Manastir Pokrova Presvete Bogorodice u Đunisu

Povest o čudesnom javljanju Presvete Bogorodice devojčici Milojki

Na dvadesetak kilometara od Kruševca, u ataru sela Đunis, na mestu zvanom „Markovina“, nalazi se manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Svetinja je podignuta na mestu na kome se Presveta Bogorodica javila devojčici Milojki Jocić, 24. jula 1898. godine. Pripada Eparhiji niškoj

U Đunisu se nekada nalazila crkva posvećena Svetom Nikoli, poznata kao Đunisija. Njeni ostaci očuvani su do 20. veka. Pretpostavlja se da je prvobitno bila posvećena Prečistoj Bogorodici pa tek kasnije Svetom Nikoli. Ova je bogomolja srušena, a na njenim temeljima 1912. sagrađena crkva Svetog Pantelejmona.

Crkva Đunisija najverovatnije potiče iz 10. ili 11. veka, i činila je sastavni deo većeg manastirskog kompleksa čiji se ostaci i danas pronalaze pri kopanju grobova na obližnjem seoskom groblju. Manastirski kompleks formiran je na ostacima većeg, antičkog, iz prvog veka. U porti crkve pronađen je novac rimskih imperatora Nerve i Domicijana. Novac se čuva u vladičanskom domu u Nišu. Po svemu sudeći duž leve obale Južne Morave išao je rimski put. Na potezu „Kod druma“ po svedočenjima očevidaca sve do 1950. godine stajao je valjkasti kameni stub sa nekoliko očuvanih rimskih slova. Kraj Južne Morave, u blizini manastira Svetog Nestora nalazi se utvrđenje Gradac, podignuto u 4. veku.

Narodno predanje i ovu tvrđavu vezuje za lik proklete Jerine koja je, navodno, zidala Gradac istovremeno kada i tvrđavu u Trubarevu. U narodu je ostalo rasprostranjeno i verovanje da je grad iz rimskog perioda. U tvrđavi se verovatno živelo i od 10. do 12. veka. Moguće je da su Vizantinci, pri ponovnom osvajanju ovih krajeva krajem 10. i početkom 11. veka obnovili ovo, kao i susedno utvrđenje Ukosu, na periferiji Stalaća. U vreme vladavine Stefana Nemanje tvrđava je izgubila vojni značaj, pa je ubrzo i napuštena. Zbog opasnosti od Turaka krajem 14. veka sagrađeno je (ili obnovljeno) utvrđenje u Trubarevu, koje je štitilo ulaz u Stevanačku klisuru.

Na osnovu turskog deftera kruševačkog sandžaka iz 1536. godine saznajemo da je u Đunisu postojao manastir Varlamovac (koji se ranije zvao Đunisija) posvećen Roždestvu Presvete Bogorodice (u to doba jedini posvećen Majci Božijoj). Najverovatnije je reč o bogomolji na kojoj je izgrađena današnja crkva Svetog Pantelejmona. Manastir je 1566. imao oveće bratstvo na čijem je čelu stajao iguman Longin, a tamošnji monasi su se prevashodno bavili prepisivanjem knjiga. U popisima iz 1575/6, 1583. i 1584. ubeleženo je da se u ovom manastiru nalazilo pet kaluđera, a prihod je iznosio 250 akči, što svedoči o značaju koji je imao.

Kada je prošlo vreme robovanja, na mestu na kome se danas nalazi manastir, u osvit za Srbe najstradalnijeg 20. veka, javila se Presveta Bogorodica malenoj devojčici čistog srca Milojki Jocić.

U knjizi „Čudesna povest“ koju je 1938, po kazivanju Milojkinog brata Dragutina Jocića, napisao Ivan Popović detaljno je opisano šta se tog julskog dana 1898. godine dešavalo. Baš na dva dana pred Svetog Arhangela Gavrila, vrućina je bila tolika da se skoro nije moglo izdržati u hladovini.

