Radnici Službe mesnih zajednica i volonteri stigli do svih sugrađana: Heroji sa druge strane slušalice

Za vreme 53 dana trajanja vanrednog stanja pedesetak radnika Službe mesnih zajednica je zajedno sa oko 1000 volontera odgovorilo na više od 19 hiljada poziva, odnosno obraćanja za pomoć koja su stizala od sugrađana te  spakovalo i podelilo više od 120 hiljada paketa. U tom periodu, kada su i nepoznanice u vezi sa novom bolešću i čitavom situacijom bile  najveće, oni su radili neprekidno i nesebično pomagali sugrađanima

–Najstarija i najsnažnija emocija čovečanstva je strah, a najstariji i najsnažniji strah je strah od nepoznatog –  napisao je  Hauard Filips Lavkraft, američi pisac. Upravo sa tim je trebalo da se suočimo kada je pre više od godinu i po dana epidemija korone stigla do Srbije, a život bio organizovan unutar pravila tada uvedenog vanrednog stanja.

Iako smo se tokom vremena navikli na suživot sa kovidom, u početku su dominirali strah, panika, briga da li će biti dovoljno namirnica, briga za zdravlje. Dok smo gledali snimke iz Bergama u Italiji, strah se uvukao i pod našu kožu. S obzirom na to da je kod starijih bio veći rizik za teže forme bolesti, primarne mere tokom vanrednog stanja su se odnosile na njih – bio im je zabranjen izlazak. Bilo je staračkih domaćinstava za koja je trebalo organizovati nabavke hrane i sve što podrazumeva život van stana, kuće i dvorišta. Takođe, trebalo je snabdevati čitave porodice koje su odlazile u izolaciju… Tada su na scenu stupili zaposleni u Službi mesnih zajednica, koji su koordinirali kako svoj tako i rad čitave armije volontera.

“Tada nismo smeli da se razbolimo”

-Ljudi su bili uplašeni, imali smo razumevanja za sve to. Sve nas je zadesilo nešto novo, nešto što do tada nismo upoznali – priča za naš medij Miljana Miladinović, sekretarka mesne zajednice Bivolje.

Prioritet su imali bolesni i nepokretni građani, samačko-staračka domaćinstva, ali i porodice sa malom decom koje su bile u izolaciji. Sekretari mesnih zajednica su radili na kol centru i koordinirali volontere u svojim mesnim zajednicama. Kol centar Gradske uprave je kompjuterski prosleđivao podatke ugroženih sugrađana koji su zvali, te je dalji kontakt sa njima preuzimala Služba mesnih zajednica Grada Kruševca.

-U gradskoj upravi kol centar je bio povezan sa nama. Kod njih je bio instaliran program, građani su pozivali njih, oni su se javljali i unosili u sistem, a ti podaci su se istovremeno kod nas pojavljivali. Mi smo potom pozivali te osobe da vidimo šta im dalje treba. Zovemo, štikliramo šta je urađeno. Zavodili smo sve podatke, svaki datum, šta je urađeno, ko je koga i kad uslužio kako nešto ne bismo propustili. Svakodnevne izveštaje smo mejlom slali za svaku mesnu zajednicu – podseća u razgovoru Jelena Đurković, jedna od zaposlenih u Službi mesnih zajednica.

Ljudi nisu zvali samo za trenutne potrebe, već da najave da će im pomoć biti potrebna narednih dana te je sve moralo precizno i hronološki da bude zavedeno. Na kraju dana bi se svodilo urađeno i planiralo za sutradan. Koordinaciju nije trebalo vršiti samo sa volonterima već i sa javnim preduzećima, policijom, bolnicom.

–Bilo je situacija u kojima smo želeli da pomognemo, ali nismo mogli.  Sugrađani su imali zdravstvene probleme, bolnice su bile zatvorene za određene stvari. Tada smo zvali zdravstvene službe za pružanje te pomoći. Mi smo bili tu da razumemo sugrađane – seća se tih dana Miljana Miladinović.

Zahtevi sugrađana su ponekad prevazilazili mogućnosti službenika, ali su oni uprkos tome, kako su mogli, izlazili u susret.

