Nečije malo nekome mnogo

U poseti jednoj od najstarijih Bivoljčanki

U porodičnoj kući u Bivolju u kojoj već godinama živi sama, Zagorka Kostić je svoj 94. rođendan dočekala u pravoj slavljeničkoj atmosferi

U svoje i ime svih meštana ovog naseljenog mesta, uz tortu i brojne poklone, srećan rođendan poželele su joj predstavnice te mesne zajednice.

U ulici gde svako svakoga poznaje, teško je bilo sakriti iznenađenje koje su meštanke Bivolja danima pripremale za jednu od svojih najstarijih sugrađanki.

Sa saznanjem da rođendan ipak neće dočekati sama, Zagorka je od ranog jutra stajala na kapiji svoje kuće, sa nestrpljenjem iščekujući goste.
Susret sa Nadom, Milicom, Olgicom i Miljanom, predstavnicama mesne zajednice “Bivolje”, bio je pun emocija.

– Deco moja, tako sam srećna što vas vidim, što ste se setile mog rođendana. Teška je muka ova samoća, niti da legneš niti da sedneš – govori starica dok vrata svog doma otvara gošćama koje je inače tokom godine povremeno posećuju kako bi se uverile da je dobro.

Zbog toga, ali i domaćinskog vaspitanja koje obično krasi stare ljude, potrudila se Zagorka da, bez obzira na godine i na to što je zdravlje odavno ne služi dobro, pripremi posluženje.

Uz kafu, sok i tortu na stolu, držeći mačku u krilu, počinje svoju tužnu životnu priču koju je zasigurno mnogo puta do sada ispričala gošćama, ali ne i novinarskoj ekipi.

– Ćerka mi je nastradala u saobraćajnoj nesreći, a kasnije je preminuo i unuk koji je živeo sa mnom. Imam ja još unučadi, ali svako ima svoje obaveze, ne zameram, teška su vremena, mnogo se radi – kaže ona.

Zagorka ima i sina u Australiji, snahu i dve unuke. O sinu, kako kaže, ništa nije znala punih 20 godina.

– Nije se javljao, mnogo smo patili i suprug i ja, nismo znali ni da li je uopšte živ. Kada je posle 20 godina stiglo prvo pismo iz Australije, umalo nisam umrla. Poštar koji je bio upućen u celu situaciju, posavetovao se tada sa komšilukom kako da nam uruči pismo, a da se previše ne potresemo – priča ova starica, dok sa ponosom pokazuje fotogarafije svoje dve unuke iz daleke Australije.

Od tada je prošlo još 25 godina, u međuvremenu je sin dolazio da poseti majku, pristiglo je još nekoliko pisama sa fotogarfijama unuka koje još uvek nije upoznala.

– Snaha je Filipinka i unuke uopšte ne znaju srpski , ali nema veze, bila bih najsrećnija baka na svetu samo da ih vidim, da ih zagrlim i poljubim – kaže ona.

Uz bolesti koje sa sobom donosi starost, Zagorku dodatno ubija samoća. U njenoj ulici odavno više nema nijedne komšinice njenih i sličnih godina a, kako kaže, mladi stalno negde žure i nemaju vremena za druženje sa starim ljudima.

Pas koji joj je 16 godina bio veran prijatelj nedavno je uginuo, pa joj sada društvo pravi mačka koju je nedavno udomila.

– Mojoj sreći nije bilo kraja kada mi je mesna zajednica nedavno uvela kablovsku televiziju. Sada se malo družim sa mačkom, malo gledam program i dan nekako prođe – kaže ona, dodajući da joj mesna zajednica plaća svakog meseca račun za kablovsku, te da im je na tome mnogo zahvalna.

Zagorkina mesečna primanja iznose 10.000 dinara, što je penzija koju je nasledila od muža.

– To nije dovoljno ni za osnovne potrebe. Često nemam za drva, pa mi i tu mesna zajednica izlazi u susret, obezbede mi drva i nekako preguram zimu. Isključivali su mi više puta do sada i struju jer nisam imala da platim račun, a veliki problem mi je i to što često nemam ni za sve lekove koji su mi potrebni – kaže ova starica.

Lošu materijalnu situaciju dodatno otežava i to što je , kako vreme prolazi, Zagorki svakim danom sve teže da brine sama o sebi.

– Lekove bi trebalo da pijem u tačno određeno vreme, ali mi se sve češće dešava da ne znam ni kada ni koliko sam popila od propisane terapije – objašnjava ona.

Dodaje da joj veliki problem predstavlja i održavanje kuće, posebno pranje prozora, zavesa i veša, te pripremanje hrane.

– Sve mi je teže i teže da obavljam kućne poslove, a navikla sam da mi sve bude čisto, da sve bude na svom mestu. Dođe dan kad ne mogu ni ručak da spremim , pa uopšte i ne jedem tog dana – kaže ona.

Da može da ostvari pravo na uslugu “Pomoć u kući”, Zagorka do nedavno nije znala. Za gerontodomaćic1e je prvi put čula pre nekoliko dana.

– Dolazili su nedavno iz mesne zajednice da me obaveste o tome da ima osnova da zatražim tu uslugu . Prvo sam bila malo nepovreljiva u smislu da mi nepoznate osobe borave u kući, ali kada su mi objasnili ko su ustvari gerontodomaćice i koliko ima mnogo starih ljudi koji koriste njihove usluge, shvatila sam koliko bi mi njihova pomoć bila dragocena. Ako ništa drugo, bila bih sigurna da će mi makar jednom nedeljno sigurno neko doći u kuću i da ću uvek imati sa kime da popričam – kaže na kraju ova devedesetčetvorogodišnja starica.

D.P.