Toga dana tri mlade devojke iz Đunisa: Persa i Milojka Jocić sa susetkom Ankom, poranile su i otišle sa motikama u vinograd, da ga okopaju i od trave očiste. Ove vredne mlade devojke neumorno su kopale vinograd. Kada im je ponestalo vode, Milojka je pošla do potoka. Uz put joj u uši dopirahu reči: „Ti si blagoslovena devojčica, Milojka, pohitaj po vodu“. Kada je zašla kroz šumarak, kroz koji ju je vodila staza do potočića, neka čudesna sila je nosila kao na krilima. Kada je došla do potočića, bila je više nego zbunjena.

Pričala je: „Stadoh na jednu ravan i odjednom spazih jednu devojku, sedi na kamenu, sva u blistavom zlatnom odelu. Zlatna kosa joj se prosula niz pleća do pojasa. Beše sva u svetlosti kao u Suncu. Ja se uplaših i htedoh da se vratim pa da zaobiđem i na drugom mestu zahvatim vodu ali mi ona reče: „Ne plaši se Milojka i hodi k meni“. Mene uhvati još veći strah, a u tom osetih da me neko povede za ruku, te dođoh do nje. Uhvati me za obe ruke, blago me pogleda, pomilova po licu i reče: „Ne boj se ništa, ti si tako dobra, samo si nešto bolesna ali ćeš ozdraviti sad odmah. Reći ćeš ljudima da tu naprave crkvu, a kad odeš kući kaži roditeljima da ti kupe crne haljine, i to što je na tebi da ne nosiš više. Ti ćeš tu kod te crkve stalno da budeš i tu da se vrši služba Božija.

Crkva da se posveti Pokrovu Presvete Bogorodice i da služi za isceljivanje bolnih i nevoljnih.“ I ne dohvativši rukom svoju zlatnu odeću ova joj sama spade s nogu i devojka zagazi u potočić i reče mi: „Hajde Milojka, hajde dete i čedo moje, prekrsti se pa zahvati rukama od ove vode, umij se i pij, pa ćeš biti zdrava i krepka“. Ja izvrših zapovest i osetih da iz mene izčeze strah i nađoh se krepka i zdrava. Tada mi reče: „Reci svakome ko je god bolestan neka dođe ovde da se umije i vode da popije i ozdraviće, a ja ću da idem, ali ću brzo ovde doći i zvati te da vidim šta si sve učinila. A sad idi, uzmi krčag, odnesi vode sestri i susetki i reci im da si videla Presvetu Bogorodicu. Ubrzo pokupite sve stvari i alat, pa se sklonite u kolibu i tamo sedite i molite se Bogu. Ne izlazite napolje jer će odmah da nastupi velika oluja sa kišom i gromovima“. Posle ovih reči, Bogorodica nestade.

Kada je Milojka došla u vinograd ispričala je Persi i Anki sve šta joj je Bogorodica rekla. One joj ne poverovaše odmah ali kada se napiše vode obuze ih neki strah. Poslušaše Milojku i otrčaše u kolibu. Ubrzo nastupi velika oluja koja je trajala puna dva sata. Persa, Anka i Milojka behu u kolibi, u iskrenoj molitvi Bogu. Kad prođe nevreme svi se začudiše kada videše ove tri devojke da nisu nimalo pokisle, a još više da je njihova koliba izdržala ovakvu oluju. Kod kuće Milojka ispriča roditeljima doživljaj. Ovo se brzo proču po selima okolnim, te narod poče dolaziti na to mesto da se moli Bogu i Presvetoj Bogorodici. I koji god da je tu došao, divio se i radosno vraćao svojoj kući, naročito bolni i nevoljni, jer behu isceljeni. Od tada narod poče svakog praznika, u sve većem broju dolaziti na to mesto i moliti se.

Milojki se Sveta Bogorodica češće javljala i sa njom razgovarala. Jednom Milojka primeti da Sveta Bogorodica ne hoda po zemlji, upita je, a ona joj odgovori: „Zato što zemlja nije čista“. Starac Radojko je pričao kako su se, jednom prilikom, okupili pobožni ljudi da grade crkvu na mestu gde je Milojka obeležila. Bio je svedok ozdravljenja čoveka koga su doneli i koji nije mogao ni glavu podići. Dve žene iz Sokobanje, Savka i Krsjana, došle su na ovo sveto mesto. Sveće su im se same zapalile u rukama. Nakon ovoga, narod na tom mestu podiže malu, skromnu crkvicu.

