Branislav Radojković Banksta – Dečko sa suncem u očima

Zajednički imenilac Milanketu, Madži i meni je upravo taj kruševački podrum, kod Deje Elektronca, u kome smo svetleli pre nego što smo zasijali na svetskoj sceni… Sledeće godine slavimo punoletstvo sastava Naked, rezime dosadašnjeg stvaralaštva: pet autorskih albuma, 40 zemalja, četiri kontinenta, miloni milja u Nejkedmobilu – Čile, Njujork, Nju Orleans, pet turneja u Južnoj Koreji, Indija, Japan, Brazil, Italija, Rusija, Evropa uzduž i popreko…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Ima taj jedan naš momak, Banksta ga zovu, rođen i odrastao na obronku Bagdale, što celim telom pleše dok prstima igra po one četiri žice bas gitare. Pleše već davno po svim kontinentima, zanesen, dok razbacuje svoje duge dredove ponosito, baš kao svaki samosvesni Kruševljanin, od onih plemenitih što čim izađu na Pojate već su na pola puta da osvoje svet. Banksa je u tom širokom planetarnom šaru apsolutni vladar, u staroj Zakićevoj ipak, još uvek, samo „naš Bane“.

Da krenemo od tvojih formativnih godina, dakle kruševačkih. Odrastao si u ona divlja vremena prve polovine 90-tih, a u Srbiji je jedino svetlo pravio rokenrol – kako, gde, ko i šta te nagnalo da se latiš basa i uroniš u muziku?

– Hajmo tri dekade unazad o detinjstvu i odrastanju u Kruševcu i prvim koracima na koloseku koji će mi, kako se ispostavilo, odrediti život. Imao sam sreće da je muzika izabrala mene, pre nego što sam ja izabrao nju.

Odrastanje u porodici gde se muzika tretirala kao nasušna potreba, otac, stric i obe bake su akapela divno pevali starogradske pesme, otac i stric su svirali frule, brat je svirao harmoniku, je postavilo odličnu potku za moj kasniji kompozitorski rad u domenu balkanske tradicionalne muzike.

Početkom turbulentnim 90-tih, u sred mojih tinejdžerskih godina, dešava se u Kruševcu, a i u Srbiji, paralelno sa rađanjem grandža u Sietlu, veliki talas novih bendova. Radio emisija Alter Rock Ego, Giletov CD klub Hot Spot, Medin “Grizzly” i legendarna Rokoteka drže ravnotežu, tami koja dolazi.

Stariji brat, moj Cobra, radio je u Hot Spotu i stalno je donosio kući nove albume bendova, koji su menjali moj svet iz osnova. Jedan od njih je i Morphine, sa Mark Sandmanom na dvožičanom basu. Pod tim okolnostima nastaje i Pegavo saučešće, grupa dečaka koji su se družili od jutra do sutra i činjenica da imamo bend kanalisala je bunt i neslaganje sa stvarnošću.

Sudbinski bas je pao u moje ruke i od 16. jula ’94 počinje luda vožnja. Boba kupuje bubanj i sa Đurom na gitari krećemo sa probama. Iako sam imao pank stav, nisam se puno ložio da sviram pank i rok.

Moj komšija DJ Nene je imao riznicu ploča po kojoj smo Boba i ja noćima ronili, naslovi funk pionira su nas inficirali jakim gruvom. Sa druge strane veliki uticaj na mene u to vreme je bila Disciplina Kičme.

Stižemo do Beograda ’97. i meni jako drage priče od koje je, na žalost, ostalo samo nekoliko snimaka… Ekipa sastavljena od kruševačke studentarije Dva Kila Basa jedna je od najzanimljivijih muzičkih priča poteklih sa ovih prostora…

– Ostala je lepa uspomena i velika žal što to nismo ovekovečili na pravi način. ’96-te sam upisao školu za bas gitaru „Stanković“ u Beogradu, i krenuo da se intenzivno interesujem za bogato nasleđe balkanske etno muzike. Sećam se da je i Aca Šargić bio u istoj školi za saksofon i par puta smo se sreli na hodnicima.

Malo kasnije Šargić me zove da se pridružim grupi Dvakilabasa, koja je bila duboko utemeljena u našem muzičkom nasleđu. Netipična i interesantna postava – Aleksandar Šargić (saksofon), Nikola Čolović (truba), Ana Marković (vokal), Dejan Jocić (bas sa efektima), Lazar Čolović (perkusije), Danilo Vujović (bubanj) i ja na basu.

