Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Gusle

U Narodnom muzeju Kruševac čuva se jedan od najpoznatijih srpskih narodnih instrumenata. Gusle su danas podjedanko važan deo tradicionalne muzike koje ni vreme, a ni moderni uticaji nisu uspeli da zamene i potisnu. Posebnost pevanja uz gusle prepoznala je i svetska kulturna zajednica oličena u Unesku. To daje nadu srpskim guslarima da će ovaj drevni instrument konačno biti prisutniji u obrazovnim i naučnim institucijama 

Priređuje: Ognjen Milićević, istoričar

Prva beleška o guslama među Južnim Slovenima dolazi od Vizantinaca, iz prve polovine 7. veka, kada su uhvaćena „dva špijuna koja kod sebe nisu imali oružje, već samo drvena instrumenta”.

Stefan Nemanja dočekao Fridriha I Barbarosu guslama

Gusle su srpski gudački instrument. Igrale su važnu ulogu u istoriji srpske epske poezije budući da su guslari — narodni pevači, opevali događaje iz nacionalne istorije vekovima, sve dok ti tekstovi nisu konačno zapisani. Većina pesama govori o vremenima otomanske vladavine i nacionalne borbe za nezavisnost. Naporima Vuka Karadžića mnoge srpske epske pesme zapisane su i sačuvane već u ranom 19. veku. U nekim knjigama i publikacijama se spominje podatak da su srpske gusle dočekale Fridriha I Barbarosu kada se u 12. veku sastao u Nišu sa srpskim vladarom Stefanom Nemanjom, gde mu je Nemanja ponudio pomoć srpske države u krstaškom ratu. Kažu da je Barbarosa bio zadivljen zvukom gusala i pevanjem uz njih, pa se mnogo interesovao oko pojedinosti vezanih za gusle. Dvojica državnika sastali su se u porti Pantelejske crkve i tada je potpisan prvi međudržavni ugovor između Srbije i Nemačke, koji mnogi istoričari smatraju za prvi srpski međunarodni sporazum.

Izgled instrumenta

Gusle, kao stepski instrument, daljim poreklom potiče iz srednje Azije. Njeni najsrodniji instrumenti su morinhur i igil. Na vrhu gusala je često konjska ili jarčeva glava kao simbol stočarstva i nomadskih naroda, dok je gudalo najčešće izrađeno u obliku zmije, kao simbol gorštačke ljutine. Kasnije se na guslama sreću likovi nacionalnih junaka, a nije slučajno što se prave od javora, jer javor kao drvo ima simboliku u srpskoj prethrišćanskoj religiji i označavao je kult predaka. Uz gusle se slave preci.

Ovaj instrument ima jednu, ili eventualno dve žice. Najčešće su napravljene od javorovog drveta. Kao jednožičani instrument, gusle se sreću u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini, Dalmaciji i Srbiji. Gusle iz Like i Bosanske Krajine uglavnom imaju dve žice.

Žice su napravljene od trideset upredenih konjskih dlaka, kao što je slučaj i sa strunom gudala. Gudalo se koristi tako što se povlači po zategnutim žicama, proizvodeći oštar i dramatičan zvuk, koji je izuzetno ekspresivan. Gusle spadaju u instrumente za koje je potrebno veliko umeće sviranja. Same gusle sastoje se od muzičke kutije koja je presvučena životinjskom kožom na koju se nadovezuje dugačak vrat na čijem završetku je izrezbarena životinjska (najčešće konjska) ili ptičija (najčešće orao ili soko) glava.

Pri sviranju, telo gusala se polaže na kolena (u krilo), dok dugačak vrat pridržava dlan jedne ruke.

Gusle se još sreću i u Siriji, a kod Lužičkih Srba se sreće gudački instrument sa tri žice pod nazivom husle. Takođe, Srbi koji su menjali veru i primali islam, bili su zadržali običaj opevavanja svojih muslimanskih junaka uz gusle. Danas se ovaj običaj kod njih gotovo izgubio.

Pevanje uz gusle je upisano novembra 2018. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Najpoznatiji srpski gulsari

Jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pesama je Filip Višnjić (1767 — 1834).

Oslepevši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske a drugi za muslimanske slušaoce. Njegove pesme o Svetom Savi karakteristične su za manastirski, hagiografski repertoar slepih pevača.

Prvi srpski ustanak dočekao je u svom zavičaju. Slušao je kako se turske vojske skupljaju na Drini i odlaze da uguše bunu, kao i njihov beg nakon velike srpske pobede na Mišaru. Sa srpskom vojskom koja se 1809. povlačila iz Semberije izbegao je Filip u Srbiju. Od tada će slepi guslar živeti na drinskom ratištu, kraj Bojnika. Naći će se nekad usred okršaja, kao 1810. kada je svojom pesmom bodrio ustanike da odbrane Loznicu. Posle boja Višnjić je pevao i Karađorđu, ćutljivom voždu, koji je s njim progovorio nekoliko reči. Bio je omiljen gost u kućama ustaničkih vojvoda, Luke Lazarevića i Stojana Čupića. Zmaj od Noćaja je Višnjiću za pesmu Boj na Salašu darovao belca, pa je neko vreme kolima putovao po Srbiji.

U manastiru Šišatovcu, 1815. godine, se našao sa Vukom Karadžićem koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih, ustaničkih. U Šišatovcu je i kasnije Filip Višnjić često bivao gost kod tadašnjeg vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog. Tim susretima „srpskog Homera“ i „srpskog Horacija“ dugujemo nekoliko podataka o Višnjićevom životu i načinu rada. Mušickom je ispričao kako je stvarao pesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, ko je predvodio, gde su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli…

Pored toga što je bio redaktor starih pesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih pesama. Između ostalih njegovih pesama, ističu se sledeće: Smrt Kraljevića Marka, dve pesme hagiografskog karakter o Svetom Savi, Hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića, Trinaest pesama o Prvom srpskom ustanku.

Trinaest pesama „iz Karađorđeva vremena“, zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa.

Od Tešana Podrugovića Vuk je zapisao narodne pesme: „Ženidba Dušanova“ , „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“ , „Marko Kraljević i Vuča đeneral“ , „Ženidba Marka Kraljevića“ , „Marko Kraljević poznaje očinu sablju“ , „Marko Kraljević i Arapin“, „Marko Kraljević i Musa kesedžija“ , „Marko Kraljević i Đemo Brđanin“ , „Car Lazar i carica Milica“ , „Novak i Radivoj prodaju Grujicu“ , „Ženidba Stojana Jankovića“, „Senjanin Tadija“ i druge.

Tešan nije pravio nove pesme, već je samo stvarao redakcije postojećih. Najčešće je pevao o Marku Kraljeviću.

Od starca Milije iz Kolašina Vuk Karadžić je 1820. u Kragujevcu zapisao jednu od najlepših i najvećih srpskih narodnih pesama Banović Strahinja, koju je već imao u više prepisa ali je Milijino pevanje bilo najlepše. Vuk je od Starca Milije takođe zapisao pesme Ženidba Maksima Crnojevića, Sestra leke kapetana, Gavran harambaša i Limo. Od Raška je Vuk zabeležio Zidanje Skadra na Bojani, a Raško je i sam stvarao pesme, pa je od njega i pesma Boj na Deligradu.

Za razliku od drugih pevača, Starac Raško je pre svega pesnik propasti srpskog carstva. O tome se govori u više pesama zabeleženim od njega, među kojima se lepotom izdvajaju: Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Ravanice i Margita djevojka i Rajko vojvoda.