Uz brojne nedaće sama podiže četvoro dece, veruje da će uspeti!

Jelena Marković (24) je, iako je veoma mlada, samohrana majka četvoro dece. Njen muž je preminuo 2017. godine, nepunih mesec dana nakon rođenja najmlađe Dunje, a Jelena je ostala sama sa decom. U njihovoj porodici su najstariji blizanci, Milica i Veljko, koji u aprilu pune šest godina, Nikolina ima četiri i po, a mala Dunja dve i po godine

Porodica preživljava sa tridesetak hiljada dinara mesečno, koliko u zbiru iznose četiri dečija dodatka, porodična penzija od 15 i po hiljada dinara i socijalna pomoć od 6.600 dinara, umanjena zbog penzije…

– Kada dođe isplata odmah kupim namirnice: pasulj, krompir, mleko, pampers i ostale neophodne stvari. Ono što ostane raspodelim i nadam se da tokom meseca niko od dece neće da se razboli jer je to dodatni trošak. Takođe, svakog meseca su potrebni garderoba, pribor za vrtić – nabraja Jelena samo deo troškova.

Znači joj, kaže, pomoć dobrih ljudi. Nedavno su je posetile članice kruševačkog Kola srpskih sestara i donele namirnice, pampers, hemiju, garedorobu i obuću za decu, pa će joj troškovi jedno vreme biti nešto manji. 

Najtežu bitku od kada je ostala sama morala je da dobije kada je trebalo obezbediti krov nad glavom. Nakon smrti muža ostali su maltene na ulici, a Centar za socijalni rad je razmatrao mogućnost da decu premesti u hraniteljske porodice.

– Kucala sam na sva vrata, obraćala se humanitarnim organizacijama, nevladinim organizacijama i uspela sam. Humanitarna organizacija iz Švajcarske Nemanjići Tićino nam je kupila kuću u Izbenici, selu u kome smo i ranije živeli – podseća ona. 

Očekuje da će uskoro, na proleće, uspeti da reši i problem sa vodom, jer je trenutno nema. Tada će joj biti malo lakše. 

– Vodu donosim sa komšijske česme. Ove godine srećom nije bilo mnogo hladno, česma nije zamrzla, odnosno komšija nije morao da zatvori vodu. U tom slučaju idem malo dalje, kod drugih komšija i u balončićima prenosim vodu. Iz opštine imam obećanje da će mi pomoći na proleće da se uradi bušotina i da dobijem vodu – priča Jelena.

To znači da će moći da posadi baštu i da ima svoje proizvode.

– Ranije, dok mi je muž bio živ, išla sam u nadnicu, radila sam poljoprivredu. Sada nigde ne radim jer nemam kome da ostavim decu. Troje starijih idu u vrtić, dok je Dunja još mala, ovde nema grupe za tako malu decu – objašnjava ona.

Život prema njoj nikada nije bio blag. Bez oca je ostala sa samo godinu i po dana, odrastala je uz majku i očuha, od kojih danas, kako kaže, nema nikakvu podršku. Roditelji njenog pokojnog supruga su takodje ranije preminuli.

– Često nije lako, ali uvek kažem sebi da moram napred zbog svoje dece, oni imaju samo mene –  kaže Jelena. 

Potvrđuje da bi joj, iako se zaista maksimalno trudi da deci obezbedi dobre uslove za život, pomoć značila.

– Najveći problem mi je nameštaj, imamo stare krevete, a Dunjin krevetac se nedavno slomio. Nedostaju mi zavese za prozore, nekoliko kuhinjskih elemenata. Uspevala sam da nađem te stvari veoma povoljno, za pet hiljada na primer može da se kupi po neki deo nameštaja, polovan, ali je problem u tome su naša primanja mala i što nam ne preostaje ni dinar – objašnjava ona. 

Spremna je, kako kaže, da učestvuje i u donatorskim programima kroz koje bi mogla da dobije plastenik, jer bi tada mogla ozbiljnije da se bavi poljoprivredom.

Veruje da će, uprkos brojnim nedaćama koje su je snašle, uspeti da svojoj deci obezbedi dobre uslove za život.

J.B.