Upoznajmo sugrađane: Snežana i Sandra godinama među najboljim kuglašima u Srbiji

Snežana Radović i Sandra Aleksić tokom prethodnih nekoliko godina beleže značajne rezultate u kuglanju. Osim što su klupske one su i koleginice u kruševačkom Savezu slepih. Obe su slabovide. Značilo bi im, kažu, kada bi se popravile neke sitnice koje su za njihov život veoma važne, poput obeležavanja stepenika, staklenih vrata ili postavljanja većih brojeva na vrata kacenalrija u institucijama

Živi u velikoj porodici, sa ćerkom, zetom i dve unuke. Tu su i njen sin i majka, koja je u invalidskim kolicima. Dan počinje brigom i pomaganjem oko unuka i majke. Slede pripremanje ručka i drugi uobičajeni poslovi. Aktivna je i van kuće. Trenira kuglanje u kome je tokom prethodnih nekoliko godina ostvarila značajne rezultate. U okviru njenih uobičajenih aktivnosti je i dolazak do Saveza slepih u Kruševcu, čija je predsednica.

Snežana Radović (54) je slabovida osoba. Iako su joj se prvi problemi sa vidom javili krajem osnovne škole do saznanja da neće moći dalje da radi stigla je nakon pet godina provedenih u prosveti, nakon što je prethodno završila Pedagošku akademiju. U invalidsku penziju otišla je sa 34 godine.

U razgovoru za GRAD kaže da joj je bilo veoma teško dok prvi put nije glasno izgovorila da je osoba sa invaliditetom.

– Teško je kada vam se tako nešto desi u najboljim godinama, kada treba da se ostvarite radno. Usledilo je rađanje dece, vid mi je dodatno slabio. Problem budu predrasude okoline, ali i borba sa samim sobom. Teško sam to podnela, nisam više mogla da čitam, što sam mnogo volela, ali čovek mora da bude jak, da ne misli da je invalid, da se ne pita zašto se to njemu desilo – priča Snežana.

Život ju je pred novi izazov stavi samo nekoliko godina kasnije kada joj je suprug preminuo, a ona ostala sama sa dvoje male dece. Možda ju je, kaže, to, uz njenu urođenu upornost, nateralo da se bori.

– Tada sam uložila sve svoje kapacitete fizičke i mentalne jer sam bila jedini oslonac svojoj deci. Tada sam izgovorila da sam osoba sa invaliditetom. To je inače preduslov da se oslobodimo kompleksa i da pokušamo da pobedimo predrasude okoline – kaže ona.

Dolazak u Savez slepih svojevremeno joj je otvorio vrata sporta za invalide.

– Do tada nisam znala da na našim bazenima postoji kuglana, da imamo klubove, da je kuglanje u Srbiji veoma razvijeno, da naša reprezentacija osvaja zlato u Evropi već pet godina. To je bio moj plan B, jer ako sam nekada volela da igram odbojku, košarku, rukomet, to sada ne mogu, ali mogu da se kuglam. Želim da za bavljenje sportom aktiviram mlađe generacije jer postoji mogućnost da paraolimpijski sportisti dobijaju nacionalne penzije. To je motiv za invalide da se bore. Sve treba raditi samo ne treba sedeti u četiri zida – savetuje ona.

Snežana je na državnim prvenstvima u kuglanju od 2015. do 2019. godine tri puta osvajala zlato i dva puta bronzu. Kao članica reprezentacije zauzela je osmo mesto u Evropi. Dva puta, 2015. i 2019. godine, Grad Kruševac ju je proglašavao sportistom godine sa invaliditetom.

Navodi da je kruševačka organizacija slepih, od 44, koliko ih ima u Srbiji, među deset prvih što se tiče aktivnosti, ali i podrške i razumevanja predstavnika lokalne samouprave.
Odgovarajući na naše pitanje potvrđuje da bi učestvovanje osoba sa invaliditetom na mestima odlučivanja doprinelo poboljšanju njihovog položaja.

– Pretpostavljam da morate politički da se angažujete da biste učestvovali u vlasti, možda nas zato i nema ovde u institucijama. Ima gradova u kojima naši članovi učestvuju u vlasti. Sigurno je da bi bilo korisno da osobe sa invaliditetom budu na mestima odlučivanja jer mi najbolje znamo šta nam treba – kaže ona.

Objašanjava da je kod slabovidih osoba problem u tome što okruženje često ne vidi njihov invaliditet.

– Slabovidi ljudi se samostalno kreću, odlaze u prodavnice, u institucije. Tu dolazi do poteškoća kada treba popuniti određene formulare ili videti cene na polici – objašnjava ona.

Pomoglo bi da na ivicima stepenica budu postavljene trake kako bi slabovidi shvatili da su to stepenice, potom da na staklenim vratima budu zalepljeni neki znaci, ili takođe trake, jer slabovidi takva vrata ne vide. Problem su i mali brojevi na vratima kancelarija u institucijama… Koristili bi i zvučni semafori na većim raskrsnicama, a taktilne staze, dodaje ona, već postoje i urađene su upravo na inicijativu ovog Saveza.

Snežanina klupska, ali i kolegnica iz Saveza slepih Sandra Aleksić (31) takođe beleži značajne sportske rezultate. Njena dnevna rutina obuhvata odlazak na posao, na trening, koji je sada neredovan zbog epidemije, ali veruje da će se vratiti u formu. Ona je slabovida, a kuglanjem se bavi od 2015. godine.

– Na državnom prvenstvu 2017. i 2018. godine sam osvojala srebrne medalje, 2019. bila sam četvrta, 2020. sam imala bronzu. Nadam se da ove godne osvojimo zlato. Borimo se, čovek treba da bude aktivan – kaže Sandra.

Po struci je prehrambeni tehničar, a zaposlena je u firmi Marel. Za poslodavca i kolege ima lepe reči.

– Poslodavac je dobar, dobijam poslove koje mogu da obavim. Šefice su upoznate sa tim da sam slabovida i imaju to u vidu tokom rada – priča ona.

Sa najviše problema i predrasuda se suočavala tokom školovanja.

– Niko me nije razumeo kako to ne mogu da vidim, svi su mislili da vidim. Čak ni profesori nisu imali razumevanje za mene. Teško je kada je čovek slabovid jer ljudi to ne shvataju, misle da uz naočare to može da se koriguje, ali ne može – objašnjava ona.

Mnogo joj znači to što ima posao, što je profesionalno ostvarena i finansijski nezavisna.
Svima poručuje da se trude, da vredno rade, da ne zavise od drugih i da se obavezno bave sportom.

J.B.