Ivan St. Rizinger o Balaševiću naših života: Saga o nepobedivom

Kolektivno smo na ivici pucanja, ova tzv. Regija cela. Tandrljamo po mraku. A kad pukneš, to može da bude samo na dva načina, i oba katastrofalna. Neki dožive eksploziju, drugi imploziju… pitanje mentalnog sklopa, čojstva. Upravo je jedna implozija ovih dana potresla svet dramatično, moj svet, mikrokosmos. Ono sa čim sam bio još od klikera ispod Sinđelićkog solitera rasturilo se po nebu, u milion zvezda… Sančo Pansa, Bilbo Begins, Toma Sojer i ostali

Bitola, Maribor, Rijeka
Nikšić, Zenica, Bor
i svaki čovek i svaki dom
je žalio dušom svom…

Naravno, bilo je i onih koji mu nisu zaboravili neku reč, a opravdavali najstrašnije zločine u ime nacije. Žao mi njihovih duša, mržnje koja se trajno uselila u njihova srca… i koja im ne dozvoljava da makar na kratko prećute svoj stav, red je majku mu! Zateklo ih ono more ljudi koji plaču nad odlaskom najvećeg kantautora sa jugoslovenskih prostora, kako je to pa sad moguće? No neću dalje o toj ipak manjini, bučnijoj… ali teškoj manjini.

Pratio me Balašević od te ’77., nekako su mi se dva momenta iz te davne godine ispreplitala – „U razdeljak te ljubim“ i legendarna fudbalska utakmica u kojoj je reprezentacija „plavih“ pobedila Rumuniju u gostima 6:4, Pape dao tri gola… A ja sam sa svojih desetak godina već nastavljao dugu plovidbu sa Maestrom, sažimajući se neprekidno sa njegovim vragolastim stihovima i nizale su se Prva ljubav; Katrin i Život je more (najbolji singl u istoriji ovih nesrećnih prostora); Snaša; Prvi januar, meni možda najdraža Lagana stvar i skrivena sa omota Hej-haj baš nas briga… Singlovi su samo jurili kao brzi vozovi kroz mene do albuma „Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu“ i sve kasnije što je usledilo danas je, nesporno, dobar komad istorije umetnosti druge polovine XX veka u onoj zemlji na Balkanu koje više nema… ili su se mnogi, pre ovog tragičnog događaja ponadali da su je definitivno sahranili, kao i svaku pomisao na nju. Tako izopačenu. I njih zateklo.

Negde na preklopu iz ’70- ih u ’80 -te prvi njegov koncert u kruševačkoj tada mladoj Hali sportova… Sutradan oko podneva vidim ga, utegnutog u onu mušku braon – pačvork bundu iz tog vremena, na čelu vesele bande muzikanata kako probija Korzom punih ruku kupljenih stvari, umotanih u hartiju na kojoj je pisalo „Beteks“. Već velika zvezda, a jedan od nas, žongler rečima, tvorac stotina besmrtnih stihova. Za gotovo sve ostale poete, tu računam i sebe, velika je premija ako im ostane i jedan stih upamćen nakon ovozemaljskog života… a iz njega je samo šibalo, lako i nezaustavljivo. Organski. Dečački do kraja, poput Petra Pana.

Sećam se i onog tada zabavnog i bezbižnog nastupa, na istom mestu, krajem 80-tih, smejali smo se fazonu da nije mogao nigde da nađe jogurt u Novom Sadu, u vreme čuvene “jogurt revolucije”… Ni slutili nismo kakav smrtonosni grad ti ružičasti oblaci donose. On je znao, zato nas je, na najbezbolniji mogući način, kroz šegu učio šta je to život na Balkanu. Nikad dosadan i nikad normalan.

Sredinom 90-tih, nakon monstruozne medijske harange i bez gotovo ikakve reklame, posle godina izolacije i progona ponovo zakazuje susret Čarapanima na istom mestu i obara rekord posećenosti. Nakon dugog nastupa dobro raspoložen pristaje da u garderobi snimimo razgovor, iz prve, bez kolebanja.

Govorio je iskreno, iz srca do tančina o svemu onome što ga je proganjalo tih krvavih, avetnih godina, duhovito i sarkastično. Ni jedno pitanje mu nije smetalo, a kad sam ga na kraju zamolio da napiše autogram mojoj Tanji bez premišljanja mi je zapravo napisao opravdanje, upućeno jasno njoj, u kome je pozdravlja i svedoči da sam čitavo vreme bio s njim i da ne brine.

Ja dobro znam kolika je bila velika sreća što smo bili savremenici dobar deo života, da gledam u taj uzvišeni i nedostižni reper iznad sebe, da ga slušam i verujem njegovom optimizmu, umotanom u neopisiv dar.