U Staroj Lazarici: Na proslavi 100. rođendana Vojislava Stankovića

Postavljeno: 06.06.2026

Recept za dug život: Rad i sloga u porodici i u komšiluku

Vojislav Voja Stanković iz Lazarice danas (6. juna) puni 100 godina, a rođendan je otpočeo još juče, slavi se već dva dana, kako red nalaže, u društvu porodice, najbližih rođaka, prijatelja i komšija i uz jučerašnju posetu gradonačelnika Kruševca Ivana Manojlovića i njegovih saradnika

Vojislav je nakon Drugog svetskog rata, u koji je zakoračio sa 18 godina prešavši i opevano stratište Sremski front, radio u „14.oktobru“ kao metalostrugar u Fabrici građevinskih mašina, kasnije je uz rad završio školu za VK radnike i postao poslovođa. Njegov duh i karakter najbolje opisuje i činjenica da je vrlo dugo bio jedan od najcenjenijih Lazaričkih odgajivača vrhunskih golubova visokoletača, a samo dobri gradski poznavaoci zbaju koliko je, oduvek bila žestoga konkurencija iza Miličine česme.

– U 18. godini 1944. partizani su me prisilno mobilisali i odveli u rat. Na Sremski front sam otišao iz Beograda 4. oktobra 1944. i tamo ostao sve do 1. aprila 1946. Imali smo tešku borbu na Sremskom frontu oko Šida, a zatim oko Čazme, kod Zagreba. U tim teškim borbama bio sam mitraljezac. Celu maršrutu od Kruševca do Zagreba prešao sam peške. Progurao sam svašta i uz Božju pomoć vratio se kući živ i zdrav, opisuje deda Voja svoj ratni put, a da nije bio „mačiji kašalj“ najrečitije govore medalje na njegovim prsima.

Uostalom, njegov otac je bio čuveni Aleksa Leka – solunac, valjda je to dovoljno.

– Iz Vojske sam izašao 1. aprila 1946. godine. Imam ćerku Vericu (74) i sina Miroljuba (72). Miroljub ima dva sina, a Verica dve ćerke.

U najvećoj kruševačkoj fabrici Stanković je počeo da radi 4. oktobra 1948. i uz pun radni staž otišao u penziju. Na pitanje koji je recept za dug život kaže da je to rad i dobra porodična situacija.

– U „14. oktobru“ sam radio vrlo precizne poslove, čija je proizvodnja bila vrlo važna i mnogo skupa kao npr. reduktori. Dobio sam veći broj nagrada, priznanja i odlikovanja (npr. medalja borca i medalja za hrabrost).

Vojislav ističe godinu 1968. kada je na strugu obradio 250 reduktora.

Vojin sin Miroljub, uz šlagvort o nespornoj činjenici da su Stankovići na ovom posedu, odmah iza mosta, još od turskih vremena. Prekoputa njihove kapije stajala je, u prošlom veku, tabla da se nadalje nalazite na teritoriji Lazarice, rezimira očev životopis:

– Odavde isped kuće odveli su ga partizani. Išao je pešice. Odlikovan je na Sremskom frontu. Završio je metalostrugarski zanat, kasnije i školu i za VK radnike, posle koje je postao poslovođa. Sa 38 godina radnog staža otišao je u penziju.

Iz njihove familije bio je i Beli Stanković sudija i čuveni planinar.

Porodicu Stanković posetio je i gradonačelnik Kruševca Ivan Manojlović sa saradnicima. Stigli su sa tortom i brojnim predstavnicima „sedme sile“ i uputio prigodne čestitke slavljeniku:

– Došli smo da čestitamo jubilarni 100. rođendan našem sugrađaninu Vojislavu Stankoviću. On je ugledan čovek, kao i cela njegova porodica. Ima dobar komšiluk sa kojim se uvek dobro slagao i međusobno se pomagali, a takav odnos želim svima u Kruševcu.