Guslar Vojislav Erac – Šumadinac (1914-1942) iz Male Drenove

Erci su se doselili iz Hercegovine u selo Rainac. Kad su Turci isekli sve živo u Raincu, ostalo je od Eraca dvoje muške dece, od kojih je jedno otišlo u selo Knić u Gruži, a ostali su se doselili u Malu Drenovu. Slave Svetog Nikolu, a preslavljaju letnjeg  Svetog Nikolu. Znamenito je ime Vojislava Erca, o kome je napisano više knjiga, a istoriografija ga beleži kao, verovatno najznačajnije ime u svetu srpskih guslara, posle Filipa Višnjića. Između dva rata, od strane Ministarstva prosvete, bio je angažovan na širenju slobodarske kulture u školama širom Srbije. Njegovi potomci, kao posebnu relikviju čuvaju gusle, poklon princa Pavla Karađorđevića, a zabeleženo je da je u bolnici pevao Đorđu Karađorđeviću. Vojislav je, od strane Nemaca, uhapšen, sproveden u zloglasni logor Bubanj u Nišu, gde je i streljan 1943. godine u 28. godini života

Davni preci familije Erac, bili su na ovim prostorima, još u srednjem veku, pre gradnje Studenice i Žiče. Druga priča, koja se prenosila sa kolena na koleno, vezuje ih za Hercegovinu.

Druga verzija, iste priče govori o korenima iz čuvene hercegovačke porodice Vladislavić, mnogo pre nego što je na istorijsku scenu stupio grof Sava Vladislavić. Sava Vladislavić zaslužan za razgraničenje između Kineskog i Ruskog carstva  i uspostavljanje trgovinskih veza. Herak Vladislavić pominje se oko 1300. godine, od koga dalje, vuku svoje poreklo prezimena Herak, Erak, Erac, Eraković…  Istorija beleži da su se i Petrovići (preci velikog Njegoša), doselili pod Lovćen u 15. veku, te da je zaseok, po njima dobio naziv Erakovići.

Erci su se razdvojili na mestu sadašnje Žiče, jedni su krenuli niz Moravu i zadržali se u selu Rajinac, gde su bili izloženi turskom pokolju. Preživeli su samo Radivoje Erac i njegov brat. Radivoje Erac osnovao je selo Mala Drenova kod Trstenika, a njegovi potomci, danas žive u Maloj Drenovi, Trsteniku, Kruševcu, Australiji, Nemačkoj, Americi… Nije istražena grana njegovog brata, koji se, navodno odselio u Knić, a postoje, neistražene indicije da toj grani pripada i znameniti srpski pesnik Dobrica Erić.

Vojislav Erac rođen je 16. avgusta 1914. godine, od oca Alekse, potkivača, i majke Jevrine u Maloj Drenovi kod Trstenika. Još kao učenik osnovne škole je pisao deseteračke pesme i guslao, prvo na pozajmljenim guslama, a kasnije na guslama majstora iz Planinice. Nakon osnovne škole izučio je pinterski zanat, ali se na njemu zdržao veoma kratko. Upisuje 1935. godine Trupnu podoficirsku školu po nagovoru svojih ujaka Brašića. Iako je položio za desetara, posvećuje se guslanju i pisanju epskih pesama. Obišao je desetine gradova širom tadašnje Jugoslavije, o čemu svedoči njegov „Dnevnik“. Sam je sastavljao i štampao stihove pesama koje je pevao uz gusle. Po odobrenju Ministarstva prosvete pevao je i guslao u školama širom zemlje.

Njegov ujak, general Ilija Brašić, vodio ga je i u kraljevski dvor gde je guslao. Od kneza Pavla Karađorđevića dobio je na poklon gusle od suvog javorovog drveta 1938. godine, koje se i danas čuvaju kao porodična dragocenost. Pevao je i princu Đorđu u duševnoj bolnici u Nišu, o čemu postoji zapis upravnika Uroša Jekića.

Poslednji put je u rodnoj Drenovi zapevao na svečanosti, 29. marta 1941. godine, kada je kralj Petar II Karađorđević preuzeo presto.

Uhapšen je na putu Trstenik – Mala Drenova, u selu Bogdanje. Najpre je odveden na kruševačko Slobodište, a potom u Logor „12. februar“ u Nišu. Streljan je na brdu Bubanj, 15. decembra 1942. godine.

