U poseti samačkom staračkom domaćinstvu

U naseljenom mestu Ćelije uslugu Službe „Pomoć u kući“ koriste četiri samačka staračka domaćinstva. Često usamljeni i zbog godina onemogućeni da brinu sami o sebi, ovi stari ljudi sa nestrpljenjem i radošću iščekuju svaki dolazak gerontodomaćice

Osamdestogodišnji Toma Jolić iz Ćelija je pre četiri godine ostao bez supruge i od tada živi sam. Njegovo dvoje dece i unučad žive u Kruševcu i posećuju ga svake druge ili treće nedelje. U međuvremenu Toma provodi dane uz televizijski program, a sa komšijama se povremeno ispiriča na kapiji svog dvorišta.

– Uglavnom sam sam. Leti više ljudi prođe pored moje kuće, na putu do njiva, i onda kratko popričam sa njima. Svako ima svojih obaveza, život je danas takav da svi negde žure i ja to razumem. Tako je i sa mojom decom, zaposleni su i ne mogu od njih da očekujem da svaki dan dolaze. Posete me kad mogu mogu i tim susretima se uvek obradujem – počinje svoju priču Toma.

Sa dolaskom gerontodomaćice u njegov dom, kako kaže, život mu se znatno promenio na bolje. Za tu vrstu socijalne usluge saznao je od predstavnika mesne zajednice i, kako kaže, nijednog trenutka nije oklevao da je prihvati.

– Stari ljudi su mahom nepovreljivi, teško prihvataju boravak nepoznatih ljudi u kući. Ja se nisam nijednog trenutka dvoumio i sada znam da sam doneo dobru odluku. Kasnije, kada su to čuli, da prime gerontodomaćicu u svoj dom vrlo brzo odlučilo je još troje ljudi u ovom selu koju žive sami i, kao i meni, potrebna im je tuđa pomoć – kaže naš sagovornik.

Suzanu Milenković, gerontodomaćicu koja u njegov dom dolazi dva puta nedeljno, opisuje kao vrednu, komunikativnu i dobru osobu.

– Tužno je kada ostanete sami, a stari ste. Kada mi ona uđe u kuću, kao da me sunce ogreje. Ona bi odmah po dolasku da krene sa radom, ali je ja uvek zamolim da prvo popijemo kafu, da se malo ispričamo. To mi mnogo više vredi nego sve ostalo – govori Toma.

Naglašava da to nikako ne umanjuje značaj onoga što Suzana uradi od kućnih poslova, te da je njegov život, od dolaska gerontodomaćice, znatno kvalitetniji i ispunjeniji.

– Operisao sam kuk i otežano se krećem i ne bih mogao sam da održavam kuću. Suzana sve to uradi vrlo pedantno, a znači mi puno i to što mi uvek pripremi neki obrok za narednih dan, dva. Pošto je prodavnica daleko od moje kuće, ona mi donese i namirnice, a po potrebi i lekove. Voleo bih i češće da dolazi, ali je i ovako dobro – kaže on, naglašavajući da „danas ne bi mogao da zamisli svoj život bez Suzane koju je zavoleo kao svoje dete“.

Gerontodomaćica zadužena za brigu o samačkim staračkim domaćinstvima u Ćelijama, opisuje Tomu, ali i ostale korisnike ove usluge u tom selu, kao „divne stare ljude sa kojima je zadovoljstvo provoditi vreme“.

– Tačno je da uvek kada dođem žele prvo da popričaju. Pitaju jedni za druge, žele da znaju kako žive oni koji su kao i oni sami, a najradije govore o tome kako su nekada živeli, kako je bilo kad su bili mlađi, radili, stvarali, gajili decu…Usamljeni su uglavnom, ponajviše baka čija je kuća daleko od ostalih domaćinstava u ovom selu i bukvalno na mene čeka da bi sa nekim popila kafu i popričala – kaže Suzana.

Ističe da u staračkim domaćinstavima koja ona posećuje, deca brinu o svojim roditeljima, onoliko koliko im obaveze dozvoljavaju.

– Deca im dolaze u posetu povremeno i često zovu telefonom da se raspitaju za njihovo zdravlje. To su uglavnom radno aktivni ljudi i nisu u mogućnosti da dolaze svakodnevno, ali je svakako pohvalno što ne zaboravljaju na svoje roditelje, kao što se to često dešava u današnje vreme. Pomažu im i materijalno jer su to uglavnom ljudi koji žive od poljoprivredne penzije koja je minimalna i nije dovoljna ni za osnovne životne potrebe – kaže ona, naglašavajući da bilo kakav znak pažnje od strane dece ovim ljudima puno znači, te da bi to deca trebalo uvek da imaju na umu i da odvoje vreme za svoje roditelje.

Toma na kraju kaže da je gubitak bračnog druga, posebno za stare ljude, nešto što se teško prevazilazi.

– Proveli smo zajedno decenije, puno smo radili, odgajali decu. Normalno je da deca u jednom trenutku otpočnu svoj život, često daleko od roditelja. I sve se to lakše podnosi dok imate bračnog druga. Podelite obaveze, radosti, tuge…A onda se u jednom trenutku suočite sa samoćom i javi se strah od toga kako ćete dalje sami kroz život – priča on.

Kaže da bi uskoro trebalo da operiše i drugi kuk, te da je do nedavno bio zabrinut kako će se snaći sam u postoperativnom periodu.

– Danas samo brinem da operacija dobro prođe. Deca se doći kad mogu, a u međuvremenu mogu da računam na pomoć gerontodomaćice. To mi uliva sigurnost i dobro je da postoji ovakav vid brige o starima, da mi ostanemo u svojim kućama, a da ipak imamo pomoć i da nismo sami. Ja bih to ovako jednostavno rekao- mi bez njih ne možemo, a oni ne bi postojali da nije nas – kaže na kraju Toma dok nas zajedno sa gerontodomaćicom ispraća do kapije svoje kuće.

D.P.