Nebojša Bradić: Prvi, istinski slobodan prostor pozorišnog pamćenja za mene je bilo Slobodište

-Bili su to istinski pučki spektakli u kojima je pored scene i gledališta igralo i nebo, zemlja i trava. Pisac Slobodišta bio je Ćosić, Bogdan Bogdanović je bio njegov scenograf, a Momir Bradić je bio njegov organizator, domaćin i dobar duh. Svečanosti slobode su bile tema naših svakodnevnih razgovora, a gosti Slobodišta su bili  dragi gosti naše kuće – kaže za KruševacGrad reditelj Nebojša Bradić

U traganju za autentičnim svedočenjima o Svečanostima slobode, veličanstvenoj manifestaciji koja je više od tri decenije ucrtavala Kruševac na mapu najznačajnijih kulturnih događaja u bivšoj Jugoslaviji, beležimo sećanja reditelja Nebojše Bradića koji se najpre uz svog oca, Momora Bradića, glumca i prvog upravnika Kruševačkog pozorišta, a potom i sam na čelu ove pozorišne kuće, kao umetnički direktor i upravnik, u istoriju slobodišnih svečanosti  upisao značajnim delima. 

Naš sagovornik u međuvremenu je ostvario izuzetnu umetničku karijeru, bio (i danas je) na čelu mnogih velikih pozorišta u Srbiji i Beogradu, u jednom periodu je bio i ministar kulture, ali kaže da je Slobodište za njega “prvi, istinski slobodan prostor pozorišnog pamćenja”.

Fanfare, marševi i neobične predstave…

*Kakvo je Vaše sećanje na Svečanosti slobode? Vi ste praktično odrastali sa njima. Recite nam nešto i o ulozi vašeg oca, Momira Bradića u njihovom osnivanju i trajanju. 

-Moje sećanje na prve Svečanosti slobode je i danas veoma jasno: povorke građana se kreću prema sceni pod Bagdalom, fanfare, marševi, vojnički plotuni, baklje, monolog Prometeja i povelja “U ime živih” . A onda su stizale neke neobične predstave koje do tada nisam imao prilike da gledam: opere, baleti, antičke tragedije, Krležino “Kraljevo”, Vajsova “Istraga”, Dobričina “Otkrića”… Bili su to istinski pučki spektakli u kojima je pored scene i gledališta igralo i nebo, zemlja i trava. Pisac Slobodišta bio je Ćosić, Bogdan Bogdanović je bio njegov scenograf, a Momir Bradić je bio njegov organizator, domaćin i dobar duh. Svečanosti slobode su bile tema naših svakodnevnih razgovora, a gosti Slobodišta su bili  dragi gosti naše kuće. Moj otac je monolog Prometeja govorio godinama, u tome je uživao i radovao se. Njegovim odlaskom sa mesta direktora Slobodišta 1990. manifestacija je ušla u programsku i organizacionu krizu. Pripajanje institucije Slobodište Narodnom muzeju nije bilo srećno rešenje. A onda su počeli ratovi i sankcije. 

*Na koji način ste Vi učestvovali na Svečanostima slobode?

-Kao reditelj, na Slobodištu režirao sam predstave: “Balada o trubi i oblaku”, “Taoci”, “Veselin”, “Vukov testament”, “Lazar, veliki knez” i “Poeziju slobode”. Posebno je bio inspirativan i zahtevan rad na projektu “Lazar, veliki knez”. Kruševac je stao iza ovog projekta koji je izveden u povodu 600 godina Kosovskog boja. Napravljena je impresivna scenografija Nesima Tahirovića i okupljen ansambl prvaka srpskih pozorišta. Probe smo, ne malo puta, završavali u praskozorje, pokisli, umorni, a ipak zadovoljni. Bile su to pozorišne praizvedbe koje su pravljene za taj jedinstveni prostor. Neke od njih su, uz neophodnu adaptaciju, prebačene na scenu Kruševačkog pozorišta gde su nastavile svoj život. Na Svečanostima slobode su izvođene i moje predstave koje su nastajale na drugim scenama, kao što je to bila “Srpska drama” Zvezdara teatra.

*Da li ste bili član Saveta i kakve su bile Vaše obaveze? 

-U jednom kratkom periodu, krajem osamdesetih, bio sam član Programske komisije i dao svoj doprinos repertoaru Svečanosti slobode. Već tada su se osećali drugačiji vetrovi: pozorišta i umetnici iz drugih Republika nisu više rado dolazili u Kruševac. Bilo je i incidenata o kojima se nije javno govorilo. Ipak, sećam se da je ’89, pored mog “Lazara, velikog kneza” izvedena i “Elektra” Hrvatskog narodnog kazališta iz Splita u režiji Paola Mađelija. Tih godina su Svečanosti slobode povremeno napuštale lokaciju na Slobodištu i predstave su se izvodile u samom gradu, kakav je bio slučaj sa “Oslobođenjem Skoplja” u produkciji KPGT-a. 

Slobodište – prostor u kome je pozorište slobodno

*Kako je reagovala publika na Svečanosti? 

-Publika je bila deo Svečanosti slobode. Ona je, razume se, imala svoje favorite. Znalo se da će nacionalni ansambl Kolo privući brojnu publiku, ali je to su činili i balet “Ohridska legenda”, zatim rok opera “Gubec beg”. Nije, dakle, postojala čvrsta barijera između popularnog i elitističkog. Svečanosti slobode su se godinama uspešno odupirale pritiscima da scena Slobodišta bude poligon za nastupe muzičkih zvezda.

Šta se dogodilo 2000. godine?

-Te godine je na Slobodištu izvedena moja “Prokleta avlija”. Bilo je to odlično izvođenje predstave koja je mesec dana pre nastupa na Slobodištu dobila glavne nagrade na Sterijinom pozorju. Kruševačko pozorište je svoju trofejnu predstavu izvelo na Svečanostima slobode pred više od 5000 gledalaca. Posle 2000. moje predstave više nisu igrane na Slobodištu.

*Da li se Svečanosti slobode mogu vratiti u svom punom sjaju?

-Zlatno doba Slobodišta, ta njegova prva dekada se više ne može vratiti. Svečanosti slobode se moraju promišljati u ovom vremenu.

Nebojša Bradić i grčka glumica Ana Vagena u Epidaurusu.

*Kako ga Vi sada promišljate?

-Slobodište je otvoreni prostor u kojem je pozorište slobodno. Ono je slobodno u pogledu širine umetničkog izražavanja, ono je slobodno u pogledu primanja – pripada svim ljudima. Slobodan prostor uspostavlja jednu vrstu ontološke veze između prostora, sredine u kojoj se pozorišni čin odigrava i samog pozorišnog čina. To što pozorišna predstava saopštava ima svoje korene u onom što ga okružuje, u neposrednoj prirodi, u stvarnom čovekovom svetu. U traženju novih prostora za pozorišne festivale gotovo uvek nailazimo na situacije u kojima je od arhitekte ili od prirode, stvoren prostor za igru, a vrlo retko ćemo naći već stvoren prostor za gledaoce. Prvi, istinski slobodan prostor pozorišnog pamćenja za mene je bilo Slobodište. Posle sam otkrivao Dubrovačke ljetnje igre, Šekspirov Stratford na Ejvonu, Epidaurus… Ali, ostala je ljubav prema Dobričinom, Bogdanovom, Momirovom i našem Slobodištu.

Marija Stanković

Fotografije: Arhiva Narodnog muzeja u Kruševcu

Tekst je deo projekta “Svečanosti slobode, (ne)zaboravljeni deo kulturnog identiteta Kruševca” koji je finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.