„Женска кореографија“ Драгане Жаревац

Ауторка Драгана Жеревац окупила је жене из Крушевца да јој се придруже на радионици и учествују у снимању уметничког видео рада „Женска кореографија“ који говори о женама, преткињама и ономе што памтимо о њима. У разговору за новине Град, ова уметница је открила на који начин је дошла на идеју да сними филм, због чега је одабрала да се бави „женским темама“, а осврнула се и на свој однос према прецима и начин на који сви ми можемо променити прошлост

* Како сте дошли на идеју да снимите филм „Женска кореографија“ у Крушевцу?

– Ретко долазим у Крушевац, долазила сам неколико пута као девојчица са мајком. Тада је постојао воз до Крушевца, јако бих волела када би постојао и сада, сећам се, када смо стигле возом, па чезама до дедине куће у Закићевој улици. Имала сам изложбу у Уметничкој галерији Крушевац 2019. која се звала „Промењена прошлост“, ту сам излагала радове који су направљени пре више деценија, али и неке нове радове. Том изложбом сам хтела на неки начин да покажем како се наш однос према прошлости мења. Ја уствари верујем и мислим да када ми променимо наше разумевање прошлости да се она на неки начин промени. Том темом која се односи на виђење прошлости бавим се већ неколико година, када сам била у Крушевцу на изложби прво што сам видела је да се Уметничка галерија налази тачно наспрам куће мојих прабабе и прадеде. Касније, када сам посетила Старо гробље, где су моји сахрањени, на гробници сам видела фотографију своје бабе, са матуре, на којој носи свечано матроско одело. У тренутку кад је моја баба, Загорка Илић, девојачко Митић умрла, имала је више од 30 година и била је већ удата жена, са троје деце. Схватила сам да се том детињом фотографијом на њеном споменику, на неки начин брише сећање на њен одрасли живот и чињеницу да је она увелико била жена и мајка. То је била почетна идеја, а ја сам желела да дођем у Крушевац и да се мало више тиме позабавим. Имале смо среће Слађана Петровић Варагић која је продуценткиња овог филма из Независног филмског центра и ја, да добијемо на конкурсу подршку Филмског центра Србије. Идеја је била да дођемо у Крушевац и имамо мало времена да проучимо ситуацију, ја на личном плану да испитам како се одвијао живот моје бабе, а она је проучавала у широм контексту користећи архивску грађу, на који начин су жене пре сто година живеле, на који начин су биле видљиве, да ли је неко разумевао њихов живот, које су биле њихове ситуације и односу на ову садашњу ситуацију, колико се све за сто година променило.

* Шта Вас је инспирисало на идеју да у креирање новог филма укључите и приче и сећања Крушевљанки?

– Нисам желела да ово буде само моја аутобиографија, исповест. Лична прича увек може да се уопшти и многе жене могу да се индетификују с тим, али овога пута сам ја хтела да уведем и друге жене из овог места и краја, да и оне испричају неке своје личне историје, или свој однос према својим преткињама и да заједно формирамо филм из више гледишта. У Едукативном центру направила сам радионицу на којој сам дала прилику женама да се повежу са својим сећањима. Након позива који смо направиле, јавиле су се жене које смо снимили са личним исповестима. Поред самог снимања, важан је и однос према сећању, који заједнички градимо, као и то на који начин ми у нашој души, у нашем телу још увек носимо сећања на женске претке и живот жена овде. Сви елементи, архивски, историјски, вербални, лични, они на нивоу тела и осећања, требало би да чине елементе филма који правимо, а како ће то све изгледати видећемо када цео процес буде завршен, на крају године. Обично буде много другачије него како се у почетку замишљало, мени је много занимљиво што сада креирам у заједници и не стављам у први план своје мишљење као најважније већ позивам и друге да заједно формирамо материју и причу коју ћемо показати.

* Годинама сагледавате људско тело кроз перформанс, шта ће учеснице у филму моћи да науче о овој форми уметности?

