Portret umetnika: Ljubiša Bata Đidić

– Postoji floskula koja kaže „Pesniče, znaš li šta je tvoj dug?“. Ja sam se ustvari obraćao sebi kroz srpstvo, kroz moju naciju, kroz moj narod, kroz ovo naše biće. Ja se ne mogu obraćati kroz taj globalistički okvir. Ja ga prihvatam da on postoji kroz jednu univerzalnost, međutim, ako nemate suštinsko polazište od one ose koja predstavlja pupčanu vrpcu iz koje izvire pre svega vaše nacionalno biće, pa vi ste onda tuđi

* Pesnik, prozni pisac, pisac za decu, esejista, putopisac, književni kritičar, likovni kritičar, slikar… Koliko umetnika može biti u jednom umetniku?

– To je jedno isto umetničko biće koje se razgranalo kroz više razuđenosti. Kao kad imate jednu osnovnu reč, a ona može imati više asocijacija. To je nekako tako. Raspe se određena ličnost u one segmente u kojima može da odgovori nečemu što su suštinska životna pitanja. Koliko se više može poneti u sebi ta mnogostrukost, toliko se više odgovara onoj osnovnoj ideji, korenu reči, odnosu prema suštastvu bića. To su neke takve korelacije koje, naravno, imaju izvorište ne samo u čoveku, nego u čoveku koji pred sobom ima svoju stvarnost, koji pred sobom ima ono što zovemo život i spoljašnjui svet. Mi smo između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg bića u nekom znaku jednakosti ili u znaku nesaglasja. Ali, ako pronađete saglasje, uistinu možete da snosite tu odgovornost da umetničkom rečju odgovorite na pitanja sebe i samog života. 

Ja sam, na primer, imao tu raznovrsnost da sam imao u sebi i poetsko biće, da sam i prozaist, da sam i dečiji pesnik, da sam i književni kritičar, čak i likovni kritičar, da sam i slikar, a istovremeno i animator i društveni organizator koji je ponešto uradio, poneku brazdu napravio u ovoj svojoj sredini, pre svega.

* Da li vaše umetničko biće odvajate od svog društvenog angažmana?

– Ne odvajam. To je sve jedno isto. To je isto izvorište. Ako je smisao organizacije prema nečemu što je kulturni čin, onda je to isto izvorište. Ja sam, eto, u svome veku, inicirao u ovom gradu, u svojoj sredini, a i drugde, i mnoge književne manifestacije i mnoge manifestacije kulturne druge vrste, pa, eto, i neka spomenička obeležja. Ja sam, recimo, inicirao Rasinski sajam knjiga i izdavaštva u Kruševcu. Jednom sam u Bagdali, kada smo razgovarali, rekao da bi bilo lepo da napravimo u okviru Bagdale koja je bila jedna moćna izdavačka kuća, nešto što će biti i neka nagrada kojom bismo se predstavljali i svetu i onim stvaraocima koji su za nas bili vredni. Tako je nastao Bagdalin prsten. Zapravo, bilo je malčice žestoko vreme i prvih nekoliko prstena mi smo dali kao Zlatan prsten Bagdale, jer nismo smeli da spomenemo Despota Stefana Lazarevića u to vreme. To je bilo tako.

* Nazivaju Vas, da parafraziram, modernim pesnikom drevnih tema. Konstante vašeg interesovanja su srpsko nacionalno biće, kosovski mit, pravoslavlje… Kako ste u tim „žestokim“ vremenima mirili te svoje preokupacije sa „zadatim“ vrednostima?

– Postoji floskula koja kaže „Pesniče, znaš li šta je tvoj dug?“. Ja sam se ustvari obraćao sebi kroz srpstvo, kroz moju naciju, kroz moj narod, kroz ovo naše biće. Ja se ne mogu obraćati kroz taj globalistički okvir. Ja ga prihvatam da on postoji kroz jednu univerzalnost, međutim, ako nemate suštinsko polazište od one ose koja predstavlja pupčanu vrpcu iz koje izvire pre svega vaše nacionalno biće, pa vi ste onda tuđi. Rekao je jednom Alber Kami  o Dostojevskom da, što više ulazi u rusku dušu, sve je svetskiji, sve je internacionalniji. Ja znam da niko ne može biti prorok u svom selu, ali odavde, iz ovoga grada, gde je ta pupčana vrpca vezana za Kruševac kao istorijski grad, taj odnos prema nacionu je zapravo osnovni umetnički dug. Taj autobiografski trenutak koji morate nositi u sebi, mora da odrazi vaše biće kroz biće nacije. I kad se tu međusobno pronađete, onda ste našli jedan izmirujući znak jednakosti. Jeste, ja imam modernost u svom pevanju, zato što sam prošao sve te faze i dostigao jednu takvu poetiku. Ali sam je, kako sam prolazio kroz to zrenje, sve više bazirao na ideji objašnjavanja svojih korena. Gde se oni nalaze. Kad uđete u tu dubinu, vi onda možete da se posle rascvetavate, ali taj sok vi ste poneli iz dubine zemlje koja je vaša, a to znači iz dubine duše koja je vaša, a to znači kroz onaj estetski momenat koji takođe treba da ponese ono što jeste lepota i što jeste, konačno, i taj katarzični trenutak kojim zaokružujete i objašnjavate i svet i sebe.