Leto ’97 smo proveli u Kruševcu i radili na materijalu koji je te jeseni trebalo snimiti. Zatim Danilo odlazi na džez akademiju u inostranstvo, a mi ostajemo krnji u ideji da album snimimo uživo. Snimamo tri pesme sa ritam mašinom, koja nam daje drugu dimenziju, jednako dobru i drugačiju od svega što se u tom periodu moglo čuti kod nas

Nedostajanje, Istinu na Sunce i Slovoljubve su ostale da svedoče jedno vreme i našu angažovanost. Životni tokovi su nas odveli na različite strane, te ja posle snimanja izlazim iz benda i suočavam se sa prvim čvorom u muzičkoj karijeri. Da li da nastavim da sviram ili ne, bilo je pitanje koje me je držalo punih godinu dana. A onda se desio Rare.

Kuriozitet je, sudeći po uspesima, da Kruševac gotovo u istoj generaciji postane pravi rasadnik vrhunskih bas gitarista. Uz tebe velike karijere postigli su i Milan Nikolić (završio Džez akademiju u Gracu, danas profesor na FMU u Beogradu ) i Marko Stojiljković Madža (član jednog od najboljih evropskih džez bendova Eyot)…

– Ja volim jednu čaršijsku priču. Zadnjih 30-tak godina veliki kruševački i svetski underground umetnik i bubnjar Deja Elektronac organizuje događaje i session svirke u svom podrumu. To posebno mesto je inkubator savremene umetnosti i kroz njega je prošlo mnogo danas etabliranih umetnika i intelaktualaca.

Pored dobrog drugarstva, zajednički imenilac Milanketu, Madži i meni je upravo taj podrum u kome smo svetleli pre nego što smo zasijali na svetskoj sceni. Stoga, zahvalnost ide i Elektro Dejanu koji je svojim ritualnim ritmovima rasplamsao vatru u nama.

I onda iz tog podruma stupaš na veliku scenu, Rare (fanky family) bio je od starta pozicioniran kao neki novi vetar na sceni, vinuo se i na žalost mnogih prerano nestao sa scene… Kakva su tvoja (o)sećanja na ta vremena i da li je čitav taj put bio neizbežan?

– Podrum i dalje simbolizuje underground milje u kome se najbolje osećam i sve što sam do sada radio i radim je u neku ruku margina. Sa distance se može reći da je početak vezan za Rare bio trenutak gde su se pravi ljudi našli u pravo vreme i bili na pravom mestu. (O)sećanja znaju da zavaraju, naročito posle vihora vremena i obično smo skloni da događaje iz prošlosti gledamo kroz romansiranu prizmu, ali to je stvarno bila filmska, nestvarno dobra priča, barem prvih nekoliko godina, koja se desila klincima koji toga nisu bili ni svesni.

Zima posle bombardovanja ’99. na basu imam samo dve žice, kao spomenuti Mark Samdman (Morphine). Još sam na tankom ledu, u nedostatku kinte u momentima razmišljam da li da prodam bas i da završim sa poglavljem vezanim za nedosanjani san.

Moglo bi se reći slučajno, ali čvrsto verujem da se ništa u našim životima ne dešava slučajno, citirao bih numeru džez velikana Sandersa „The Creator has a masterplan“, upoznajem dva golobrada dečaka, Mirka Lukovića i Nemanju Subotića koji me odmah kupuju posebnošću.

Uragan energije koji smo proizveli u narednim mesecima je zajedno sa, tada smo mislili istorijskom promenom u Srbiji, optmizmom koji je zavladao u društvu posle čemerne decenije, rezultirao i našom pobedom na Urban Demo Festu, glavna nagrada snimanje i objavljivanje albuma.

Kreće snimanje u legendarnom beogradskom studiju Akademija, imamo neograničeno vreme dok ne završimo album. Producentsko snimateljski dvojac Nikola Vranković i Dragoljub Marković Blek, dobijaju veliki zadatak da pokušaju da obuzdaju sve naše zahteve i ideje koje su izvirale iz nas kao iz gejzira.

Početkom februara 2002. izlazi “Breathing” album sa 17 pesama. Ploča je bila inspirisana kalifornijskim zvukom. Snimamo nekoliko dobrih spotova, izbijamo na prva mesta top lista, počinje interesovanje medija, izlazimo iz frižidera… Sviramo po ceo dan, organizujemo lude žurke, volimo se… Marta 2003. dešava se rez koji je nas, kao i sve građane Srbije skupo koštao.

Prekida se nit koncertnih aktivnosti i mi se povlačimo u studio u nadi da odmah snimimo i izdamo novi album. Drugi rez, iz benda izlazi bubnjar Dario Janošević, što nam na ličnom nivou predstavlja nepremostivu prepreku.

Traženje nove specifične ličnosti, vrsnog muzičara i rad na produkciji novog albuma nam jede tri godine i u nekom smislu gasi početnički plamen koji je držao bend na okupu.

