Znamenite kruševačke porodice: Petrovići, potomci hajduka Nikole Mandrde

Rodonačelnik porodice Perovića Nikola Mandrda, rodom iz Poljanice kod Vranja, čuveni junak Prvog i Drugog srpskog ustanka. Iz roda je Baba-Ivaninći u Vlasu. Baba-Ivaninći se ubrajaju među starije doseljenike u selu Vlase. Bili su veoma cenjena i uticajna porodica, o čemu svedoči podatak da su drugi doseljenici dolazili u njihovu kuću kao „prizetci“ (domazeti). Bio je strah i trepet za albanske zulumćare oko Poljanice. Po njemu su ime dobili Mandrdino kladanče u Trsteni i Ajdučki kladanac u Lalincu. Njegov sin Radovan Petrović Rakica bio je načelnik okruga kruševačkog od 1842. do 1857. godine. On je pred dolazak kneza Aleksandra Karađorđevića, 26. aprila 1843. godine, izgradio put od Kruševca do Ribarske Banje

Piše: Ognjen Milićević

Nikola Mandrda je rođen u drugoj polovini 18. veka u selu Vlase u poljaničkom kraju kod Vranja. Milan Đ. Milićević u svom delu „Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijeg doba“ piše kako je Mandrda u prvim godinama 19. veka bio hajduk i da se po izbijanju Prvog srpskog ustanka naselio u selu Pajkovcu u Jagodinskoj nahiji. Bio je veoma lep, krupan, snažan i glasovit čovek. Kad bi on viknuo sav se Juhor tresao, te mu je i gora glas prihvaćala. Turke je strašno mrzeo i ubijao bi ih gde ih je god stigao. Karađorđe ga je veoma uvažavao, a već s Milošem nije dobro stajao. Bio je vrlo samovoljan. Jednom se svadi sa nekom ženom, iz istog sela. oko nekakva kazana, pa je tako jako istuče, da je jedva živa ostala. Žena ode na tužbu Knezu Milošu u Kragujevac. Miloš prati kabadahiju Petra Jovanovića iz Božurnje i još dva pandura, da uhvate Mandrdu i da mu ga vezana dovedu u Kragujevac.

A šta ćeš ti more? – upita ga Miloš s doksata.

– Ni ja ne znam, ti si me zvao, – odgovori on.

– A odakle si ti?

– Ja iz Temnića.

– E meni nije u znanju da sam koga god od skora zvao iz Temnića, – rekne Miloš.

– Jesi vala, gospodaru.

– Pa ima li koliko od kako sam te zvao?

– Ima pet…

Miloš se opet promisli, pa će reći: Činim voliko, po materi te tvojoj, pamćenje me dobro služi, ali ja se opet ne sećam da sam ma koga od skora zvao iz Temnića.

– Jesi, gospodaru.

– A od koga si sela iz Temnića?

– Ja iz Pajkovca, a ako hoćeš baš pravo da ti kažem, ja sam Nikola Mandrda.

– A, ti si, Mandrda.

– Ja.

– Pa zašto mi pobi pandure, po materi te tvojoj?

– Zaslužili su, gospodaru.

– Kako to?

– Nisu održali zadanu reč, a tu se pokazali gori od Turaka, pa onda ispriča sve kako je bilo, pa mu kaže kako je bio u Leskovcu, ubio pašu i oteo mu konja.

Najzad mu Miloš reče: E, ništa, ništa, po materi te tvojoj, Mandrda si bio, Mandrda i ostaješ. Tri moja pandura vrede za pašu i njegova konja, a ti idi i neka ti je prosto od mene i od Boga.

U šancu „na Gilju prema Ćupriji“ bio je starešina jednom odredu ustanika. Učestvovao je u ratnim operacijama protiv Turaka kod Majurskog polja, u Varvarinskoj bici i na Juhoru. U boju na Juhoru velikim junaštvom istakao se Nikola Mandrda, a u već pomenutom delu Milan Milićević navodi i sledeće „tu je zadobio od Turaka krasnog misirskog hata, koga posle nije puštao iz ruku, dokle mu nije i smrt zadao“.Mandrda je umeo sam da pravi barut. Na tavanu jedne zgrade uvek je imao po 200 oka osušena baruta. U boju na Varvarinu trošili su i taj njegov barut.

Sa svojim „drugovima“ uspešno je vodio borbe protiv Turaka na potezu od Kruševca do Jagodine. Po smirivanju stanja u Beogradskom pašaluku pao je u nemilost srpskih starešina. Zbog preke naravi i sukoba sa srpskim vlastima neko vreme je proveo u Leskovcu i Kruševcu, koji su tada bili pod upravom Šašit-paše. Doživeo je duboku starost, a poslednje dane proveo je u Kruševcu, gde je i preminuo.