-Volonteri i kolege su nosili rezultate, nosili krv i urin na analize. Jednom sam morao hitno da odnesem krv na analizu, u roku od pola sata. Za to vreme ne mogu da stignem da obezbedim volontera, već odem lično kod ljudi, uzmem dve epruvete krvi, odnesem na transfuziju. Sve se radilo brzo – dodaje Bratislav Rašković, sekretar mesne zajednice Rasadnik.

Trebalo je biti efikasan, hrabar, ali i izdržljiv. Dežurstva su bila svakodnevna, neprekidna… Sekretari bi obavljali poslove u svojim mesnim zajednicama na pakovanju i raspoređivanju paketa pomoći, a potom dolazili u službu da rade na kol centru, dežurali tokom noći. Tada na površinu ispliva ono najvažnije, humanost.

-Bili su angažovani oni koji imaju decu, oni sa hroničnim bolestima. Koleginica sa srčanim problemima je bila dostupna 24 sata, i ne samo ona. Humanost se nije ogledala samo u deljenju paketa već i u razgovoru sa sugrađanima, na vratima njihovih domova dok preuzimaju pakete – objašnjava Dušica Savić, zaposlena u Službi mesnih zajednica.

Niko od njih se tokom vanrednog stanja nije razboleo, zarazio. Kovid ih je sustigao kasnije, mnogi od njih preležali su ga krajem prošle godine.

Korona je uzela danak

Za Miljanu Miladinović najteži trenutak je bio kada je preminuo tadašnji predsednik Saveta mesne zajednice Bivolje Zoran Vulić:

-Njegova cela porodica je bila u izolaciji. Supruga i deca nisu mogli da prisustvuju sahrani. Sve smo morali sami da organizujemo, a čovek koji je pomogao svima i bio uvek tu, dočekao je da ne mogu da ga isprate njegovi najbliži…On je bio prvi među volonterima u pomoći građanima.

Sekretarki mesne zajednice Kobilje Nataši Mitić je bilo teško da reši situacije kada je sugrađanima trebalo da podigne novac sa bankomata.

-Tu nismo bili u mogućnosti mnogo da učinimo, nije svejedno da uzmete nečiju karticu za bankomat, ljudi nemaju poverenja, a i mi smo se plašili da to radimo. Takođe, znamo da im treba novac – objašnjava ona.

Međutim, našlo se rešenje.

-Bilo je volontera koji su za svoje pare kupovali penzionerima potrepštine, pa kad se stvore uslovi onda su ti ljudi vraćali novac. Neki volonteri nisu ni uzimali novac nazad – dodaje ona.

Bilo je i lepih trenutaka

Teško je bilo, to je bilo očekivano, ali kada naši sagovornici pogledaju unazad zaključuje da je bilo i lepih momenata, oni su im, u stvari, davali snagu da nastave.

-Jedna baka se u momentu proglašenja vanrednog stanja našla u Kruševcu, ovde je doživela moždani udar i smeštena je na neurologiju. Nas je zvala njena ćerka iz Beograda i zamolila da o svom trošku njenoj majci nabavimo i odnesemo potrebne lekove. Mi smo to učinili. Kasnije nas je zvala da se zahvali, to je jedan od lepih trenutak – priča nam Dušica Savić.

Miljana Miladinović, kroz osmeh,  navodi detalje o svojim omiljenim volonterima, braći Konstantinu i Davidu, koji su imali 9 i 13 godina:

–Njih su roditelji doveli bez straha da će nešto da im se desi. Oni su bili tu da brinu o sugrađanima, ništa im nije bilo teško.

Trebalo je ohrabriti ljude, telefonom ili na terenu.

-Po celu noć je zvonio telefon. Ljudi su zvali samo da čuju da će njihov problem biti rešen, samo da znaju da će sve biti redu – dodaje Vladimir Mandić, sekretar mesne zajednice Lazarica i Centar.

Građani su bili humani

Solidarnost je bila svuda prisutna. Zvali su, pričaju nam u ovoj Službi, sugrađani kako bi se odrekli paketa.