– Применила сам једна експерименталан приступ, све жене сам замолила да формирају своје приче и да их не испричају у групи и друштву, већ да их увежбају саме и да их испричају тек кад камера крене да ради, тако да до тог тренутка нико не може да их чује. Моји видео-радови су увек нека врста перформанса, увек говорим у првом лицу јер верујем да свако говори своју слику света и види свет кроз себе. Радионицу сам базирала на односу према телу, јер тело је основа перформанса, а тако ће и жене које учествују у филму увежбати шта да раде када изађу на сцену и направе покрет, или испричају причу. Верујем да су наша сећања у ствари магационирана у телу, које има своју сопствену меморију. Овом радионицом желела сам да им помогнем да освесте да ли оне у свом телу садрже нека сећања на свој живот, или на животе својих преткиња.

* Жашто сте одабрали да радите филм који се бави женама?

– Одабрала сам да радим филм са женама пре свега зато што сам и сама жена и што је почетна идеја дошла у вези са мојом бабом. Мој утисак је да су жене у прошлости биле невидљиве. Када читамо о важним људима Крушевца и гледамо старе слике, то су махом све мушкарци са својим функцијама: судија, хотелијер и сл. али нигде не пише, да су бројна богатства и успеси заправо направљени на скелама које су поставиле жене. Мислим да се сада дешава један потпуно чудесан процес, јер у периоду када сам ја стасавала имала сам потпуни осећај равноправности. У мојој породичној кући није било важније да ли је неко мушко или женско. Мој отац је равноправно делио послове са мајком, и дан данас памтимо његов феноменалан ђувеч и пасуљ, који мама никад није умела тако да скува. Хоћу да кажем да тај осећај разлике нисам имала у васпитању, нити сам касније током живота имала утисак да сам ја нешто другачија, или да ми нешто није дозвољено или да немам права. Такав је био мој осећај живота, претпостављам да је то имало везе са неким системом вредности који је гајен у Југославији, у којој сам ја одрасла. Сада видим да се дешава реверзибилан процес, да се одједанпут поново драстично постављају улоге мушкарца и жене, које штрче, права и послови деле се на мушка и женска. Одједном све изгледа много конзервативније него што је изгледало у оном периоду када сам ја о томе учила и постављала свој систем вредности. Зато ми је било важно да упоредим и видим да ли је нама боље него што је било женама од пре сто година, јер нисам сигурна да можемо то да кажемо.

* Због чега је култура сећања и однос према прецима важан?

– Дубоко верујем да је важно какви су били наши преци и како су оставили траг. Не у смислу неког негативног обележавања људи, где се сматра да потомци лошег човека морају бити лоши. Битно је за сваког од нас лично да сагледамо то шта смо ми у ствари од кога наследили у смислу особина, односа према људима, погледа на свет, врло често тога уопште нисмо свесни. Добро је за сваког човека да се у то загледа и да види шта је оно што је прихватио, а да претходно о томе уопште није размислио, да се по неком аутоматизму понаша онако како су се понашали преци, а да заправо, уопште не мора тако. Имам утисак да се на овим просторима увек тешко живело, било је ратова, неправди, гладовања…људи су неминовно трпели и морали да сасеку себе саме да би преживели тешке периоде. Ако су себе морали у нечему да сасеку, они су то морали да наметну и својој деци и да их ограниче. Тако се дешава један пренос трагедије, са бабе на мајку, а мајке на ћерку, са ћерке на унуку. Бол који је неко доживео самим животом и односом према животу, често не успева да се исчисти, него се пренесе на следећу генерацију. Ми имамо могућност да то сагледамо и да видимо можемо ли некако да се ослободимо тога. Ја сам схватила да је моја баба имала тежак живот, моја мајка се осећала као сироче јер јој је мајка јако млада умрла, и ту бол је моја мајка живела цео живот. То каква сам ја је заправо формулисано тим болом који је моја мајка осећала, што сам ја вероватно пренела даље, на своје дете, или сам нешто од тога очистила. То је прави осећај трагедије људског рода, јер своју несрећу и ускраћеност преносимо с колена на колено. Ако бисмо се суочили са тим, боље сагледали и разумели, онда ће и нама и нашој деци бити лакше.