Njegov sin Radovan Petrović Rakica (1791-?), bio je načelnik okruga kruševačkog od 1842. do 1857. godine. On je pred dolazak kneza Aleksandra Karađorđevića (26. april 1843. godine) izgradio put od Kruševca do Ribarske Banje. On je od Živka Šokorca 1857. godine otkupio Begovu kuću. Prema Budi Iliću, Radovan Petrović, okružni načelnik, bio je poznat po tome kako je primao mito, prisiljavao narod da kulukom obrađuje njegovu zemlju, sekao opštinsku šumu, prisvajao državnu zemlju. Jednom prilikom Kruševljani su se žalili knezu na Radovana Petrovića, a knez je naredio da se strogo kazne jer su „uvredili dostojanstvo kneza tražeći od njega da ih brani od zuluma njegovih činovnika“.

Njegov sin Kosta R. Petrović (1846-1929), nesvršeni student, trgovac i mehandžija, od 1879. do 1882. godine zakupac je Ribarske Banje, a od 1882. godine zakupac Vrnjačke Banje (Srpske Novine, 28. maj 1882, str. 8). Poznat je kao Kosta Rakičić, koji je 1885. godine sagradio u Vrnjačkoj Banji Narodnu gostionicu kao prvi ugostiteljski objekat od čvrstog materijala. Kosta Rakica je upamćen kao začetnik vrnjačkog ugostiteljstva i vizionar razvoja turizma.

Godine 1887. podigao je takozvane „Stanove Rakičića”, čime je direktno postavio temelje organizovanog smeštaja i ugostiteljstva, što je pomoglo da Vrnjačka Banja kasnije postane vodeće banjsko lečilište u regionu. Godine 1885. počela je da radi Narodna gostionica Koste Petrovića-Rakice kao pravi ugostiteljski objekat. Narodna gostionica Koste Rakice smatra se kamenom temeljcem razvoja turističke Vrnjačke Banje i priča o njoj je neizostavni deo prve Vrnjačke razglednice, koji sada nedostaje.

Iako poreklom Kruševljanin, Kosta Rakica je svojim životom i radom dao veliki doprinos razvoju banjskog ugostiteljstva. Ovaj nesvršeni bečki student medicine video je u Vrnjcima ono što drugi nisu: ,,Biće ovo mesto nadaleko čuveno po svojoj lekovitosti, iz godine u godinu sve više posećivano, u njega bi valjalo ulagati.“ I zato je zakupio od Novoselske opštine seosku mehanu 1882. godine, koja se nalazila tik uz krivudavo korito Vrnjačke reke.

Međuim, Kosta Rakica se nije zadovoljio starom oronulom mehanom, pa pun energije i ideja uspeva da sagradi veliku, lepu i funkcionalnu zgradu ,,Narodnu gostionicu“, kasnije nazvanu ,,Državna gostionica“ kada je prodata državi. Bila je to prizmena zgrada, prilično velike površine, sa ukusno uređenim restoranom, sa dve trpezarije, salom za odmor, bilijar-salom, poslastičarnicom i letnjom baštom-terasom. Raspolagala je sa deset soba za smeštaj gostiju i hotelskom kuhinjom koja je spremala i dijetalnu hranu. Prostor oko gostionice bio je lepo urađen, sa travljacima i cvetnim lejama, što se, u neku ruku, može smatrati začetkom banjskog parka. Ispred gostionice bila je poslednja stanica za fijakere koji su dovozili goste iz pravca Kraljeva ili Kruševca. Godine 1928. završava se istorija prvog vrnjačkog ugostiteljskog objekta pri njenom rušenju na osnovu odluke banjske uprave pod izgovorom manjka reprezentativnosti za moderni razvoj Vrnjačke Banje. Gostionica je dugo bila dika i ponos banje, skup ondašnje banjske elite, tajno zborište ljudi koji su bili borci protiv vladajućih režima.

Krajem 19. veka Kosta Rakice je u centru Vrnjačke Banje podigao kvartire, stanove za prijem gostiju, poznate kao ,,Stanovi Rakičića“, današnje prizemlje vile Avala. Narodna gostionica bila je stecište elite vrnjačkih posetilaca gde su se održavale zabave i pozorišne predstave. Godine 1887. Kosta je napravio zgradu koja je imala 16 soba, terasu i prvu vrnjačku pekaru. Bilo je to prizemlje današnje vile Avala. Narodna gostionica je oduzeta Kosti 1889. godine.

Foto: knjiga Milorada Sijića „Značajni ljudi Kruševca“/ Dvorcisrbije.rs

Pamtenik: Kruševac u Le Mondu