Grizli – kruševački bastion normalnosti

Mora biti da je bilo u pitanju vrhunsko dobro delo nekog uzvišenog nebeskog kreatora da upravo sredinom avgusta apokaliptične 1991. godine šapne Gordanu na uvo da je vreme da otvori birtiju…

Piše & fotografiše: Ivan St Rizinger

Smešten najpre u kumovoj kući, koja se nalazila preko puta današnje lokacije, kafe Grizli je verovatno bio jedino mesto gde su ondašnji sluđeni klinci, i oni nešto stariji, mogli da nađu pre svega psihičko utočište od bliskog im sveta koji se upravo, pred očima miliona bespomoćnih pratilaca neumitno raspadao.

Bilo je nepretenciozan, human i jeftin, konstantno opremljen najboljom rokenrol muzikom i nespreman da prihvati novokomponovane bogataše i njihove „crne svate“ koji su tada krstarili gradom, naročito Zakićevom.

Ono što je bilo podrazumevano u gotovo svim tadašnjim fensi ugostiteljskim objektima Gordan (može i Meda) nikada nije dozvolio da se prelije preko praga Grizlija – droga, oružje i sponzoraj. Valjda su ga zato toliko puta prijavljivali za sve i svašta, lepeći mu svakakve kriminalne etikete i upozoravajući decu da ne idu „tamo gde sipaju drogu u piće“.

A Grizli, eto, zaokruži pre neko veče i pune 32 godine postojanja uz na hiljade „potomaka“ okupljenih, gusto stisnutih na tom legendarnog potezu od Kosovske prema Spomeniku kad se krene.

Na sceni najpre pomalo konfuzni „neki novi klinci“, srednjoškolci po imenu Alfa i fanatična armija školskih im drugova koji naizust znaju svaki izgovoren stih iako je ovo dotičnima bio prvi javni nastup. Pitali mogu li i „čika Meda“ je njihov entuzijazam momentalno podržao, kao što je to oduvek i činio. Iza njih stigoše i zvezde večeri, razigrana čarapanska trojka koja je takođe pre samo nekoliko godina svoj prvi nastup izvela na „Grizlijadi“ a danas se ležerno razvlači po vrhovima srpskih i regionalnih top lista…

Uz huk odobravanja iz tople letnje noći izronila su ta nešto starija deca Grizlija – Keni nije mrtav! Svirali su nadahnuto i poletno, raskakali se i podvukli pod kožu i onima malobrojnima koji ih ranije niju doživeli uživo, a sve u slavu tog omanjeg simpatičnog kafea, jedinog verovatno u životima bar 32 generacije najdičnijih kruševačkih kćeri i sinova, danas razbacanih po svim kontinentima, zbog koga bi stali na barikade.

Zapravo, legat Grizlija upravo su ta deca, negdašnja i današnja, koja su od puberteta potražila nešto više od života, neku smisleniju i umniju zabavu od prostog blejanja uz flašu piva i tiket u rukama. Deca koja su uglavnom završila najviše (državne) fakultete, magistrirala, doktorirala i otisnula se u svoje karijere kao autentične jedinke ponikle iz tog jedinstvenog urbanog mikrokosmosa.

Slavni glumci, muzičari, fizičari, doktori, istoričari, pa čak i po koji političar, „trovani“ su u svojim srednjoškolskim godinama jedino kulturom i lepim vaspitanjem u tom domu punom emocijama, naravno i Sikijevim muzičkim izborima…

Slučajni prolaznici, gosti ovog Grada te noći, koji su se jedva probijali kroz masu mirnog i lepog sveta, bili su raspamećeni (najblaže rečeno) količinom pozitivnih emocija koje su doživeli.