Arhimandrit manastira Sveti Roman Danilo nije bio za gradnju crkve pa je sa sveštenikom Ljubodragom otišao u Kruševac kod sreskog načelnika Todorovića, te ovaj donese odluku da crkvu rasture. Načelnik pozva narod da crkvu poruši ali se ljudi klečeći pred svetinjom, moliše ovim nasilnicima da ih ne nagone na bogomrsko delo i da im ostave svetinju na miru. Ovo ih još više razbesni, te porušiše svetinju.

Narod ih žalosno i plačući gledaše i moliše se Bogu da im oprosti jer ne znaju šta čine. Načelnik Todorović naredi da tu više niko ne sme doći i Bogu se moliti, a Milojku i njenog strica Vladislava, kao i sve one koji ne htedoše crkvu rušiti, kazni sa po nekoliko dana zatvora. Milojka ne bi zastrašena ovom kaznom: „Čuješ ti, gospodine kapetane, ne bojim se ja tvoga zatvora. Izdržaću zatvor i opet doći na ovo mesto da se molim Bogu i Presvetoj Bogorodici. Ali se bojim tvoga stradanja, ovih slugu Božijih, koji umesto da zaštite ovo sveto mesto, oskrnaviše ga i raskopaše temelj. No, narod će opet obnoviti crkvu, a vama neće biti mira ni svratišta ni na nebu ni na zemlji. Ja čujem glas sa neba o vašem stradanju i već vidim to vaše stradanje, ja gledam vaše kajanje ali će ono doći kasno“.
Reči Milojkine poraziše arhimandrita Danila i popa Ljubodraga. Oni se samo pokajnički pogledaše, pa se rastadoše.

Ubrzo se arhimandrit razboleo i bolovao punih sedam godina. Silni novac potrošio je na lečenje, velike darove slao svetinji ali pomoći nije bilo. Prizivao je Milojku i molio da ona umilostivi Presvetu Bogorodicu da mu oprosti, da ozdravi, a on će sam sazidati na ovom mestu crkvu, lepšu i veću ali bilo je kasno. Starešina manastira Svetog Romana, arhimandrit Danilo Nedeljković, upokojio se 20. maja 1905. godine. Spomenik mu je podigao sin, takođe starešina manastira Svetog Romana, a kasnije iguman manastira Naupare, arhimandrit Rafailo Cerovčanin. Kazna Božija snašla je i načelnika Mladena Todorovića. Njegov sin Radomir, poludeo je odmah posle rušenja crkve. I pop Ljubodrag je kažnjen. Sva porodica mu je umrla, a i on nije dočekao duboku starost.

I pre nego što se Presveta Bogorodica javila Milojki, pričaju stari ljudi da su, na istom mestu, viđali usred dana bukne plamen vatre, a stoka nije htela da pase na ovom mestu. Mnogi ljudi pričali su da se sa neba spušta velika svetlost na ovom mestu. Iako tada nije bilo zvona, mnogi su ga čuli sasvim jasno, kad da zvona tu zvone.

Kada je stasala za udaju, Milojka nije htela na to da pristane jer joj je Bogorodica tako kazala. Ipak, primorali su je da se uda zbog čega je ona bila žalosna. Lice njeno beše kao lik neke svetice. Posle udaje nije živela ni tri godine. Ostavila je amanet: „Svetinju da opravite! Doći će vreme kada će Bog i Presveta Bogorodica preko jednog čoveka odrediti da se pravi.“ Sahranjena je na groblju u Malom Šiljegovcu.

Žitelji Đunisa su odmah na mestu gde se javila Majka Božija podigli malu kapelu od dasaka. Godine 1921. podignuta je skromna zidana crkvica (kapela). U blizini mesta gde se Majka Božija javila Milojki, naređeno je u snu jednom čoveku da tu iskopa bunar, gde će biti sveta voda koju treba narod da pije i da se njome umiva. Saznavši za čudotvornu moć ovog svetog mesta, Stojan Konstadinović, slepi čovek iz Kruševca, ponudio je da i on da prilog za izradu ovog bunara, čijom se vodom izlečiše mnogi.

