Zašto zamire kovački zanat u Srbiji

Kovački zanat zamire. Sav posao se smanjio, jer poljoprivreda i sela propadaju. Selo nam se gasi, mladi odlaze u grad i u inostranstvo i nemamo radnu snagu.

– U Stopanji je bilo više od 500 domaćinstava, a sada se gasi oko 50 kuća. Ranije smo klepali poljoprivredne alatke (budake, motike, sekire…), a sada ništa. Zbog nepovoljnog položaja mnogi su povadili vinovu lozu i drugo voćei napuštaju poljoprivredu. Kovački zanat ima dugu tradiciju u porodici Unić. Kovači su bili moj pradeda, deda i otac, a nastavio sam i ja. Kada ima posla pomažu mi oba sina, a tu mi je i unuk. Jedan od najčešćih poslova je klepanje raonika za oranje. Radim na starinski način. Ranije sam radio sa mehom od kože, a sada sa elektromotorom – žali se Živan Unić, jedini kovač između Kruševca i Kraljeva.

O kovaču Živanu govore njegove komšije Mira Lukić i Saša Poljaković. Prema njihovim rečima o Živanu se može kazati sve najbolje.

– Takav čovek se retko rađa. I otac i majka su mu bilo mnogo dobri ljudi. Bili su sirotinja, ali velike poštenjačine i vredni ljudi. Živanov unuk Stefan je mašinski inženjer bez stalnog posla, a trenutno angažovan na određeno vreme na radnom mestu nastavnika prakse u Prvoj tehničkoj školi u Kruševcu. Treba da mu se pomogne da dobije stalni radni odnos i da formira svoju porodicu i da ostane da živi u selu, gotovo u glas vele Unićeve komšije.

Stefan Unić kaže da su deda i on jedini kovači kao deda i unuk.

– Ja pomažem u lakšim poslovima. Pridržavam klješta dok deda iskiva raonike na trupcu od oraha starom oko 150 godina. Pridržavam ključ dok on odvija šrafove na plugovima, a radim i pomažem i na drugim poslovima po potrebi. Volim da radim i pomažem dedi. Od njega imam podršku i ljubav i pomalo para kada zaradi. Mora da se radi. Jer ko radi postaje bolji čovek – ističe mlađani Stefan.

Ž. M.