* Колико се савремена уметност цени у нашој земљи? Каква је сцена тренутно?

– Тренутно смо у ситуацији у којој је савремена уметност постала нешто небитно и сасвим маргинално. Увек има више разлога који доводе до тога, с једне стране и сама уметност је на неки начин теже разумљива, захтева теоријско знање. Није лако увек гледати савремену уметност, треба научити како на њу гледати, већ десета година у музејима поред савремених дела стоји неки текст који објашњава то дело, како би публика могла да га схвати. То нас наводи на размишљање да ли неко ликовно дело треба да свако разуме кад га види, или је у реду да мора нешто да се прочита. Ја верујем да дело треба „да ради“ и има ауру коју људи осећају. Свима је јасно да се цео систем у друштву променио и да све што је нематеријално, не доноси профит и корист је постало безначајно. То је озбиљно тешко и мислим да нас је то и довело до свих ових трагедија које се дешавају. Уметничка сцена је велика, има пуно уметника који излажу и стварају широм земље. Има пуно младих уметника, који су сјајни и озбиљно раде. Као што је рекла једна моја млађа колегиница: „Ово не може свако да ради. Ако се бавиш перформансом, а не правиш комерцијалне слике које ћеш продати неком у Београду на води за његов салон, онда стварно не можеш то да радиш из користи, већ ради зато што то волиш и зато што је то твоја животна суштина“.

* На који начин публика у земљи и свету реагује на Ваш рад?

– Неким људима је оно што ја радим невероватно блиско, потресно, идентификују се са тим, док има људи који не разумеју оно што радим, и онда им ја кажем да нисам уметница, већ радознала интелектуалка, која се бави прављењем кратких филмова. Кад одем у иностранство увек се запрепастим како људи имају високо мишљење о мени, јер се тотално одвикнем од тога кад сам овде, где људи помало сажаљевају сваког ко се бави уметношћу, јер од тога нема користи. Ако си иоле нормалан човек, не индетификујеш се ни са једним, ни са другим. Једино са чиме могу да се идентификујем је да ја ово радим зато што волим и зато што једино на тај начин могу да живим.

* Добитници сте бројних призања у земљи и шире, а Ваши радови налазе се у заначајним музејима. На које радове сте најпоноснији?

– У Музеју савремене уметности налази се мој видео-рад „Очај“ који је рађен од снимака који су се појављивали на телевизији током рата у Југославији. Тај рад ме је прославио и драго ми је да је у Музеју, мислим да му је ту место. Сви моји радови произилазе из мојих личних осећања и живота, па су мени битни. Има радова које припремам годинама, а они живе неки тихи живот и буду показани на мање места, има радова које направим имплусивно, а они „букну“ и буду виђени и обиђу цео свет. Запад воли да интерпретира уметнике са Балкана, кроз контекст Балкана и кад год направим нешто што има везе са тим, то онда јако одјекне ван Србије, а кад радим неке интимније теме, које се не уклапају у западну пропаганду, ти радови буду популарнији код нас. Све зависи од тога шта је публици у ком моменту битно и како је она васпитана да интерпретира неки уметнички рад.

О уметници

b

Драгана Жаревац започела је уметничко изражавање 1979. године перформансима у Студентском културном центру у Београду, као и у низу галеријских простора бивше Југославије и у иностранству. Њен рад карактерише лични став о питањима од општег друштвеног значаја. Излаже видео-радове и инсталације, цртеже и радове у звуку. Излагала је, између осталог, у Kunsthalle у Бечу, Tate Modern Galery у Лондону, Centre Georges-Pompidou у Паризу, ZKM у Карлсруеу, KunstWerke у Берлину, Art in General у Њујорку и у Музеју савремене уметности у Београду. Добитница је награде Центра за уметност и технологију медија (ZKM) у Карлсруеу (1998), Златне сфинге за опус на Фестивалу Видеомедија у Новом Саду (1999) и награде Уметничке галерије “Надежда Петровић” у Чачку на Меморијалу Надежде Петровић(2005). Ради као кустоскиња и селекторка видео програма, међународних видео фестивала и изложби и као ауторка видео радионица

Марија Јанковић