Tačno vreme likvidacije Vojislava Erca ostalo je nepoznato sve do 1997. godine, kada je u Ribarsku Banju kod Kruševca došao preživeli logoraš Milan Jevtić iz Rekovca. Kada su ga sproveli na saslušanje rekao je: „Zemljaci ako neko preživi, neka javi mojima dan i sat kad su me streljali”.

Nakon pogibije Vojislava, njegova supruga Jelenka (Stanić) je prerezala strunu na guslama i narednih 21 godinu nosila je crnu odeću u znak žalosti, sve dok se nije rodila unuka Nevena.

Milovan Erac, poznati kruševački književnik i publicista, imao je samo tri godine kada su Nemci streljali njegovog oca Vojislava. Posvetio mu je potresne priče. „U devojačkom sanduku za miraz mati je dugo čuvala zub mog oca, viđao sam je često kako se moli sa njim ispred ikone Svetog Nikole. Ovo je jedino što imam od tvog oca, to je njegova kost – govorila je kada mi je zub predala na čuvanje. Kupio sam džepni ruski sat i čuvao ga u toj kutijici.“

Na molbu čuvenog pozorišnog umetnika Momira Bradića iz Medveđe, strune su na Erčevim guslama vraćene na Vidovdan 1980. godine kako bi se ponovo oglasile na Slobodištu u Kruševcu.

Nije poznato koliko je Vojislav Erac ostavio autorskih pesama. Izvesno je da je napisao: „Kralj Petar II i vila“, „Odlazak kralja Petra u Englesku“, „San kraljice Marije“, „Smrt kralja Aleksandra I ujedinitelja“, „Vojvoda Lune“… Pesme je štampao u paraćinskoj štampariji „Žikon“.

Sačuvane su u rukopisu i dve njegove „Knjige utisaka“, čije je delove 2009. godine štampao njegov sin Milovan Erac u knjizi „Tragovi predaka.”

Tokom dvadesetog veka, veliki deo familije je stradao u ratovima. Blagoje Erac, gine na Kumanovu 1912. ostavljajući ženu i dvoje male, ženske dece. Sreten Erac gine na Ceru, Lazar Erac, gine na Solunskom frontu (počiva na Zejtinliku), Tanasije Erac, gine 1915. godine kao poslednja odbrana, a pre toga mu gine i sin Stevan. Vukašin Erac, gine u albanskoj golgoti, Čedomir Erac, nestao – poginuo kroz Albaniju, Milisav Erac je ranjen na Solunskom frontu. Jedino je Ljubo Erac, nosilac albanske spomenice preživeo rat.

Erci sa posebnim pijetetom govore o potpukovniku Krsmanu Ercu, koji je nedavno dobio i ulicu u Kraljevu. Pominje se u knjizi „Solunci govore“, Antonija Đurića, gde njegovi vojnici svedoče da su ga teško ranjenog nosili preko nabujalih reka i kroz planinske masive Albanije. To je verovatno jedini slučaj, pored tada starog i bolesnog kralja Petra, da su srpski vojnici, nekoga preneli na rukama, sve do Krfa. Krsman je komandovao bataljonom u proboju Solunskog fronta, a zabeleženo je, da je, na belom konju, prvi ušao u oslobođeni Prizren. Umro je mlad 1933. godine i danas počiva na kraljevačkom groblju. Radenko Erac poginuo je 1941. godine u Novom Pazaru, Velizar Erac.  Miodrag Mile Erac, kao vazduhoplovni oficir, učestvuje u Drugom svetskom ratu. Bio je  zarobljen do 1943. godine u logoru za srpske oficire Osmabrik u Nemačkoj. Radoslav Erac, sin jedinac, dao je svoj život za otadžbinu na Kosovu i Metohiji, 1999. godine.

„Gusle moje moje od javora suva, vas je Srbin pet vekova čuva, te mu bolne liječiste grudi, a svete mu sačuvaste trudi”, pevao je između dva svetska rata veliki narodni guslar u Srba Vojislav Erac.

Punih deset godina, familija Erac, sada već tradicionalno, organizuje Sabor Eraca. Okupe se, u prvoj nedelji posle Markovdana, u kultnoj kraljevačkoj kafani „Pariz“.

Ognjen Milićević

Pamtenik: Bora Mihajlović – otac kruševačkog teatra