Kao da je bilo nekad: Kako Kruševljani pamte vreme video-klubova

Video-klubovi kao što su „OK video-centar“, „Zelenac“, „Zevs“,„Pop“, „Sena“, „Multi“ su tokom devedesetih bili nezaobilazno mesto za sve ljubitelje filma u Kruševcu. U vreme kada nije postojao internet, a bioskopi nisu prikazivali sve filmove koji su dolazili iz inostranstva, video klubovi su predstavljali neku vrstu kulturne oaze i prozora u svet. Bili su popularni među svim generacijama, jer su ljudima pružali priliku da iznajme filmove na VHS kaseti, a potom i DVD-u, koje potom mogu gledati u udobnosti sopstvenog doma. Međutim, sa razvojem tehnologije, digitalizacijom i sve većom popularnošću striming servisa, video- klubovi su počeli da nestaju sa svetske i kruševačke kulturne scene. U razgovoru sa sugrađanima pokušali smo da oživimo sećanje na ovo vreme i doživljaj gledanja filmova sa kaseta

Dragan Bošković je jedan od pionira ove aktivnosti u Kruševcu, najpre je radio u video-klubu pri Kulturnom centru, a potom je samostalno 1993. pokrenuo lanac video klubova pod imenom „OK video-centar“, koji su činila tri video-kluba u Kruševcu,na spratu „Nove Deve“, u soliteru kod Vodovoda i u Kosovskoj ulici, kao i jedan u Aleksandrovcu i jedan u Trsteniku.

– U to vreme u Kruševcu je, ali i širom Srbije bila prava ekspanzija video-klubova. U početku su se iznajmljivale VHS kasete, a video-rekorder je vredeo kao „suvo zlato“ i znao je da košta i preko 1000 evra u to vreme, tako da je na neki način bila i privilegija imati ga. U to vreme mogao si da imaš film kod kuće, a da ne ideš u bioskop. Kvalitet filmova na kaseti bio je daleko od dobrog, trake su se vremenom habale i gužvale, ali ipak je gledanje kaseta imalo neku posebnu čar, kao i slušanje starih ploča koje „puckaju“- kaže Dragan Bošković.

Članarina u većini video – klubova je bila besplatna, pa je zbog toga većina ljudi bila učlanjena u više klubova.

– Nije se naplaćivala članarina i čest je bio slučaj da je osoba učlanjena u više klubova, kako bi došla do odgovarajućeg filma, jer nisu svi naslovi bili dostupni u svakom trenutku. Iznajmljivanje kaseta se naplaćivalo i početkom devedesetih je naravno bilo skuplje, nego kasnije kada je zavladala piraterija.

VHS groznica

Naš sagovornik ovaj posao pamti kao zanimljiv, jer je sa svakim novim filmskim naslovom u klub dolazila nova publika.

– Lepo je bilo voditi video-klub, najviše su dolazili mladi ljudi, a tražilo se sve od crtanih do erotskih filmova. Iznajmljivali su se bioskopski hitovi kao što je „Top Gan“ koji je prošle godine doživeo svoju drugi nastavak i „Terminator“, koji su pravo iz bioskopa, nakon premijere stizali u klubove, ali i filmovi koji nikad nisu ni prikazivani u bioskopu – navodi Bošković.

Serije se u to vreme nisu iznajmljivale, jer i nisu bile popularne kao što su danas.

– Nismo imali serije, jer gotovo da ih nije ni bilo. Na primer, ljudi su stalno tražili „Mućke“, ali za njih nisu otkupljena prava. Sećam se da smo na tvrdim diskovima imali jedan izuzetno dobar serijal ratnih filmova sa deset različitih režisera okupljenim pod naslovom „Braća po oružju“ – kaže Bošković.

U praznično vreme, police video-kluba ostajale su opustošene.

– Za Novu godinu i Božićne praznike ljudi su znali da uzimaju kasete „na metar“, kako bi odgledali što više filmova i obezbedili zabavu za slobodne dane. Rafovi su tada ostajali prazni – priseća se Bošković.

OK video-centar brojio je više hiljada originalnih naslova, u kojima su Kruševljani mogli da uživaju.
– Originale smo kupovali direktno od velikih distributerskih kuća, koji su dva puta mesečno dolazili i nudili filmove. Nije bilo lako doći do originala u to vreme, sada se original filma može kupiti odmah posle premijere. Kasete nismo prodavali, samo smo ih iznajmljivali. Posao je dodatno olakšalo i to što smo menjali naslove između klubova -ističe Bošković.

Kraj jedne epohe

DVD diskovi su se pojavili na tržištu kao zamena za VHS kasete. Pružali su bolji kvalitet slike i zvuka, bili su manji i lakši od VHS kasete, a mogli su se lako skladištiti i transportovati. Video klubovi su se prilagođavali ovim promenama i počeli su da iznajmljuju DVD-ove umesto VHS kasete. Takođe, video-klubovi su morali da se suoče s piraterijom i nelegalnim preuzimanjem filmova na internetu. Dolaskom interneta i striming servisa kao što su Netflix i HBO, video klubovi su postali sve manje popularni.

Po rečima Dragana Boškovića, lepo i unosno je bilo voditi video-klub ali je to relativno kratko trajalo, napredak tehnologije je učinio svoje. U Kruševcu danas više nema video-klubova.

– Video-klub je dobro funkcionisao do trenutka kada su se pojavili malo jači kompjuteri, koje je svako mogao da priušti. DIVX se pojavio početkom dvehiljaditih, pa su ljudi mogli sami „da režu filmove“ kod kuće i umnožavaju originale. U to vreme originali su mogli da se kupe vrlo jeftino, na kioscima i uz novine, a kasnije uz brzi internet svi su krenuli da skidaju filmove sa torenta i tada su video-klubovi polako krenuli da se gase. Sada imam preko deset hiljada VHS kaseta i pet hiljada diskova, koji mi stoje u magacinu. To je bila velika šteta, jer se dosta ulagalo, a dosta brzo se taj novac i vraćao – smatra Bošković.