* Koliko, u tom kontekstu, u vašem delu ima religijskog, a koliko nadreligijskog značenja? Mislim na simbole kao što su ljubav, dobro, čistota koju često pominjete?

– Čak i kad ima nadreligijsko značenje, ja ga ipak vraćam ideji Boga, vraćam ga ideji Tvorca. Moja poezija ima tu unutrašnju religioznost zato što mislim: ne možemo reći da smo nastali ni iz čega i ne možemo reći da odlazimo ni u šta. To odakle smo došli i gde ćemo otići, to su u stvari duboke teme za pesnika, duboke teme da se filozofski promisli sveživot, te veličanstvene tajne do kojih ljudsko biće nije uspelo da dođe. Mi nismo otkrili kako je nastao svet. Mi nismo otkrili kako je nastao život, ali ako jesmo otkrili, ako smo ga pronašli u svebiću, u onom božanskom, treba verovati u tu ideju. Ja sam takođe pristalica toga da postoji evolucija. Postoje evolutivni tokovi, čak i u razvoju civilizacija. Ali, kad sve to pogledate, mi se neprestano tražimo i objašnjavamo. Pogledajte, na primer, koliko ima pesnika koji pišu ljubavnu poeziju, svejedno koliko je koja uspela. Međutim, nijedna od pesama nije ista i svuda se ljubav na različite načine tumači. I sad pogledajte koje su to asocijacije, koje su to božanske sile u čoveku koje izviru iz njega da može da objasni tu neobjašnjivost koja se zove ljubav. Postoje mnoge neobjašnjivosti i te neobjašnjivosti traži ta zagonetka koja postoji unutar čoveka, posebno onih koji imaju dar da mogu da proniknu malo dublje i da objasne tu biljku koja nosi od korena svoje stablo do razlistavanja i kroz sve te plodove.

* Iako vaše stvaralaštvo ima različite oblike, u njegovom tumačenju provlači se teza da ste  vi u suštini pesnik u svemu što ste radili, a da je ljubav vaše stalno umetničko obitavalište.

– Jeste, u suštini moja osnovna vokacija jeste poezija. Ja sam pesničko biće. U romanu takođe ima tog lirizma, u putopisima, možda je to dobro, ali u drugim oblastima se treba malo čuvati, jer postoje i drugi izazovi. Ja ne pišem poetsku kritiku, ali sam se kao profesor književnosti i kao magistar književnih nauka obraćao književnim delima tumačeći ih kroz kritičku misao. Na primer, svaki pesnik to želi da napravi, napravio sam jedan antologijski izbor srpske poezije. Zašto sam to radio?  Jer sam zaželeo da i tu pokažem taj stvaralački trenutak, zaželeo sam da objasnim avangardno srpsko pesništvo od kraja rata do početka 21. veka. To je opus u kome ćete iščitati svu srpsku poeziju, prelistati more knjiga, to je mukotrpan posao, ali ako se već latite toga, onda ste dali jedan odušak tom iskazivanju u raznovrsnosti. Ja sam napravio antologiju srpske poezije, ali sam napravio i antologiju pesništva grada Kruševca, od Lazareve porodice do današnjih dana, kao što sam pravio i druge antologije. Iskazivao sam se u više varijanata u kojima se može iskazati umetničko biće. 

* Pominjete osu, pupčanu vrpcu umetničkog bića. U tom metaforičkom smislu, šta je Bagdala za Vas?