Krajem 2004. u bend ulazi bubnjar Goran Milošević (Plejboj). Konsolidujemo redove i sa novom snagom 2006. izdajemo drugi album “Joyz”, sviramo koncerte, putujemo, uživamo, javlja se režiser Raša Andrić sa predlogom za saradnju na novom serijalu „Mile protiv tranzicije“.

Snimamo, po prvi put, primenjenu muziku, učestvujumo na saundtreku za njegov film „Kad porastem biću Kengur“, ali tu se javljaju prve nesuglasice između Mirka i mene, kada u bendu imaš dve jake ličnosti sudar ega je neminovan.

Po zakonima fizike posle sudara, tela se odbijaju jedno od drugog. Počeli snimanje trećeg, najzrelijeg albuma, koji nismo završili. Bend nikad zvanično nije prestao sa radom, te ostavljam mogućnost da se i to desi.

Dobra je ona uzrečica „ko zna zašto je to dobro“, možda ne bi u drugačijem toku priče uplovio u svetske bendove kakvi su nesumnjivo i Naked i Fish in Oil? Svetski izdavači, interkontinentalne turneje, a naši ljudi… Hajde da apsolviramo te tvoje vrhunce i kako uspevaš da voziš na dva fronta već toliko godina?

– Kadar jedan, proba jedan, kamera ide, ton ide. Krupni kadar iz ptičije perspektive hvata kamene krovove obližnjih dvospratnih kuća i hotela. Sužava se lenjo i zumira jedan od njih. Peruđa, ušuškani kameni grad na brdu u srcu Umbrije, Italija. Sredina leta 2005-te, Umbria Jazz festival, grad vrvi od ljudi, iz pozadine se čuje džez trio sa obližnjeg ćoška. Goran, Šone i ja ležimo na prostranoj terasi na vrhu hotela i gledamo u zvezdano nebo, oko nas poluprazne flaše i čaše rujnog vina, piva, ostaci pice, iz pepeljare se dimi marokanski duvan od tek ugašene cigarete. Ne pričamo puno, želimo da usporimo vreme, sutra se vraćamo kući sa dvonedeljne Berklijeve letnje radionice u koji smo bili uključeni. Topli vetar njiše vrhove čempresa koji stoji kao nemi svedok tik uz naš hotel, polako se sve stišava, možemo da čujemo otkucaje srca. Čekamo zoru i kombi koji će nas odbaciti do Rima na avion. Sutra se vraćamo kući, tamo nas čekaju voljeni, nedostaju nam, nećemo moći da im dočaramo osećaj koji nas je obuzeo. Gluvo je doba. Kao grom iz vedra neba prolomi se glas. Hej čoveče, hajde da napravimo bend koji će putovati po svetu i svirati svoju žanrovski neopterećenu muziku. Naked!
Kadar dva, proba dva, kamera ide, ton ide.

Sledeće godine slavimo punoletstvo sastava, rezime dosadašnjeg stvaralaštva: pet autorskih albuma, 40 zemalja, 4 kontinenta, miloni milja u Nejkedmobilu – Čile, Njujork, Nju Orleans, pet turneja u Južnoj Koreji, Indija, Japan, Brazil, Italija, Rusija, Evropa uzduž i popreko i svuda gde možemo, vodimo sa sobom naše voljene porodice. Uz scenario koji se odigrao te noći u Peruđi mogli bi dodati naravoučenije, dobro pazi šta sanjaš, snovi se ostvaruju. Lepeza mojih muzičkih interesovanja me dovodi 2011. i u sastav Fish in Oil u kome pored novog muzičkog nadahnuća stičem životne prijatelje.

Kompozitorski rad lidera i jednog od, po meni, najvećih slikara današnjice, Brace Radovanovića je toliko plodonosan, da smo za 10 godina odsvirali stotine koncerata, snimili 5 albuma. Opet je izbrisana granica između snova i stvarnosti, upoznajemo Mark Ribota 2018. i sviramo u Sofiji i na Beogradskom džez festivalu. Putujemo sa njim kolima iz Sofije do Beograda i imamo osećaj da pijemo vodu sa izvora. Razgovaramo o Tom Vejtsu, Džonu Zornu, o Mingusu, Telonius Monku, njegovoj muzici, inspiraciji… štipamo se u neverici da smo budni. On nam suptilno daje savete i bodri nas da je velika stvar što smo se kao bend održali sve ove godine.

Sa Bracom sam pokrenuo i ideju, pokret, događaj, sastav Muzika iz unutrašnjosti u koju su uključeni istomišljenici koji gravitiraju avangardnom i improvizatorskom izrazu. Takođe sam i objedinitelj lokalnog Jazz 4teta Tzootzoonga ansambla koji reprodukuje pesame nastale sredinom prošlog veka, od džez standarda, preko francuskih šansona do evergrina, pesama koje asociraju na neko lepše i bezbrižnije vreme.