„Ženska koreografija“ Dragane Žarevac

Autorka Dragana Žerevac okupila je žene iz Kruševca da joj se pridruže na radionici i učestvuju u snimanju umetničkog video rada „Ženska koreografija“ koji govori o ženama, pretkinjama i onome što pamtimo o njima. U razgovoru za novine Grad, ova umetnica je otkrila na koji način je došla na ideju da snimi film, zbog čega je odabrala da se bavi „ženskim temama“, a osvrnula se i na svoj odnos prema precima i način na koji svi mi možemo promeniti prošlost

* Kako ste došli na ideju da snimite film „Ženska koreografija“ u Kruševcu?

– Retko dolazim u Kruševac, dolazila sam nekoliko puta kao devojčica sa majkom. Tada je postojao voz do Kruševca, jako bih volela kada bi postojao i sada, sećam se, kada smo stigle vozom, pa čezama do dedine kuće u Zakićevoj ulici. Imala sam izložbu u Umetničkoj galeriji Kruševac 2019. koja se zvala „Promenjena prošlost“, tu sam izlagala radove koji su napravljeni pre više decenija, ali i neke nove radove. Tom izložbom sam htela na neki način da pokažem kako se naš odnos prema prošlosti menja. Ja ustvari verujem i mislim da kada mi promenimo naše razumevanje prošlosti da se ona na neki način promeni. Tom temom koja se odnosi na viđenje prošlosti bavim se već nekoliko godina, kada sam bila u Kruševcu na izložbi prvo što sam videla je da se Umetnička galerija nalazi tačno naspram kuće mojih prababe i pradede. Kasnije, kada sam posetila Staro groblje, gde su moji sahranjeni, na grobnici sam videla fotografiju svoje babe, sa mature, na kojoj nosi svečano matrosko odelo. U trenutku kad je moja baba, Zagorka Ilić, devojačko Mitić umrla, imala je više od 30 godina i bila je već udata žena, sa troje dece. Shvatila sam da se tom detinjom fotografijom na njenom spomeniku, na neki način briše sećanje na njen odrasli život i činjenicu da je ona uveliko bila žena i majka. To je bila početna ideja, a ja sam želela da dođem u Kruševac i da se malo više time pozabavim. Imale smo sreće Slađana Petrović Varagić koja je producentkinja ovog filma iz Nezavisnog filmskog centra i ja, da dobijemo na konkursu podršku Filmskog centra Srbije. Ideja je bila da dođemo u Kruševac i imamo malo vremena da proučimo situaciju, ja na ličnom planu da ispitam kako se odvijao život moje babe, a ona je proučavala u širom kontekstu koristeći arhivsku građu, na koji način su žene pre sto godina živele, na koji način su bile vidljive, da li je neko razumevao njihov život, koje su bile njihove situacije i odnosu na ovu sadašnju situaciju, koliko se sve za sto godina promenilo.

* Šta Vas je inspirisalo na ideju da u kreiranje novog filma uključite i priče i sećanja Kruševljanki?

– Nisam želela da ovo bude samo moja autobiografija, ispovest. Lična priča uvek može da se uopšti i mnoge žene mogu da se indetifikuju s tim, ali ovoga puta sam ja htela da uvedem i druge žene iz ovog mesta i kraja, da i one ispričaju neke svoje lične istorije, ili svoj odnos prema svojim pretkinjama i da zajedno formiramo film iz više gledišta. U Edukativnom centru napravila sam radionicu na kojoj sam dala priliku ženama da se povežu sa svojim sećanjima. Nakon poziva koji smo napravile, javile su se žene koje smo snimili sa ličnim ispovestima. Pored samog snimanja, važan je i odnos prema sećanju, koji zajednički gradimo, kao i to na koji način mi u našoj duši, u našem telu još uvek nosimo sećanja na ženske pretke i život žena ovde. Svi elementi, arhivski, istorijski, verbalni, lični, oni na nivou tela i osećanja, trebalo bi da čine elemente filma koji pravimo, a kako će to sve izgledati videćemo kada ceo proces bude završen, na kraju godine. Obično bude mnogo drugačije nego kako se u početku zamišljalo, meni je mnogo zanimljivo što sada kreiram u zajednici i ne stavljam u prvi plan svoje mišljenje kao najvažnije već pozivam i druge da zajedno formiramo materiju i priču koju ćemo pokazati.

* Godinama sagledavate ljudsko telo kroz performans, šta će učesnice u filmu moći da nauče o ovoj formi umetnosti?