– Ja sam u Bagdali proveo svoj vek. Pored osnivača Bagdale Dobrija Dimitrijevića i Branka Lazarevića, moram ih časno pomenuti, ja sam se odmah priključio i proveo vek u njoj gradeći je koliko je moje kulturno biće i moje društveno biće i moje umetničko biće bilo kadro da to ponese, a videlo se da to nije baš bilo uzaludno, da smo uspeli da sa svim saradništvom okupljenim oko Bagdale i sa profesionalnim ljudima napravimo jedan hram kulture za Kruševac. Nažalost, došla su vremena kad društvo nije razumelo da treba negovati tu biljčicu, jer to je ipak kultura, ona je ranjiva, ona je neodbranjiva. Upropašćena je izdavačka kuća, ona je nestala, ostao je samo časopis koji je izlazio redovno jer smo sačuvali Književni klub. Nestala je knjižara, najlepša knjižara u Srbiji pretvorena je u kafić, nestala je i galerijica „Slovo ljubve“, pretvorena je u kafić, nestala je antikvarnica. Kako sam ja kupio zgradu za Bagdalu, opština nam nije mogla oduzeti tu zgradu, išli smo i na suđenje, jer je i ta zgrada trebalo da u to vreme nestane. Znači, zgradu smo sačuvali, sačuvali smo amaterizam književnog kluba, okupljeni u amaterskom književnom klubu mi i dalje postojimo kao Bagdala, izdajemo časopis, osnovali smo u međuvremenu časopis za decu i ja pretpostavljam da će doći to neko razumnije vreme, da će grad Kruševac ipak shvatiti da je njegova Bagdala ipak bila kulturna industrija i da tu kulturnu industriju treba pratiti kao što to čine mnogi drugi gradovi po Srbiji koji nisu uništili te svoje pojave u kulturi. Ja mislim da će to plodno seme ipak proklijati, da ćemo opet imati tu Bagdalu i, kad me pitate šta je ona za mene značila, ja ću biti srećan da vidim da osvane izdavačka kuća, a nadam se da ću to doživeti.

* Nedavno je Bagdala organizovala okrugli sto posvećen vašem književnom delu. Šta je za vas ovaj okrugli sto značio i da li ste kroz izlaganja vaših kolega, prijatelja, uglednih imena književne kritike, o sebi nešto novo saznali?

– U nekoj svojoj reči zahvalnosti onima koji su došli, a bilo je tu mnogo umnih analitičara koji su objašnjavali to kako sam ja „arčio“ papir  kroz nekoliko decenija, rekao sam da, ako sam uspeo da dosegnem nešto u onome što se zove literatura, a to potvrdili ovi izvanredni tumači mog rada, ja sam im duboko zahvalan.

Mislio sam da kad čovek na kraju uđe u neku sabirnu tačku da vidi gde se našao, šta je uradio, zapita se da li je to sve bilo uzalud, ali kad sam pogledao šta su moji analitičari o meni rekli, meni se učinilo da to baš nije nepotrebno, da je imalo smisla. Bilo bi časno da su oni izgubili taj svečani trenutak, pa da mi nešto zamere, ali ništa mi nisu zamerili i to mi je bilo teško. Sve je bilo izvanredno i lepo tako da sam ja na kraju ostao bez teksta.

* I na kraju, na šta sada „arčite“ papir? Čemu se možemo nadati u skorijoj budućnosti?

– Sada ću vam otkriti jednu tajnu. Ja sam svoju prvu izložbu slika otvorio na svojoj šupi za svoje prijatelje. I vaš GRAD je pisao o tome. Druga izložba bila je o pedesetogodišnjici mog rada u Narodnom muzeju. Ja ću otvoriti i treću izložbu slika jer intenzivno slikam. Takođe ću objaviti uskoro i jednu novu knjigu dečije poezije koja će se zvati „Dečija poezija za odrasle“. Objaviću i jednu knjigu novih skraćenica i knjigu novih književnih kritika, ali ono što me posebno uzbuđuje ovih dana jeste da sam zapravo završio knjigu o hilandarskoj lozi. Pre tri godine bio sam na Hilandaru i doneo sam otuda hilandarsku lozu koju sam želeo da prvo zasadimo u manastiru Milentija čiji sam predsednik Odbora za obnovu te svetinje iz 14. veka, tog bisera moravske škole. S blagoslovom vladike Davida, mi smo tu hilandarsku lozu, pošto smo uspeli da kroz kalemarski proces napravimo više kalemova, pored Milentije gde je trebalo u znak obnove da se posadi, zasadili i u Studenici, Ravanici, Manasiji, Ljubostinji, i po našim manastirima ovde. I po celoj toj mreži moravskih i raško prizrenskih manastira, sve do hrama svetog Save, gde je bio poslednji zasad. I eto, ta loza je svuda buknula, svuda se primila, a pre mesec dana me je vladika David počastio grožđem koje je već rodilo pred crkvom svetog Đorđa. I o tome sam ja napravio celu jednu knjigu. Ta knjiga predstavlja jednu misiju i trebalo bi da bude objavljena sledeće godine. 

N. Budimović