Društvo namćora, baksuza i ugursuza „Dobra narav“ – Namrgođene dobričine

Pet godina nakon jubileja – devet decenija postojanja, kruševačko Društvo namćora, baksuza, ugursuza, ostalih fela i ženske sekcije „Dobra narav“ proslavlja svoju slavu Deveti tornik po Božiću 9. marta

Humanitarno društvo namćora, baksuza i ugursuza „Dobra narav“, osnovano je davne 1929. godine, na Svetog Tomu, a osnivači su bili ugledne kafedžije, trgovci i zanatlije iz tadašnjeg Kruševca.

Nekoliko, naizgled mrzovoljnih osobenjaka okupilo se u Kruševcu na Tomindan 19. oktobra 1929. Nisu bili raspoloženi da razgovaraju sa bilo kime. Zapravo i međusobno su razmenjivali tek po koju reč. Razlog skupa bilo je osnivanje Udruženja namćora, baksuza i ugursuza skupljenih pod jednim, neko bi posumnjao, ironičnim imenom – „Dobra narav“.

Ipak, ironiji, zapravo, ovde nije bilo mesta. Ova družina pobrala je sve same širokogrude ljude velikog srca koji su, vođeni čovekoljubljem, odlučili da naprave humanitarnu organizaciju kakva ne postoji nigde drugde na čitavom svetu.

Kada su se te davne 1929. godine okupili osnivači Udruženja namćora, baksuza i ugursuza ideja je bila da „Dobra narav“ bude društvo bez uprave, predsednika, blagajnika, sekretara, zapisničara, pečata i ostalih džidžabidža. Onako pravo namćorsko. Prilikom osnivanja ustanovljena su i pravila ponašanja: ćutanje je zlato (ko prekrši ovo pravilo plaća kaznu), sedenje za stolom tako da svako svakome okrene leđa i slično. Doneta je i odluka da se godišnje okupljanje održava na najmalerozniji dan u godini, a to je po narodnom verovanju “deveti tornik po Božiću”.

Tog dana, veruje se, ne sme ništa da se radi jer bi svaki započeti posao unapred bio osuđen na propast. Zato su majke strogo pazile kad pada Deveti utorak i branile da se na njega bilo kakav posao obavlja. A da bi se izbegle zle posledice žene na taj dan, osim što nisu tkale, nisu ni krojile ništa za muškarce, izbegavale su svaki domaći posao, a muškarci ovoga dana nisu radili sa stokom da tokom godine na njoj ne bi bilo štete.

Osnivački kor činili su Miodrag Drenovac i Branko Pavlović, rentijeri, Vlada Valjarević i Milorad Matejević kafedžije, Dobra Minić, advokat, Miladin Urošević, trgovac, Marko Puzić, poslastičar, Rade Krstić, voskar i Dragoslav Bajić, mesar.

U početku beše odlučeno da se društvu ne mogu priključiti popovi, žandari i oficiri, ali je kasnije odluka promenjena tako da zabrana važi samo za političare.

Već odmah po osnivanju ovom društvu desio se i prvi maler, piše list „Pravda“ marta 1938. godine. Naime, pozivnice su bile poslate na mnoge adrese potencijalnih dobrotvora čijim imenima, u samom pismu, behu prišiveni atributi iz naziva samog društva.

Tako se među zvanicama našao i jedan ugledni kruševački apotekar koji se, za nesreću, našao veoma uvređenim smatrajući da nije ni namćor niti ugursuz. Jednostavno, čovek nije znao za društvo „Dobra narav“ i njihove ciljeve, pa se, onako propisno ljutnuo i otišao pravo kod sreskog načelnika kako bi podneo tužbu.

Ipak, ova priča imala je srećan kraj. Naime, sreski načelnik, stara dobričina, na apotekarove pritužbe samo je slegnuo ramenima, izvadio iz džepa svoju pozivnicu i odgovorio tužiocu da je i on sam član ovog udruženja, a zatim mu sve objasnio.

Slava je proslavljena prvi put 1932. godine, na vrlo svečan način. Sala kafane „Takovo“ bila je prepuna i nije mogla da primi sve koji su želeli da prisustvuju iako je ulaznica bila, tada velikih, 10 dinara.

Kada beše čas da se seče kolač i prikupi odeća za decu prisutnima se obratio advokat Urošević: „Naše udruženje nema ni uprave ni pravila, a i vlastima nije prijavljeno; samim tim ono je “ilegalno” i predstavlja jedinstven primer u svom nesmetanom radu, jer izuzetno ne pada pod oštricu zakona o udruženjima.”

Za sve vreme slave nijedan posetilac, a ni član nije smeo progovoriti ni reči. Niko od prisutnih nije udostojio pogledom svoga kolegu za stolom, a pred svakim je bila pečena teleća glava i balon sa vinom. Iako su po čitavoj sali bili razmešteni svirci, niko se nije hvatao u kolo već je mogao igrati svako sam za sebe. Od tada, na proslavama društva svira se njihova himna „Baksuzno kolo“ koje se igra naopačke.

Inače, tokom slave svi sede okrenuti leđima jedan drugome, a ukoliko neko prekrši pravilo i progovori, plaća novčanu kaznu koju ubacuje u kasu udruženja. Ne mora se posebno naglašavati da se kazna rado i često krši, pa kasa nikada nije prazna, a iz nje se novac vadi kako bi se darovali siromašni učenici.

Inače, domaćin slave često se menja, budući da ovu ulogu na sebe preuzima onaj ko je najviše ubacio u kasu tokom godine. Sav prikupljeni prilog poklanja se siromašnim učenicima da se obuku,

Udruženje „Dobra narav” jedno je od najstarijih u Srbiji. Broj 13 su izabrali za srećan broj svakog člana.

Poslednja baksuska zabava održana je 28. decembra 1941. godine (Društvo se održalo, dakle, i tokom celih devet meseci rata), posle čega su se baksuzi sastajali kako su znali i umeli, jer ko je smeo da prizna da je bogat, pa zato pomaže siromašne.

Od obnavljanja rada 1987. godine društvo je pomoglo oko 2000 đaka. Pokloni se uručuju tradicionalno na Vrbicu. Član ovog divnog društva može postati svako ko želi da pomogne, a lako može steći i jednu od titula. Prva je baksuz – to je onaj ko se takav rodi, druga je ugursuz – viši stepen baksuza koji nastaje kaljenjem, a treća titula je namćor – stiče se tek nakon godina i godina predanog rada. Društvo „Dobra narav“ trenutno ima oko dve hiljade članova.

Ognjen Milićević