– Primenila sam jedna eksperimentalan pristup, sve žene sam zamolila da formiraju svoje priče i da ih ne ispričaju u grupi i društvu, već da ih uvežbaju same i da ih ispričaju tek kad kamera krene da radi, tako da do tog trenutka niko ne može da ih čuje. Moji video-radovi su uvek neka vrsta performansa, uvek govorim u prvom licu jer verujem da svako govori svoju sliku sveta i vidi svet kroz sebe. Radionicu sam bazirala na odnosu prema telu, jer telo je osnova performansa, a tako će i žene koje učestvuju u filmu uvežbati šta da rade kada izađu na scenu i naprave pokret, ili ispričaju priču. Verujem da su naša sećanja u stvari magacionirana u telu, koje ima svoju sopstvenu memoriju. Ovom radionicom želela sam da im pomognem da osveste da li one u svom telu sadrže neka sećanja na svoj život, ili na živote svojih pretkinja.

* Žašto ste odabrali da radite film koji se bavi ženama?

– Odabrala sam da radim film sa ženama pre svega zato što sam i sama žena i što je početna ideja došla u vezi sa mojom babom. Moj utisak je da su žene u prošlosti bile nevidljive. Kada čitamo o važnim ljudima Kruševca i gledamo stare slike, to su mahom sve muškarci sa svojim funkcijama: sudija, hotelijer i sl. ali nigde ne piše, da su brojna bogatstva i uspesi zapravo napravljeni na skelama koje su postavile žene. Mislim da se sada dešava jedan potpuno čudesan proces, jer u periodu kada sam ja stasavala imala sam potpuni osećaj ravnopravnosti. U mojoj porodičnoj kući nije bilo važnije da li je neko muško ili žensko. Moj otac je ravnopravno delio poslove sa majkom, i dan danas pamtimo njegov fenomenalan đuveč i pasulj, koji mama nikad nije umela tako da skuva. Hoću da kažem da taj osećaj razlike nisam imala u vaspitanju, niti sam kasnije tokom života imala utisak da sam ja nešto drugačija, ili da mi nešto nije dozvoljeno ili da nemam prava. Takav je bio moj osećaj života, pretpostavljam da je to imalo veze sa nekim sistemom vrednosti koji je gajen u Jugoslaviji, u kojoj sam ja odrasla. Sada vidim da se dešava reverzibilan proces, da se odjedanput ponovo drastično postavljaju uloge muškarca i žene, koje štrče, prava i poslovi dele se na muška i ženska. Odjednom sve izgleda mnogo konzervativnije nego što je izgledalo u onom periodu kada sam ja o tome učila i postavljala svoj sistem vrednosti. Zato mi je bilo važno da uporedim i vidim da li je nama bolje nego što je bilo ženama od pre sto godina, jer nisam sigurna da možemo to da kažemo.

* Zbog čega je kultura sećanja i odnos prema precima važan?

– Duboko verujem da je važno kakvi su bili naši preci i kako su ostavili trag. Ne u smislu nekog negativnog obeležavanja ljudi, gde se smatra da potomci lošeg čoveka moraju biti loši. Bitno je za svakog od nas lično da sagledamo to šta smo mi u stvari od koga nasledili u smislu osobina, odnosa prema ljudima, pogleda na svet, vrlo često toga uopšte nismo svesni. Dobro je za svakog čoveka da se u to zagleda i da vidi šta je ono što je prihvatio, a da prethodno o tome uopšte nije razmislio, da se po nekom automatizmu ponaša onako kako su se ponašali preci, a da zapravo, uopšte ne mora tako. Imam utisak da se na ovim prostorima uvek teško živelo, bilo je ratova, nepravdi, gladovanja…ljudi su neminovno trpeli i morali da saseku sebe same da bi preživeli teške periode. Ako su sebe morali u nečemu da saseku, oni su to morali da nametnu i svojoj deci i da ih ograniče. Tako se dešava jedan prenos tragedije, sa babe na majku, a majke na ćerku, sa ćerke na unuku. Bol koji je neko doživeo samim životom i odnosom prema životu, često ne uspeva da se isčisti, nego se prenese na sledeću generaciju. Mi imamo mogućnost da to sagledamo i da vidimo možemo li nekako da se oslobodimo toga. Ja sam shvatila da je moja baba imala težak život, moja majka se osećala kao siroče jer joj je majka jako mlada umrla, i tu bol je moja majka živela ceo život. To kakva sam ja je zapravo formulisano tim bolom koji je moja majka osećala, što sam ja verovatno prenela dalje, na svoje dete, ili sam nešto od toga očistila. To je pravi osećaj tragedije ljudskog roda, jer svoju nesreću i uskraćenost prenosimo s kolena na koleno. Ako bismo se suočili sa tim, bolje sagledali i razumeli, onda će i nama i našoj deci biti lakše.

