Kratke priče „napunile“ salu – Predstavljena knjiga Nenada Nicovića

Nakon promocije u Jagodini, knjiga kratkih priča Nenada Nicovića  „Epopeja šibicarenja – Poslednja noć na Potoku u Jagodini“ predstavljena je kruševačkoj publici. Književno veče održano je u Beloj Sali Kulturnog centra, pred brojnom publikom.

Nicović je u književne vode uplovio nedavno, objavljivanjem knjige „Kobni rasplet roditeljskih ambicija“, koja spletom okolnosti (ili namerno) nije doživela promociju. „Epopeja šibicarenja – Poslednja noć na Potoku u Jagodini“ je, kao i u Jagodini, mestu u kome je autor proveo najlepše godine mladosti, izazvala veliku pažnju publike u rodnom gradu pisca.

Knjiga je, kaže, dugo u njemu sazrevala, nastajala je punih dvadeset  godina.

– Reč je o jednoj višeslojnoj knjizi, kao što je i svaka zbirka, ali srce ovog dela čini priča „Poslednja noć na Potoku u Jagodini“. Tu ima i autobiografskih elemenata. Centralna ličnost je čovek koji je dezertirao pred ratom 1991. godine, ali nikada nije prestao da živi u prošlosti. Posle 30 godina, provedenih u emigraciji, saznaje da je teško bolestan i dolazi u Jagodinu, na Potok, da dočeka svoj kraj, na jedinom mestu gde je u životu bio srećan – navodi autor.

Uz „Poslednju noć na Potoku u Jagodiji“, tu je još nekoliko priča, dve su istorijske. Priče su konkretne, svaka je za sebe.

Prvi deo knige je feljton „Epopeja šibicarenja“.

– Tu je inspiracija pronađena u jednom lopovskom zanatu koji je nestao sa naših ulica, a koji je bio brend nekadašnje Jugoslavije, karakterističan za naše podneblje i kroz koji je mogao da se vidi i odnos u društvu, odnos čoveka prema čoveku, prevaranta prema žrtvi, pa i sama ljudska glupost za koju nažalost nema leka. Za feljton o šibicarenju trebalo mi je 20 godina posmatranja, razgovora sa šibicarima, prikupljanja podataka i od sudskih veštaka i od žrtava i od mnogih drugih, da bih zabeležio svega nekoliko rečenica od svakog od njih i da bih posle dvadeset godina napisao jedan feljton – navodi autor.

Promociju je osmislila i vodila Lidija Užarević, jedna od urednica programa u KCK, a o knjizi je govorila profesorka i književnica Milanka Milosavljević Milosavljević koja je, između ostalog, navela da kratke priče Nenada Nicovića već simbolikom svojih naslova: „Veliki knez, iskreni patriota, surovi krvnik“, „Nekoliko sekundi do mračnog beskraja“, „Kad anđame zajašu“, Badnje veče“, kao i pripovetka „Poslednja noć na Potoku u Jagodini“, obrazovanom i knjigoljubivom čitaocu već pale lampice sećanja na obaveznu ili slobodnu lektiru.

U umetničkom delu programa nastupio je Aleksandar Gašić, koji je po želji Nicovića izveo Žute dunje (Prljavo kazalište), dok je ljubavna pesma Što se bore misli moje, po tekstu kneza Mihaila Obrenovića, puštena na kraju promocije.

D.P.

O autoru, iz njegovog pera

„Rođen 1972. godine u Kruševcu, gde je pod jakim pritiskom roditelja uspeo da završi osnovnu školu, ali ne i Gimnaziju, pa je slamku spasa potražio i našao u Jagodini. Studirao književnost najpre u Prištini, a potom u Beogradu. Bio je dugogodišnji novinar u više ovdašnjih medijskih kuća. Zahvaljujući zanatu koji je savladao u štampanim medijima, a kojem su ga ponajviše naučili Miomir Hari Ristović i Ivan Rizinger, uspeo je posle pola veka da napiše i objavi dve knjige. Lično smatra da bez štampanih medija nema pravog novinarstva.

Otac je dvoje dece, ima dve unuke i uživa u epitetu dede koji priča priče, ispija kafu i čita knjige, dok babe i roditelji podižu decu.

Posle skupo plaćenog nacionalnog oduševljenja u mladosti, pre nekoliko dana izjasnio se kao Jugosloven, odnosno, kao samo jedan čovek koji živi od Triglava do Đevđelije.

Životno geslo mu je: „Možda se ja ne slažem sa vama, ali ću do smrti braniti vaše pravo da govorite kao što mislite“ (Volter)“.

„Kobni rasplet roditeljskih ambicija“ i novi početak

Deo detinjstva i odrastanja, padove i uspone, bolne i manje bolne uspomene i želju da živi kao sva druga deca, ali istovremeno i potpuno drugačije, opisao je Nicović u svojoj prvoj knjizi „Kobni rasplet roditeljskih ambicija“. Mnogi koji su je pročitali videli su je kao poučno štivo za roditelje. Drugi smatraju da ostavlja gorak ukus u ustima, da boli, da vređa ono iskonsko. Ovako ili onako, ali ravnodušnih nije bilo. Nicović kaže da nije iznenađen reakcijama, da je znao da ga čekaju i pohvale i osude, ali da je „Kobni rasplet roditeljskih ambicija“ napisao kao bi se oslobodio duhova prošlosti, da bi mogao da oprosti i nastavi dalje. I nastavio je. Dokaz za to je njegova druga knjiga i divno književno veče koje je poklonio sugrađanima. Šarmantni buntovnik sa ili bez razloga. Utisak je, i  jedno i drugo.