–Zovu nas stariji sugrađani koji su u tom momentu kod svoje dece, kažu da im ne treba paket, da ga damo komšiji ili kome treba.  Takođe, zvali su ljudi da kažu da imaju pravo na paket ali da im ne treba, da damo nekoko kome je potrebnije – priča Miljana Miladinović.

Bilo je građana koji su zvali da nam skrenu pažnju na komšiju koji možda pomoć nije zatražio, ali mu je potrebna.

-Bilo je ljudi koje je sramota da zovu i traže pomoć, ali su tu bile komšije ili naša Služba, jer sekretari odlično znaju situaciju na terenu – objašnjava ona.

Naposletku, zaposleni u Službi mesnih zajednica trudili su se da ispune sve zahteve koje je bilo moguće ispuniti, pomagali su koliko su mogli i kako su znali.

-Nadamo se da su ljudi videli koliko smo se trudili da svima izađemo u susret – zaključuje Nataša Mitić.

Naši sagovornici  ostaju nakon ove priče zamišljeni, komentarišu da smo ih vratili u to vreme, te da nisu ni bili svesni koliko toga su uspeli da urade. Potvrđuju da njihovo dodatno angažovanje traje tokom čitave epidemije, ali da su ti prvi meseci zaista bili sprecifični…Ovo je bio način da to sačuvamo od zaborava.

Lazar Simonović

Jelena Božović

„Hoću onu volonterku što je bila juče”

Među mnogo razumnih zahteva koje su sugrađani upućivali preko kol centra bilo je i specifičnih, koji iz ove perspektive izgledaju komično. Ljudi su tražili da im kupe mleko ili toalet papir iz određene radnje od određenog proizvođača.

-Jedno od uputstava je bilo: “Vi ćete volonteru da kažete da ode kod one tetke na pijac sa bordom maramom, i da kupi kod nje kilogram sira.” Mi smo i tada bili na visini zadatka – kroz smeh priča Dušica Savić.

Bilo je i zahteva za kupovinu cigareta.

–Zove čovek noću i kaže da nema cigare, a mi mu kažemo da ćemo mu doneti ujutru. On na to odgovara da ujutru može i sam da kupi i da su mu potrebne sad – dodaje Bratislav Rašković.

Naši sagovornici se prisećaju da je bilo i građana koji su tražili da im dođu određeni volonteri, da im ne šalju druge, ali i onih kojima je bila potrebna pomoć za cepanje drva.

Baka baki u pomoć

Kol centru se, pričaju nam, u jednom momentu tokom vanrednog stanja, javila baka sa pitanjem kako da dobije propusnicu da ide do majke o kojoj inače brine, a koja ima više od 90 godina. Objasnili su joj da ne mogu da joj pomognu. Ona se iskradala u ranim jutarnjim satima iz kuće, pešačila više od kilometar, i krišom posećivala majku. Prošla je bez kazne, a epilog priče je poznat Službi mesnih zajednica jer ih je obaveštavala da je uspela.

-Mi nju nismo mogli da zaštitimo, niti da joj pomognemo, ali ona je sa nama delila svoju priču, odnosno to što je uspevala da ode do majke – priča Nataša Mitić.

“Ne smemo zaboraviti volontere”

Iako velike zasluge pripadaju zaposlenima u Službi mesnih zajednica, upravo oni nam skreću pažnju da su podjednako bitni volonteri koji su u tim momentima neretko zanemarivali svoje zdravlje i svoj lični život.

-Iz mesnih zajednica i iz naše Službe potekla je inicijativa da svi volonteri budu predloženi za Vidovdansku nagradu grada Kruševca prošle godine, da se ispoštuju ljudi koji su dali veliki doprinos – podsetio je Vladimir Mandić.

Predlog je prihvaćen, a volonteri su 2020. godine dobili vidovdansku pohvalu, kao i Služba Mesnih zajednica.

Aktuelni šef Službe mesnih zajednica Goran Milić u vreme vanrednog stanja je bio upravo jedan od volontera. Pokrivao je područje Dvorana, plaćao je račune, donosio namirnice i lekove.

-Drago mi je zbog našeg truda, zbog truda službenika i volontera. Služba je pokazala pravu svrhu postojanja  – poručio je on.