Putovanje u Svetu zemlju: Utisci trojice članova porodice Zajić sa hodočašća

Obišavši najznačajnije manastire u Jerusalimu, Nazaretu, Vitlejemu, reku Jordan, Maslinovu goru i druge brojne svetinje, trojica članova kruševačke porodice Zajići vratila su se iz Izraela sa titulom hodočasnika. Hadži Goran Zajić (47), prvi put je u Izrael išao 2018. godine, a prošle godine Svetu zemlju posetili su on i njegova dvojica sinova. O utiscima te o tome kako se dobija titula hadži govore za naš portal.

-Od malena sam imao želju da idem u Izrael. Sa mnom je na tom putovanju bilo dosta vernika iz Crne Gore, Grčke i ostalih pravoslavnih zemalja. Tamo čovek kad ode susretne se sa različitim kulturama, jer Jerusalim je Sveti grad hrišćanima, muslimanima i jevrejima. Palestincima sam oduševljen, hrišćanima i muslimanima, to su dobroćudni ljudi, dok su nas u jevrejskom kvartu gledali sa podozrenjem – kaže Hadži Goran Zajić.

U maju prošle godine, posle Vaskrsa, je ponovio otišao u Svetu zemlju, ali ovaj put je poveo mlađeg sina. Doživljaj ovog svetog mesta nije izgubio na intenzitetu tokom druge posete.

-Kada sam prvi put išao imao sam utisak da te stvari više nikad neću da vidim, taj osećaj je pojačala korona i pandemija, a ponovo kada sam otišao opet sam oduševio. Iskustvo je bilo malo drugačije samo zato što je na drugom putovanju bilo više porodica.

Najuzbudljiviji događaj za njega je bio prolazak ulicom stradanja, tokom kog pravoslavni hrišćani simbolično nose krstove, koje potom vraćaju u Srbiju:

-To je bilo kao da smo se vratili dve hiljada godina unazad. Jako je upečatljiv taj deo, uličice su svuda, a gde god se okreneš su ikone, krstovi, koji upućuju ka crkvi. Vodiči su fenomenalni, to su naši ljudi koji su nam sve detaljno objašnjavali. Posebno me je oduševilo sveštenstvo Jerusalimske patrijaršije jer nam je ukazalo veliko poštovanje zato što smo došli iz Srbije.

Prekoputa crkve Hristovog groba, dodaje, nalazi se „Pupak pravoslavlja“, gde mogu samo pravoslavci da uđu, to je isto specifičan doživljaj, jer se osetite posebno.

-Kada smo bili u manastiru svetog Gerasima Jordanskog, na reci Jordan, nisu nam dozvolili da uđemo u manastir dok nisu zvonila zvona u čast Srba, a na samom ulazu se nalazi slika našeg patrijarha Irineja. Takođe, svaki Srbin se oseća počastvovano u Manastiru Svetog Save Osvećenog u Judejskoj pustinji, jer je on veoma važan za našu istoriju – kaže naš sagovornik.

Posebno mu se dopao Nazaret, jer je u njemu prepoznao rodni Kruševac:

-Izrael je podeljen na Judeju koja je u pustinji i Galileju, koja je sušta suprotnost i puna zelenila, a u njoj se nalazi Nazaret gde uglavnom žive Palestinci, pravoslavci. Grad je strašno lep i mnogo me podsetio na Kruševac, kao čoveka i ugostitelja me je oduševila situacija u kafiću, jer nas je konobar uveo u baštu drugog lokala, jer u njegovom nije bilo mesta, i tako učinio kolegama.

Hadži Vasilije Hadži Zajić (15) da pođe sa ocem u Svetu zemlju, odmah je pristao, iako nije znao šta od putovanja da očekuje. U grupi hodočasnika bio je jedan od najmlađih:

-Celo putovanje mi se svidelo, svaki manastir, crkva. Dopala mi se crkva Oče naš, jer je jedinstvena, u njoj je na svim jezicima ispisan tekst Oče naš, i na srpskom. Takođe, jako mi se dopalo i Crno more, mnogo je slano, ne smete duže od pola sata da budete u vodi i stvarno, ne možete da potonete.

Njegov stariji brat, Hadži Vujadin Hadži Zajić (20) u Svetu zemlju je išao sam, pre nekoliko meseci, a kako kaže, nema reči koje mogu opisati naše svetinje tamo:

-To je veličanstven doživljaj za jednog pravoslavca, najjači utisak je ostavila crkva Hristovog groba. Vazduh je tamo prijatniji za disanje i osećaj dok ste u njoj je neopisiv. Lepota Isusovog groba i drugih ikona su u potpuno drugoj dimenziji.

Jedinstveno iskustvo na ovom putu je „pogružavanje“, vrsta rituala koja se izvodi u reci Jordan, koja istovremeno predstavlja granicu između dve države.

-Sa obe strane reke dolaze ljudi na pogružavanje. Ono podseća na krštenje, mada to nije,  za njega je potrebno pripremiti belu odoru od platna – vlasenicu, koja se posle pogružavanja samo osuši, a hadžija je čuva do smrti, kako bi se u njoj sahranio. Takođe, muškarci i žene sa ovog putovanja ponesu prsten sa znakom “tafosa” – Jerusalimske patrijaršije, znak raspoznavanja među “hadžijama”- objašnjava njihov otac, Hadži Goran.

Svako ko ide u Svetu zemlju dobija titulu hadžije. U ovoj porodici, ponosno je nose već tri člana.

-Hadži je izvedeno iz grčke reči „hagios“ što znači sveti i asocira na Svetu zemlju, u slobodnom prevodu na srpski bi značilo hodočasnik. Hadži se dodaje uz ime onog ko je putovao u Jerusalim, a uz prezime se nasleđuje, tako da ja hadži imam samo ispred imena, a moji sinovi ispred imena i ispred prezimena, jer su i putovali i nasledili. Deci je bilo interesantno da promenimo imena, iako je to, moram da priznam, bila peripetija sa administracijom – dodaje Hadži Goran.  

Hadži Vasilije kaže da, prilikom upoznavanja sa vršnjacima, nastaje pometnja zbog titule:

-Vršnjaci često misle da sam musliman, jer ne zanju šta znači hadži, i svaki put moram da objašnjavam. Sada me svi zovu Hadži, to je sad moj nadimak.

A Hadži Vujadin je na svom nedavnom putovanju, bio na prijemu kod Jerusalimskog patrijarha:

-Patrijarh nam je držao govor o nekim drugim viđanjima vere koji nam do tad nisu padali na pamet, otvorivši nam time nove vidike za našu veru i kako bi trebalo da se ponašamo i razmišljamo kao pravoslavci. Dolazak patrijarha Teofila da nas primi za mene je bila velika čast, kao što mislim da bi trebalo da bude svakom pravoslavcu.

Pored Svete zemlje, članovi ove porodice često su posećivali Svetu Goru.

-Ona je nešto sasvim drugačije. Nekoliko puta sam išao, a poslednji put sam bio sa sinovima pre korone. Tada smo pešačili od manastira do manastira, što je naporno, ali neponovljivo iskustvo. Na Svetoj gori je sve posvećeno pravoslavnom svetu, dok je Sveta zemlja duboko podeljena zemlja, gde svi žive zajedno, a opet u različitim svetovima. Mislim da svaki pravoslavac i hrišćanin treba da ode barem jednom u životu, jer to je neponovljivo kulturološko i religiozno iskusto – zaključuje Hadži Goran Zajić.

M. Janković