Feljton : Старочаршијске приче

Ову невероватну причу најпре је дотакао легендарни Чарапан Љуба Степановић (Стевка Божуревка), један од најталентованијих имитатора и комичара које је Југославија имала у своја „златна времена“, у емисији „Варошарије“ 1989. године. Причу о томе како је у Каракасу сусрео најлепшу и најчувенију венецуеланску глумицу Америку Алонсо, звезду пионирских дана теленовела и како га је упознавање са њом заледило…

Са ансамблом „Крсмановић“ Љуба се ’70 и неке задесио на турнеји по Јужној Америци и једна од станица беше им главни град Венецуеле – Каракас.

На свечаном пријему који су домаћини уприличили у фоајеу најчувенијег хотела дефиловале су све виђеније личности земље, а Љуби, и не само њему, у једном тренутку пажњу је привукла прелепа, гламурозно одевена жена прађена великом свитом. Упита свог пратиоца ко је она на шта му овај одговори са нескривеним дивљењем:

– То је Америка Алонсо, наша највећа глумица… Све би остало на тој констатацији да већ у следећем тренутку то дивно створење није кренуло директно према Љуби, стала пред њега и на чистом српском упитала: – Има ли ко овде из Крушевца?
Ево њене животне приче коју је „Илустрована политика“ објавила 17. јануара 1967. године:

Необичан животни пут девојчице Марије Мурке Гољоховски која је постала Америка Алонсо, али није заборавила језик ни своју стару домовину.

Педро Санчез, богати касапин из Каракаса, није био ни мало узбуђен када је од својих подстанара, емигрантског брачног пара Петровић, запросио руку њихове ћерке, 12-годишње Мурке.

– Мислим да је и за њу и за вас то најбоље. Имаће све што зажели, а вама ћу дати овај стан. Чак ћу и сењор Жики поклонити свој црни „студебекер“ који му се толико допада.
– Сад ћу да му разбијем ту њушку! – викнуо је Жика док су му на мршавом лицу подрхтавали затегнути мишићи.
– Јеси ли полудео?! Овде смо тек два месеца, а ти већ желиш да заглавиш у затвор! Било је то у пролеће 1949. године.

Муркина мајка Наташа је покушала „дипломатски“, с оно мало шпанских речи што их је до тада научила, да објасни дон Педру да су они веома поласкани његовом понудом, али да је Мурка још дете. Мада је он, Педро, још млад и допадљив човек, ипак је разлика између њега и Мурке велика – тридесет година. Замолила га је да се не вређа и рекла да ће га они и даље сматрати пријатељем и заштитником. Дуго је Наташа причала и покушавала да умири упорног просца. Чим је Педро изашао рекла је мужу:
– Овде више не можемо да останемо. Спремај се да тражимо други стан.

Тако је за Марију Гољоховску, малу Мурку, почео нов живот у Венецуели. Била је живахна и весела девојчица, лепог лица, белих зуба и прекрасних очију боје смарагда.

Рођена је у Крушевцу, као кћи руских емиграната, инжењера Гољоховског и Наташе, тада апсолвента музичке школе „Станковић“. Сећала се лепог парка око виле у којој су становали, клавира и доброг „папке“, који је био знатно старији од маме и који их је засипао љубављу, пажњом и даровима. Сећала се и каснијих мучних дана и гладовања и потуцања по логорима Европе. „Папка“ је био умро. Мама је ту и тамо певала да би за њу, Мурку, зарадила комад хлеба. судбина их је довела у Минхен где су пронашле новог „папку“, у лицу потпоручника последње предратне класе Војне академије – Жику Петровића Смедеревца. Очух је био помало прек и нервозан, љубоморан на маму и спреман да потцени њене уметничке амбиције. Ипак, са њим су провеле низ година.

У Венецуели борба за живот је била тешка и дани су малој Мурки пролазили у оскудици и неизвесности. Мајка се запослила као кројачица у конфекцијској радњи и тако допуњавала мршаву очухову зараду фирмописца-самоука.

Мајка и очух су настојали да Мурки што више пруже. Уписали су је у једну од најбољих приватних школа коју су држале калуђерице. Пошто је била одлична ученица, калуђерице су јој, као сиромашној, знатно смањиле школарину. У тој ексклузивној школи спријатељила се са девојкама из највиђенијих и најбогатијих породица.

Осетивши у свом детету ону исту обдареност коју је и сама носила, Наташа је све своје неостварене амбиције пренела на ћерку. Постала јој је први учитељ на путу ка уметности и слави. Учила ју је певању и глуми, а затим је учланила у руски црквени хор и позоришну групу. Коначно је Мурка постала члан тада тек створене, а касније прослављене фолклорне групе „Ретабло дел Пуебло“. Убрзо се истакла као солиста и освојила симпатије публике и свог диригента.

Када је чувена аргентинска глумица и педагог Хуана де Сухо отворила своју, у Венецуели прву, драмску уметничку школу, Мурка је постала њена ученица. По завршетку школе и, уз Хуанину препоруку, Мурка је доспела на телевизију у којој је остала све до данашњих дана као врхунски уметник.

Као додиром чаробног штапића неке добре виле, судбина сиромашног емигрантског девојчета се изменила. Постала је позната и славна. О њу су се отимале телевизија, филмске компаније и позоришта. О њој се свуда говорило и писало. Њене фотографије у боји појављивале су се на насловним странама многих илустрованих листова у Венецуели. Најзад је добила и највише признање – златну медаљу, неку врсту венецуеланског „оскара“, као најбоља драмска уметница. Ускоро се удала за једног филмског продуцента.

Још док је била у школи Хуане Сухо, Мурка је, по наговору своје учитељице, променила име у – Америка Алонсо! Са тим именом се прославила и стекла још многа признања. Али, мада ју је уметнички успех и даље пратио, срећа ју је напустила у приватном животу. Развела се од мужа и остала са двоје деце. После овог разочарања и извесне краће кризе опет се вратила уметности.

Ова изванредна уметница (глуми, пева и игра), говори шпански, руски, енглески, немачки, италијански, француски и српскохрватски. Мада је поносна што је прва глумица Венецуеле, не мање је поносна на своју руску крв и роду земљу, Југославију. Колико је привржена свом завичају, види се по томе што је свој дом сама декорисала у националном стилу: пиротским ћилимима, косовским везовима, грнчаријом, кованим гвожђем, старим иконама из Македоније и оружјем из Херцеговине и Црне Горе.

Њена велика жеља је да једног дана посети Југославију. Каже да би радо играла и у неком нашем филму.

Наша Мурка никада није видела поново Крушевац, преминула је у Мајамију 14. маја 2022.