Iz Ukrajine do Kruševca: Maria je spas od rata pronašla u našem gradu

Pre nego što počeneš da čitaš ispovest žene koja sa malim detetom beži  iz, ratom zahvaćenog Kijeva, seti se da upravo sada sediš u svom domu. Pre nego što bilo ko da sebi za pravo da iz te udobnosti kometariše i bistri „geopolitičku“ situaciju, neka pokuša za trenutak da se stavi u poziciju mlade žene koja napušta rodni grad, zemlju i supruga te odlazi put Srbije u potrazi za sigurnošću. Ovo je priča o ženi, o ljudima, na čije su sudbine uticale odluke nekih drugih, moćnijih ljudi.

O odluci da napusti zemlju, putu i životu u izbeglištvu govori Mariia Hryhorovich.

Seća se da je nju i njene ukućane 24. februara, u 4 sata ujutru, probudila eksplozija bombe. Dve jake detonacije, u blizini zgrade, u kojoj živi sa suprugom i ćerkom, nagovestile su početak rata.

-U trenutku eksplozije nismo bili svesni šta se zapravo dešava. Oko 7 časova stigla je poruka sa posla da ubuduće nećemo raditi – govori Mariia na početku razgovora.

Prvih šest dana nadali su se ubrzanom okončanju rata. To vreme proveli su u podrumu zgrade, odnosno improvizovanom skloništu, kada su napadi bili najintenzivniji.

-Šest noći proveli smo dole. Najteže mi je bilo da ćerki objasnim zbog čega smo prinuđeni da to vreme provodimo u, za nju nepoznatim, prostorijama zgrade. Pokušala sam da joj taj period predstavim kao neku vrstu avanture, zabave, kako bi joj vreme što brže proteklo i kako bi se zabavila na takvom mestu – dodaje ona.

Sedme večeri Mariia je donela odluku da sa ćerkom napusti grad. Učestali pucnji, izazvali su strah i neizvesnost, pa je u dogovoru sa suprugom, koji nije mogao iz zemlje, odlučila da krene put Srbije i Kruševca.

-Sedme večeri svašta mi se dešavalo u glavi. Veliki pritisak zbog novonastalih dešavanja doprineo je tome da  čujem pucnje, ekplozije i prasak stakala na zgradi, a da toga uopšte nije ni bilo. Znala sam da je vreme da odem iz Kijeva. I verujte mi, takvu odluku sam donela isključivo zbog deteta, inače bih ostala sa  suprugom u gradu u kome živim – objašnjava ona.

Sa suprugom je u svakodnevnoj komunikaciji jer, kako navodi, mreža i internet funkcionišu:

–Čujemo se svake večeri, tako da mi je lakše kada ga vidim. Naročito je to značajno za naše dete koje neretko satima razgovara sa njim, govori mu gde je bila, šta je radila i kako je provela dan.

Srbija i Kruševac bili su rešenje za njih dve. Na nagovor drugarice Inne, koja godinama živi i radi u našem gradu, odlučila je da se, privremeno, kako sama kaže, sklone od haosa u kome su se našle.

–Nije bilo moguće doći kolima u tom trenutku. Svi putevi su bili zatvoreni. Mi živimo na levoj strani Dnjepra u Kijevu, krenuli smo evakuacionim vozom iz Ukrajine do Mađarske. Tu nas je sačekao prevoznik sa kojim je Inna bila u kontaktu, a koji nas je dovezao do granice Mađarske sa Srbijom. Tu su nas čekali Inna i njen suprug- svedoči Mariia.

Put od Ukrajine do Mađarske bio je dug i naporan. Voz je  išao skoro 20 sati, kupei su bili krcati, prozori prekriveni, a svetla pogašena. Pomenutu trasu prešli su u potpunom mraku.

Po rečima naše sagovornice od kako je stigla u našu zemlju i grad, 3.marta,  nije imala nikakvih neprijatnih iskustava. Jedna od olakšavajućih okolnosti, u celoj situaciji koja ih je zadesila, jeste mogućnost rada onlajn. Kak navodi, to znači da može da radi i redovno prima platu, bez koje bi bilo znatno teže.

-Grad se dopao i meni i maloj, interesantno joj je sve ovde. Jedina prepreka je nepoznavanje jezika, pa ne može da se igra sa vršnjacima. Nedostaje joj otac, meni suprug. Zahvalna sam što još uvek uspevam da radim, zaposlena sam kao asistent u jednoj klinici u Kijevu, a moj posao je ugovaranje i zakazivanje termina za onkološke pacijente. Onkologija, nažalost, ne čeka, ni rat ni ništa. Platu primam na vreme i to nam omogućava život u Kruševcu – govori Mariia.

Novi smeštaj našle su na spratu jedne kuće, nedaleko od prijateljice koja joj od početka pomaže. Veliko dvorište i igralište najviše su obradovale devojčicu, a blizina prijatelja svakako mnogo znači Marii, koja osim njih ovde nema nikoga drugoga.

Inna Kostić  je od početka pomagala svim ljudima koji su izbegli iz Ukrajine, oko puta i sporazumevanja, te upravo radi na tome da još jednu svoju prijateljicu dovede u Kruševac. Svoju porodicu ne može da izvede iz Ukrajine jer ima starih, ali i onih koji zbog zakonskih okvira ne mogu da napuste zemlju te je pažnju i energiju usmrila da pomogne posebno  ženenama sa malom decom.

-Sada se trudim da dovedem kumu i kumicu. Moramo da radimo sve što je u našoj moći da pomognemo ljudima koji traže spas. Nedavno kada sam se čula sa kumicom ona me je pitala „Da li je tamo bezbedno? Da li će i ovde da se puca?“. Ja zapravo ne mogu ni da razumem pakao kroz koji prolaze ti ljudi. Suprug i ja činimo sve što možemo da im obezbedimo sigurnost, oni su dobrodošli u naš dom, ovde u Kruševcu – navodi Inna.

Za kraj razgovora Mariia naglašava da joj nedostaje sve što je ostavila. Želi se vrati svojoj kuću, svom suprugu i svojoj zemlji. Nada se skorom kraju rata i sanja dan kada će ponovo biti u Kijevu, Ukrajini.

Foto: Privatna arhiva

S.M.