Na mestu gde je Presveta Bogorodica bacila krčag sa vodom, po blagoslovu vladike Nikolaja Velimirovića, 1934. godine podignuta je mala crkva. Meštani Đunisa želeli su da na tom mestu podignu manastir, pa je tutor crkve Dragutin- Draža Jocić, Milojkin brat, 1936. kupio zemlju. Međutim, skoro izbijanje Drugog svetskog rata omelo je meštane za duže vreme u njihovim namerama.

Građani Beograda uputili su 1960. godine molbu tadašnjem Episkopu niškom doktoru Jovanu Iliću za odobrenje da mogu u ataru sela Đunisa, sreza Kruševac, u mestu zvanom „Markovina“, gde postoji crkvište zvano Pokrov Presvete Bogorodice, da podignu novu crkvu. Inicijator ove akcije bio je protojerej Prvul Veljković, paroh beogradski pri crkvi na Voždovcu.

Crkvenoopštinski savet Crkvene opštine đuniške saglasio se sa molbom građana Beograda. Izabran je i Građevinski odbor. Ubrzo je Incijativni odbor za podizanje crkve sa sedištem u Beogradu počeo sa prikupljanjem dobrovoljnih novčanih priloga vernika.

Kapela Pokorova Presvete Bogorodice je, odlukom tadšnjeg Episkopa niškog, oglašena za metoh manastira Svetog Romana juna 1964. Starešina kapele je postao jeromonah Kliment. Odlukom Epiksopa niškog Jovana, jula 1965. u manastir su primljeni đaci, a penzioner iz Smedereva Radisav Savić poklonio je svoju imovinu manastiru.

Kapela Pokrova Presvete Bogorodice postala je samostalan manastir aprila 1966. godine odlukom Eparhijskog upravnog odbora pravoslavne Eparhije niške. Prvobitno je bio muški manastir, a prvi iguman bio je Kliment. Godine 1968. preobražen je u ženski manastir. Duhovnik je bio arhimandrit Kornelije, docnije shi iguman Andrej. Prva igumanija bila je Minodora, koja je u ovoj svetinji okupila veliko sestrinstvo. 1977. započeta je izgradnja velikog hrama, koja je zbog zabrane tadašnjih vlasti 1985. prekinuta, da bi bila nastavljena 1993. godine. Radovi su u potpunosti završeni 2001. godine. 1997. porušena je drvena crkva brvnara, a na njenom mestu podignuta je nova, od čvrstog materijala, koja je osvećena 1998. godine, na stogodišnjicu javljanja Presvete Bogorodice. Ikonostas u velikoj Crkvi je rad ikonopisačke škole manastira Žiča, a živopis hrama je delo umetnika Antoniosa Stergiou, Slobodana Janićijevića iz Jagodine i profesora Dragomira Jašovića.

Na ploči koja se nalazi na hramu zapisano je: „Blagoizvoljenjem Oca, sadejstvom Sina i blagodaću Duha Svetoga sazida se ovaj hram Pokrova Presvete Bogorodice u Đunisu, od 1977. do 1983. godine. Živopisa se ktitorskom zaslugom gospodina Zlatka Marjanovića, zlatara beogradskog od 1993. do 2000. godine, u vreme Episkopa niškog g. Irineja, igumanije Minodore sa sestrama i jeromonaha Pavla.“ Osvećenje je obavio blaženopočivši Patrijarh srpski Pavle, septembra 2001.

U manastiru se svake godine 14. oktobra na praznik Pokrova Presvete Bogordice održava veliko molitveno sabranje na koje dolazi nekoliko hiljada vernika iz zemlje i inostranstva. Na izvoru se služi akatist Presvetoj Bogorodici, a u hramu sveta Liturgija. U manastiru se svakodnevno dešavaju čudesna isceljenja bolesnika.

Ognjen Milićević