„Učiteljci“ iz 57-me proslavili 60-tu godišnjicu mature

Generacija maturanata Učiteljske škole 1956/57 godne, ovih dana proslavila je 60 godina mature.  Njih tridesetak okupilo se pred svojom nekadašnjom školom, zgradom Radničkog univerziteta, a potom u “Zavičajcu”, da evociraju uspomene, prisete se onih kojih više nema, ali i sjajnih prosvetnih, umetničkih, poslovnih, sportskih karijera koje su ostvarili, da razmene fotografije dece, unučadi, pa i praunučadi i proslave po koju godišnjicu braka

– Bilo nas je 92-je u generaciji, a tokom godina ostali smo bez 42-je drugova i drugarica. Od profesora koji su nas učili danas je živ jedino Dragoljub  Mićunović, ali je teško pokretan i nije mogao da dođe – sazajemo od Ilije Matića koji sa svojom školskom drugaricom  Jelicom uporedo sa 60 godina mature proslavlja i šest decenija braka.  Zato je za školske drugove spremna i slavljenička torta.

U generaciji je, kaže, bilo osam sklopljenih brakova, a i inače su u Učiteljskoj školi koja je tada trajala 5 godina, školske ljubavi često završavale brakom. O svojoj generaciji je za proslavu 50-te godišnjice mature pripremio i monografiju koja je zabeležila  uspešne životne priče i poslovne karijere nekadašnjih učiteljaca.

– To je jedna posebna generacija u Učiteljskoj školi i smatra se najboljom generacijom Učiteljske škole dok je ona postojala. Mnogi su završili visoke škole, bilo je među nama i univerzitetskih profesora, bilo je vrsnih sportista, na primer Antušović je bio jedan od najboljih rukometaša Srbije, bilo je puno onih koji su imali talenta za glumu, slikanje, bilo je vrsnih muzičara, violinista, ali su to pre svega, bili odlični prosvetni radnici. Dok sam radio kao prosvetni inspektor, imao sam priliku da obilazim ovo područje i svuda gde sam došao interesovao sam se za ovu našu generaciju. I zaista, nigde nisam čuo nijednu lošu reč za nekog od njih – priseća se Ilija.

– Moja supruga i ja imamo kontakte sa svima, sa nekima se vrlo često čujemo telefonom, neki kod nas redovno dolaze. Nas to raduje  – dodaje. Mnoge je život odveo  u Beograd, Niš, Kraljevo, išlo se za službom, 1965. godine je i Učiteljska škola prestala da postoji, ali su veze među njima ostajale, a susreti poput ovog sačuvali su od zaborava mnoge priče, anegdote i lepa sećanja iz školskih dana.