Uz knjigu Nemanje Milićevića – Da li je ljudska sloboda prevaziđena kategorija?

Slasna polja, roman – esejistički triler Nemanje Milićevića, Književna omladina Srbije 2015.

Čovečanstvo je uvek ponavljalo istu pogrešku: uvek je pretvaralo sredstva u merilo života. Umesto da traži merilo u najvišem porastu života, u problemu napredovanja i iscrpljenja, ono je sredstva za jedan sasvim određen život upotrebilo za isključenje svih ostalih oblika života, za kritiku i odabiranje. To jest, čovek najzad zaboravlja da su sredstva – sredstva i počinje ih voleti radi njih samih: ona mu sada ulaze u svest kao ciljevi – kao merila ciljeva.

O tome koliko je danas poguban uticaj televizije, kao i poplava postmodernih rialiti programa, većini je jasno. To je pokazao i dokumentarac francuskih autora, u okviru koga se prikazuje kako tamničari probnog rialitija „La zone extreme” pristaju da muče jedni druge elektro šokovima, pa čak i da ubijaju.

Manipulativne tehnike i metode kontrole uma, ponašanja i emocija, koje se danas neskriveno sprovode nad „zamorčićima” savremenih rialitija, a u skorijoj budućnosti nad svima nama preko interneta, bude opravdanu zapitanost ”osvešćenog” čoveka, kakva je to sudbina rezervisana za njega u nadolazećem svetu Orvelove 1984. Pa se tako, sa punim pravom, i autor romana „Slasna polja“ pita, da li je ljudska sloboda prevaziđena kategorija, i da li mi svi igramo neku svoju unapred određenu ulogu u globalnom životnom rialitiju koji nam se svakodnevno odvija pred očima, okruženi totalitarnim tendencijama.

Naravno da suštinska demokratija ne postoji. Više niko u zbilji i ne tvrdi da živi u demokratiji, s obzirom da čak ni licemerje više nije neophodno, to samo znači da i na nivou diskursa živimo u post-demokratskom svetu.

Da li može očiglednije da bude? Samo pomislite na aktuelne teme kojima nas svakodnevno „bombarduju“ u svim medijima i sredstvima informisanja: rat protiv terorizma, oružje za masovno uništenje koje nikad nije pronađeno ili neprijatelji čiji identitet niko ne zna. Rat je danas zaista postao mir, sloboda ropstvo. Pritom, privatnost je postala veoma sužena kategorija.

Zato junak romana „Slasna polja“, „u najvećoj tajnosti planira bekstvo iz totalitarnog sistema orvelovskog tipa. Uspeva da napusti nametnutost, svet tuđe volje u kome je živeo i radio, misleći da se oslobodio“. Misleći…

Sa druge strane, stvarnost nije samo složena, već prečesto i čudnovata. Ona nije uređena, nije očigledna, uvek je drukčija nego što očekujete. Stvarnost je, zapravo, nešto o čemu se obično ne može nagađati. To je jedan od razloga zašto verujemo u dualizam – verovanje da u pozadini svega stoje dve jednake i međusobno potpuno nezavisne sile, od kojih je jedna dobra a druga loša. Prema tome, ovaj svet je bojište na kome te dve sile neprekidno ratuju. U stvarnosti, međutim, nikada nećemo sresti osobu koja voli zlo samo zato što je zlo. Čovek može biti dobar radi samog dobra, ali ne može biti zao radi samog zla. Niko nije okrutan zbog same okrutnosti, već zato što mu pričinjava zadovoljstvo ili donosi korist. Dakle, nešto mora biti najpre dobro, da bi se moglo pokvariti.

Nemanja Milićević je već svojim prvim delom pokazao da shvata da je zlo plod slobode. Ali on nam je kroz fikciju pokazao i da bez slobode nema dobra. I dobro jeste dete slobode. S time je vezana jedna od tajni života i ljudske sudbine.

