Godina korone iz ugla psihološkinje: U vreme promena potrebno lično i društveno uporište

Pandemija korona virusa nas je primorala da već godinu dana živimo “u novoj realnosti”. Zatvaranje, ograničeno kretanje ljudi i smanjeni konktakti u velikoj meri su uticali na mentalno zdravlje. Naša redakcija je razgovarala sa Marijom Dronjak, psihološkinjom “Drama centra” u Kruševcu, koja nam je otkrila koliko se ponašanje ljudi promenilo u prethodnih godinu dana

*Kako „nova realnost“ deluje na ljude?
Pravila koja su različite zemlje uvele u smislu ograničenja, zabrane kretanja, kao i promene životnih prioriteta, oblikovale su i promene u ponašanju ljudi. U državama poput naše, ljudi su na neki način počeli da prave distancu, a i neke kulturološke karakteristike poput velikih okupljanja, srdačnih pozdrava, slavlja, su se izgubile postepeno, kao da je došlo do otuđenja.

*Koji su najčešći problemi i strahovi sa kojima se ljudi susreću?
Brojne medijske poruke, često dvostruke, a i smrtni ishodi bliskih osoba, kod ljudi pokreću pre svega strah od smrti, ali i strah za zdravlje i život najbližih. Ovi strahovi su izraženiji kod starije populacije, dok mlađi brinu o poslu i pretećim ograničenjima kretanja. Javljaju se osećaj socijalne izolovanosti, strah od gubitka prihoda, usamljenost, neaktivnost, povećana izloženost hrani i alkoholu, internet kockanju kao i smanjena porodična podrška naročito kod starijih osoba.

* Da li je povećana potreba za psihologom?
Ima ljudi koji su u mesecima iza nas prepoznali potrebu stručne pomoći. Još uvek se ne može govoriti o tome u kojoj meri je to precizno izraženo, ali je promena funkcionalnosti društva, porodice kao njene osnovne jedinice, često tema razgovora sa ljudima koji su se obratili za pomoć. Poslovi od kuće, ograničenje rada sportskih objekata, ustanova kulture, menja aktivnosti i načine pomoću kojih se rasterećujemo od stresa. Najčešća emocionalna stanja u vezi kojih se građani obraćaju za pomoć su depresivno raspoloženje, anksioznost, kontinuirani stres i preterana briga.

* Kakve posledice će ostaviti to što su ljudi uskraćeni za kontakte?
Teško je predvideti rasplet socijalne krize koju je donela pandemija. Trenutne zabrane okupljanja i preporuke o fizičkoj distanci, verovatno će imati produženo dejstvo i nakon završetka pandemije. Ljudi se već drugačije pozdravljaju na ulici, ne pozivaju na „čašicu razgovora“, čak izbegavaju i porodične posete. Kontakti se iz realnog prostora sele u virtuelni svet.

* Da li su sve starosne grupe jednako pogođene?
Iako postoje opšta pravila, utisak je da oni koji su i ranije svoj socijalni život i poslovno angažovanje realizovali na internetu, možda su i bili bolje pripremljeni na promene koje je pandemija donela. Epizodična zatvaranja teško su podneli adolescenti kod kojih je najizraženija kriza autoriteta i normativa. Verovatno najveće opterećenje nose oni koji su bili najaktivniji, odnosno u svakodnevnom „živom“ kontaktu sa većim brojem ljudi. Radnici u ugostiteljstvu, turizmu, uslužnim delatnostima, prosveti, spadaju u tu grupu.

*Kako pandemija deluje na najmlađe, a kako na tinejdžere?
Prvi talas zaključavanja u nekim porodicama je doveo do zbližavanja dece i roditelja, više su vremena provodili zajedno, uz rad od kuće i izostanak školskih obaveza. Verovatno najveći nedostatak primetan je u vanškolskim aktivnostima, kroz treninge, umetničke sekcije i spontana druženja. U tom smislu mlađa deca imaju manje trpljenje jer su inače usmerena na roditelje i aktivnosti u porodičnom okruženju. Tinejdžeri, s obzirom na ograničen rad kafića, klubova, izostanak proslava rođendana i okupljanja na javnim mestima, oslonili su se na virtuelni svet. Na taj način, izostaje razvoj socijalnih veština (kroz druženje, zaljubljivanje, konflikte-rešavanje konflikata…).

*Koliko je pandemija uticala na porast porodičnog nasilja?
Svakako je uticala na ponašenje ljudi, a što se tiče teme porodičnog nasilja, možda bi podaci institucija socijalne zaštite i policije bili relevantniji. U svakom slučaju, činjenica je da su porodice u vreme karantina imale mogućnost rešavanja problema koji su se u svakodnevnom životu provlačili, zadovoljili potrebu za zajedničkim porodičnim vremenom, zbližavanjem i dvosmernom komunikacijom.

*Kako da brinemo o svom mentalnom zdravlju u vreme pandemije?
Činjenica je da nam se svet realnosti i funkcionisanje promenilo, rigidna potreba za zadržavanjem starih navika i konstantno žaljenje za „starim“ načinom života ne donosi nam nikakvu korist, pak nas uvodi u stres, depresiju, očaj. Suština prevazilaženja trenutnih okolnosti je u mobilisanju ličnih snaga, oslanjanje na porodične i društvene resurse, radi zadovoljenja potreba za poslom, druženjem i odmorom, naravno u skladu sa predloženim merama.

Marija Stanković
Foto: Pixabay.com, privatna arhiva