Zašto zamire kovački zanat u Srbiji

Ковачки занат замире. Сав посао се смањио, јер пољопривреда и села пропадају. Село нам се гаси, млади одлазе у град и у иностранство и немамо радну снагу.

– У Стопањи је било више од 500 домаћинстава, а сада се гаси око 50 кућа. Раније смо клепали пољопривредне алатке (будаке, мотике, секире…), а сада ништа. Због неповољног положаја многи су повадили винову лозу и друго воћеи напуштају пољопривреду. Ковачки занат има дугу традицију у породици Унић. Ковачи су били мој прадеда, деда и отац, а наставио сам и ја. Када има посла помажу ми оба сина, а ту ми је и унук. Један од најчешћих послова је клепање раоника за орање. Радим на старински начин. Раније сам радио са мехом од коже, а сада са електромотором – жали се Живан Унић, једини ковач између Крушевца и Краљева.

О ковачу Живану говоре његове комшије Мира Лукић и Саша Пољаковић. Према њиховим речима о Живану се може казати све најбоље.

– Такав човек се ретко рађа. И отац и мајка су му било много добри људи. Били су сиротиња, али велике поштењачине и вредни људи. Живанов унук Стефан је машински инжењер без сталног посла, а тренутно ангажован на одређено време на радном месту наставника праксе у Првој техничкој школи у Крушевцу. Треба да му се помогне да добије стални радни однос и да формира своју породицу и да остане да живи у селу, готово у глас веле Унићеве комшије.

Стефан Унић каже да су деда и он једини ковачи као деда и унук.

– Ја помажем у лакшим пословима. Придржавам кљешта док деда искива раонике на трупцу од ораха старом око 150 година. Придржавам кључ док он одвија шрафове на плуговима, а радим и помажем и на другим пословима по потреби. Волим да радим и помажем деди. Од њега имам подршку и љубав и помало пара када заради. Мора да се ради. Јер ко ради постаје бољи човек – истиче млађани Стефан.

Ж. М.