* Koliko se savremena umetnost ceni u našoj zemlji? Kakva je scena trenutno?

– Trenutno smo u situaciji u kojoj je savremena umetnost postala nešto nebitno i sasvim marginalno. Uvek ima više razloga koji dovode do toga, s jedne strane i sama umetnost je na neki način teže razumljiva, zahteva teorijsko znanje. Nije lako uvek gledati savremenu umetnost, treba naučiti kako na nju gledati, već deseta godina u muzejima pored savremenih dela stoji neki tekst koji objašnjava to delo, kako bi publika mogla da ga shvati. To nas navodi na razmišljanje da li neko likovno delo treba da svako razume kad ga vidi, ili je u redu da mora nešto da se pročita. Ja verujem da delo treba „da radi“ i ima auru koju ljudi osećaju. Svima je jasno da se ceo sistem u društvu promenio i da sve što je nematerijalno, ne donosi profit i korist je postalo beznačajno. To je ozbiljno teško i mislim da nas je to i dovelo do svih ovih tragedija koje se dešavaju. Umetnička scena je velika, ima puno umetnika koji izlažu i stvaraju širom zemlje. Ima puno mladih umetnika, koji su sjajni i ozbiljno rade. Kao što je rekla jedna moja mlađa koleginica: „Ovo ne može svako da radi. Ako se baviš performansom, a ne praviš komercijalne slike koje ćeš prodati nekom u Beogradu na vodi za njegov salon, onda stvarno ne možeš to da radiš iz koristi, već radi zato što to voliš i zato što je to tvoja životna suština“.

* Na koji način publika u zemlji i svetu reaguje na Vaš rad?

– Nekim ljudima je ono što ja radim neverovatno blisko, potresno, identifikuju se sa tim, dok ima ljudi koji ne razumeju ono što radim, i onda im ja kažem da nisam umetnica, već radoznala intelektualka, koja se bavi pravljenjem kratkih filmova. Kad odem u inostranstvo uvek se zaprepastim kako ljudi imaju visoko mišljenje o meni, jer se totalno odviknem od toga kad sam ovde, gde ljudi pomalo sažaljevaju svakog ko se bavi umetnošću, jer od toga nema koristi. Ako si iole normalan čovek, ne indetifikuješ se ni sa jednim, ni sa drugim. Jedino sa čime mogu da se identifikujem je da ja ovo radim zato što volim i zato što jedino na taj način mogu da živim.

* Dobitnici ste brojnih prizanja u zemlji i šire, a Vaši radovi nalaze se u zanačajnim muzejima. Na koje radove ste najponosniji?

– U Muzeju savremene umetnosti nalazi se moj video-rad „Očaj“ koji je rađen od snimaka koji su se pojavljivali na televiziji tokom rata u Jugoslaviji. Taj rad me je proslavio i drago mi je da je u Muzeju, mislim da mu je tu mesto. Svi moji radovi proizilaze iz mojih ličnih osećanja i života, pa su meni bitni. Ima radova koje pripremam godinama, a oni žive neki tihi život i budu pokazani na manje mesta, ima radova koje napravim implusivno, a oni „buknu“ i budu viđeni i obiđu ceo svet. Zapad voli da interpretira umetnike sa Balkana, kroz kontekst Balkana i kad god napravim nešto što ima veze sa tim, to onda jako odjekne van Srbije, a kad radim neke intimnije teme, koje se ne uklapaju u zapadnu propagandu, ti radovi budu popularniji kod nas. Sve zavisi od toga šta je publici u kom momentu bitno i kako je ona vaspitana da interpretira neki umetnički rad.

O umetnici

b

Dragana Žarevac započela je umetničko izražavanje 1979. godine performansima u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kao i u nizu galerijskih prostora bivše Jugoslavije i u inostranstvu. Njen rad karakteriše lični stav o pitanjima od opšteg društvenog značaja. Izlaže video-radove i instalacije, crteže i radove u zvuku. Izlagala je, između ostalog, u Kunsthalle u Beču, Tate Modern Galery u Londonu, Centre Georges-Pompidou u Parizu, ZKM u Karlsrueu, KunstWerke u Berlinu, Art in General u Njujorku i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nagrade Centra za umetnost i tehnologiju medija (ZKM) u Karlsrueu (1998), Zlatne sfinge za opus na Festivalu Videomedija u Novom Sadu (1999) i nagrade Umetničke galerije “Nadežda Petrović” u Čačku na Memorijalu Nadežde Petrović(2005). Radi kao kustoskinja i selektorka video programa, međunarodnih video festivala i izložbi i kao autorka video radionica

Marija Janković