Jedinstven doživljaj

Činilo se da su filmovi iznajmljeni na VHS kasetama nešto posebno i jedinstveno, što su ljudi pamtili i godinama nakon gledanja.
– Bilo je više klubova u gradu, ja sam išao u „Pop“ koji je bio u Rebekinom sokačetu, i u video-klub „Sena“ koji je bio na tzv. „poljančetu“ kod Pionirskog parka, jer je moj ćale tamo bio učlanjen, broj kartice kluba pamtim i danas. Mislim da sam najviše puta odgledao film „Terminator 2 – Sudnji dan“. Posle 2000. godine nisam uzimao filmove, jer sam mogao da dođem do njih i na druge načine – kaže Nikola M. (37).
Mnogi danas filmove gledaju usputno, ali nekad je odlazak u video-klub bio pravi događaj, od biranja kasete, do premotavanja iste i vraćanja u klub.

– Gledanje sa kaseta je bilo interesantnije jer si morao da platiš da gledaš film i više si ga cenio, a sada je sve dostupno, možeš da skineš film sa interneta, i da ga izbrišeš ako ti se ne sviđa i skineš drugi za dva minuta. Postojala je čar u biranju filmova, listanju kataloga i razgledanju kaseta po rafovima, postojala je i nezvesnost da li će taj film biti dobar, a i da li je sama kaseta dobra i ispravna – smatra on.

Još jedan razlog zašto su ljudi pamtili gledanje filmova sa VHS kasetama bila je ograničenost izbora. U to vreme nije postojala ogromna ponuda filmova kao što postoji danas. Ljudi su birali između nekoliko dostupnih filmova, što je često dovodilo do situacije da se gledaju filmovi koji nisu bili prvi izbor. Ovo bi često dovodilo do iznenađujućih otkrića novih filmova i reditelja, što je dodatno pojačavalo utisak gledanja filma sa VHS kasete.

– Mislim da su se više cenili filmovi tada, bilo je potrebno izdvojiti vreme, otići u klub, odgledati film na miru, nekako se za sve imalo vremena. Ja sad stalno gledam filmove i više se ne sećam ni šta sam gledala, ali one sa kaseta sve pamtim. Mnoge sam uzimala nasumice, tako sam na primer otkrila Almodovara čije filmove i dan danas obožavam – kaže Milica L. (51).

U video-klubu Bioskopa Kruševac, često je naslove uzimao Aleksandar Ž. (31).

-Uzimao sam „kung fu“ filmove, a voleo sam i naučnu fantastiku, a pratio sam svaki novitet koji izađe. Tad nisam znao za bolje i bilo mi je super, sad kad bismo gledali sa kasete, mislim da bismo se razočarali kvalitetom snimka – veruje on.

Evu M. (29), video-klubovi podsećaju na detinjstvo, kada je gledala crtane filmove na kasetama.

– Kad iznajmiš kasetu imaš rok kad treba da je vratiš i ti za taj rok hoćeš što više puta da odgledaš film. Sećam se da je moj brat gledao Petra Pana, više puta u toku dana, dok svi ukućani nisu naučili napamet dijaloge. U našoj zgradi je bio OK klub i dešavalo se da čim ogledamo crtani, odemo po drugi – priseća se ona.

Poslednji film iz video kluba, Marija S. (30) je uzela 2006. godine.

– Kao devojčica sam obožavala da gledam crtane filmove i roditelji su uzimali kasete, a ja sam kasnije sa društvom uzimala diskove iz jednog video-kluba u Pejtonu. Poslednji film koji sam uzela je bio „Borat“, i to na DVD-u, videla sam reklamu na MTV-u, i nisam znala kako drugačije da dođem do filma sem u video klubu.

Kruševljanin Milan O. (43), krajem devedesetih radio je u popularnom video klubu „Multi“ koji se nalazio u naselju Ujedinjene nacije.

– Počeo sam da radim u klubu još dok sam išao u srednju školu, i to samo nedeljom. Obožavao sam svoj posao tada, jer su mi svi filmovi bili besplatni i dostupni. Ljudi su tražili ono što se najviše reklamiralo, bilo je onih sa fiks idejama ali i onih bez ideje, koji su u nedogled znali da listaju kataloge u potrazi za pravim filmom. Popularni naslovi su bili „Terminator“, „Dežurni krivci“, „ Veštica iz Blera“, „Odbegla mlada“… Iznajmljivala se pornografija, ali je tu uvek bio momenat „sramote“, pa su ljudi čekali da se klub isprazni da bi potražili kasetu, a naslovi su se uvek izgovarali pod šifrom – priseća se ovaj sugrađanin.

Posebno pamti 1999. godinu, jer kako kaže, tokom bombardovanja ljudi su gledali više filmove nego inače.

– Uvek su se više uzimale kasete tokom praznika ili za vikend, ili tokom zimskih meseci, a kao period kada se baš dosta filmova gledalo pamtim 1999. godinu, slična je bila situacija kao za vreme pandemije. Tada smo imali skraćeno radno vreme, radili smo do 19, umesto do 22, kao inače. Najpopularniji film u to vreme bio je domaći „Nebeska udica“- kaže on.

Iako su video-klubovi izgubili bitku sa internetom i striming servisima, ostali su kao sećanje na vreme kada je gledanje filma bilo društveni događaj i kada su ljudi išli u video- klubove da iznajme filmove kako bi se zabavili i provodili vreme sa svojim prijateljima i porodicom.

Marija Janković

Foto: privatna arhiva