Tu je sva zagonetka, antinomija i tajna. Milićević nas ne stavlja samo pred te zagonetke nego mnogo prilaže i njihovom rešavanju.

Zašto se dešavaju takva iskušenja? Ona su ogledala naše duše. Od drugih mi možemo sakriti mnoge sadržaje duše, ali to ne znači da ih nemamo. Ne postoji slučajno ona izreka da će nam se suditi, odnosno da ćemo biti vrednovani, ne samo kroz ono što činimo, već i kroz ono što uistinu jesmo na najdubljem nivou svoje neopipljive unutrašnjosti. Iskušenja zato služe da pokažemo sve ono čime raspolažemo kao bića.

Željom da drugome učinimo zlo, pa makar taj drugi prvi pokrenuo lanac zla, mi pokazujemo da smo istovetni, da među nama nema razlike. Iluzije traju od jednog iskušenja do drugog. Mi obično na iskušenjima i grešimo.

Tako je to kada sami sebi sudimo kao pojedinci. Sami svoji gospodari – to je večna iluzija. Previše zagledani u sebe ne vidimo svoje okruženje. Opsednuti okruženjem, ne vidimo svoju unutrašnjost. Svaka isključivost vodi u razaranje i patnju.

Zato autor čini jasnim „neizbežnost sukoba dvaju ekstrema u svakom čoveku, odnosno dualizam dobra i zla“. A upravo je takvo dualističko odvajanje sposobnosti za junaka romana „Slasna polja“ postalo fatalan korak… Njegov moral je postao glavni trovač života.

Roman „Slasna polja“ istovremeno opisuje i ljudsku izolaciju koja je prisutna oko nas, a koja je uočljivija ukoliko se, makar naizgled, odbace sve osobe i bića sa kojima je ta ličnost u stalnom kontaktu. Stranice ovog divnog romana predstavljaju putovanje u dubinu uma svakog izolovanog mladog čoveka dok bije već odavno izgubljenu bitku protiv usamljenosti i depresije, u današnjem svetu u kojem živi.

Naime, svi znamo da ne postoji osoba koja se nikada nije osetila usamljenom. Neki se tako osećaju najveći deo vremena, dok neki pate od usamljenosti u pojedinim momentima života, s tom razlikom što je u našoj kulturi sramota biti usamljen, što mediji naglašavaju važnost sticanja prijatelja, a popularnost se izjednačava sa uspehom.

U romanu Milićević piše i o religioznosti i altruizmu. „Pa tako tekst obiluje tajanstveno postavljenim simbolima i stalnim unutrašnjim previranjima, tipično simbolističkom i psihološkom žanru, a kroz putešestvije i promiskuitetnost dvadesetsedmogodišnjaka uporno nas drži u okvirima avanturističkog i erotskog romana. NJegovim lutanjem i nejasnim ciljem, približava nas bit generaciji, a motivima osamljenosti i izgubljenosti jednako ubedljivo održava kontakt sa žanrom apsurda.“

A ono što je od presudne važnosti „bitnicima“ jeste poimanje prolaznosti, patnje, užasa, uznemirenosti, ili smrti sa pojačanom senzitivnošću.

Zato je junak „Slasnih polja“ odlučio da krene na put, bežeći od stradanja ili hrleći ka njemu, svejedno.

„Slasna polja“ govore o nužnosti promena, globalnom nezadovoljstvu, i nespremnosti ljudi da adekvatno reaguju. Međutim, pitanje kroz prizmu dekonstrukcije bi bilo kako, a ne št nam stranice ovog romana govore.

Za Milićevića je ovo delo krajnja i potpuna mera borbe protiv otuđenosti. Umetnost se bori protiv otuđenosti „negacijom“ postojećeg, i novom, privremenom, otuđenošću koja nas uvodi u istinski ljudski prostor ostvaren veštinom umetnika.

Drugim rečima, u ovom delu književna forma predstavlja dosledni izraz autorske estetičke koncepcije, ali i više od toga: izraz autorove filozofije života.

Verica SEKIRARSKI