Promocija ženskog preduzetništva: Verske sveće i krparice iz radionice Marijele Nagulić

Praznici, slave i različita verska okupljanja, srećna i tužna, ne mogu se zamisliti bez upaljene sveće. Kruševljanka Marijela Nagulić već nekoliko godina bavi se proizvodnjom ovakvih sveća. Krenula je od nule, a uz puno truda i rada uspela je da ostvari svoj san i da svoju firmu “S and S Plamen” učini prepoznatljivom među dobavljačima u Rasinskom okrugu. Pored sveća, ova preduzetnica se bavi prozvodnjom ručno tkanih prostirki koje imaju višestruku namenu

– Naša priča počinje 2017. godine, simbolično, na Vidovdan. Na ideju smo došli suprug i ja. Bila sam tada bez posla, a on je radio kod privatnika. Ideju smo dobili preko interneta. Želeli smo da imamo nešto svoje i krenuli smo u potragu da vidimo kako se to uopšte radi, kakvo je stanje na tržištu, koja je cena materijala i kako se mi u to uklapamo – priseća se Marijela Nagulić.

Od prijatelja je tada saznala da preko Razvojne agencije može konkurisati za sredstva podrške početnicima za započinjanje posla.

– Prijatelji su mi dali vetar u leđa da krenem u ovu priču. Kada sam prošla kroz “sve krugove” i kada su mi javili da je ideja prošla, nisam mogla da verujem. U Beogradu sam morala da branim svoj biznis plan i kad sam tamo to iznela, čovek koji je bio u komisiji pitao je: “Da li je ovo realno? Ovo nema šanse”. Tada sam imala mnogo ideja, a sada mogu da kažem da sam većinu ostvarila. Dobila sam bespovratna sredstva za opremu, tako smo kupili mašinu i kompjuterski ekstruder, koji nam pomaže u pravljenju sveća – objašnjava ona.

Pre nego što su se upustili u posao bilo je potrebno pronaći “tajni recept”. Njihove sveće su na tržištu već pet godina, a snabdevaju brojne velikoprodajne, ali i maloprodajne objekte.

– Trebalo nam je vremena da nađemo odgovarajući parafin. Niko nije hteo to da nam kaže, dok smo došli do kvaliteta trebalo je vremena. Sreća da nema otpadnog materijala, pa smo sve naše neuspele pokušaje pretapali u nove sveće. Kada smo došli do odgovarajuće recepture, kada su boja i čvrstina sveće bili odgovarajući krenuli smo da tražimo tržište – objašnjava Marijela.

Dodaje da je ona bila zadužena za obilazak terena i razgovor sa potencijalnim kupcima:

-Jednostavno – krenula sam od radnje do radnje. Neko vas prihvati, a neko kaže da već ima svog dobavljača. Ne treba biti navalentan, treba popričati, jer posle izvesnog vremena ako ponovo svratite i vide da ste ozbiljna firma ljudi počnu da kupuju od vas. Sada se naše sveće  mogu nabaviti u čitavom Rasinskom okrugu.

Pravljenje verskih sveća, nije lak posao. Iziskuje dosta truda i umeća, a Marijeli u ovom poslu najčešće pomažu članovi porodice, posebno njena deca – ćerka Isidora (11) i sinovi Marko (22) i Nemanja (27).

– Sveće pravim uglavnom ja. Imala sam dva radnika, a najviše mi pomaže porodica. Moja ćerka, Isidora, sve zna oko sveća da radi i od velike mi je pomoći. Fizički meni ovaj posao nije toliko težak, mada mislim da to zavisi od osobe do osobe. Najteže je izbijati štangle, i to što nekad provedem i deset sati na nogama u svojoj radionici. Takođe, kad odem po repromaterijal, a naručila sam tonu, ne mogu sama to da istovarim i uvek mora neko da mi pomogne – objašnjava ona.

Sveće pravi tako što meša nekoliko vrsta parafina kako bi dobila odgovarajuću mekoću, sjaj i boju.

– Različite vrste parafina topimo u električnom kazanu do tečnog stanja, a potom izlivamo u štangle. Kad se štangle stegnu one se izlivaju i stavljaju se u ekstruder gde se prethodno podesi temperatura. Svaka sveća ima svoju debljinu i dužinu. Patron na ekstruderu je određene debiljine, a dužinu podešavam sama, zatim se te sveće oštre na oštrilici ručno, i pakuju se u pakovanja od pola kilograma pa do dvesta kilograma. Još nemamo ukrasne sveće, za to je potreban toplotni sto i kalupi, mada i to imamo u planu za narednu godinu – priča ona.

Kada je krenula epidemija Marijela je primetila da posao opada, pa je našla dodatni posao:

– Počela sam da radim u Henkelu, jer sam morala da budem sigurna da ću imati neka primanja. Sada se posao vratio u normalu, tako da sam zadovoljna. I kad je bilo najgore, nisam htela da odustanem, rekla sam: “Neka prodam koliko prodam, ja ne prestajem ovo da radim!”. Bitna je organizacija. Trudim se da svakog dana budem bar tri sata u radionici. Naiđu periodi koji su naporni, preko zime imamo više posla zbog slava i zadušnica, ali uglavnom se snalazim. Ne gomilam posao, već stalno radim po malo i tako sve stižem.

Pored sveća, bavi se prozvodnjom ručno tkanih prostirki koje imaju višestruku namenu, a lako su održive.

– Verovali ili ne muž me je naučio da pravim krparice. On je čovek pun ideja. Ni on isprva o tome ništa nije znao. Sve smo preko interneta naručili i naučili. Bila sam ubeđena da to neću znati, jer nisam znala ni kako razboj izgleda, a kamoli kako se koristi, ali odlučila sam da probam. Ručno se mota sve, svaki končić se ručno odvezuje jedan po jedan, ako slučajno pogrešite, morate sve da isečete, pa ponovo da vezujete. Metar krparice sam tada radila tri sata, a sada za dvadest minuta. Praksa i brzina se stiču vremenom, ništa ne dolazi preko noći – objašnjava Marijela.

Prostirke izrađuje od pamučnog buklea, glatkog pamuka i buklea sa 40 odsto vune, u najrazličitijim tonovima. A mogu da se kupe od Marijele, ali i u kruševačkim radnjama „Velur“, „Hobi“ te u radnji „Mija“ u Vrnjačkoj Banji.

– Imaju višestruku namenu. Koriste za sedalni deo pokrivanja garnitura, fotelja i za pod kao stazice. Lake su za održavanje, peru se na 40 stepeni u mašini i traju čitavu večnost.

Proizvodnja prostirki je opušta.

– Imam podršku dece, prodice i prijatelja. Svaki početak je težak, ali kad je čovek istrajan i ima cilj mora da dođe do uspeha. Sve poteškoće mogu da se prevaziđu. Krenula sam od nule, ne da zaradim već mi je to bio hobi. Tada sam imala sredstava da kupim dva klubeta materijala, u dve boje. Od prodaje prvih krpara sam kupila treću boju. Sad imam ogromnu zalihu boja i širok asortiman, i za svakog kupca mogu da napravim prostirku po želji. Tkanje me opušta, to je odmor za mozak i dušu, poput meditacije. Nikad ne bih prodala razboj, doneo mi je i novac i mir – zaključuje naša sagovornica.

M. Stanković