Tragom pohvala čitateljke: Sestra Nena, ona koju pacijenti vole

– Pacijenti nama vide samo oči, prepoznaju nas po glasu, ali nam bezgranično veruju – reči su kojima medicinska sestra Nena Petrović u razgovoru za novine GRAD opisuje specifičnost rada u Kovid bolnici. Reči ohrabrenja i podrške, pogledi kojima pacijentima ulivaju poverenje, dokazuju da su solidarnost i ljudska toplina takođe veoma važni u dugotrajnog borbi protiv neprijatelja, korona virusa, koji se, nažalost, ne predaje lako

Naša redakcija pozvala je, u okviru projekta “Solidarnost u doba pandemije” čitaoce da kroz komentare na sajtu KruševacGrad, preko fejsbuk stranice ili porukom na mejl, ukažu na medicinare, prijatelje, komšije, rođake, na sve ljudi koji su svojim postupcima pokazali solidarnost i pomogli drugima u vreme epidemije. Čitateljka Ljiljana Đukić je među onima koji su na to odgovorili. Pohvalila je sestru Nenu iz kruševačke Kovid bolnice.

– Najbolja je od svih, sve su dobre, ali ona daje trista posto sebe za svakog pacijenta. To sam lično doživela. Ona radi u odeljenju poluintenzivne nege, zadužena je za sobu broj 42 i svi pacijenti su saglasni da je najpožrtvovanija – napisala je našoj redkaciji čitateljka Ljiljana Đukić, koja je u tom momentu još uvek ležala u Kovid bolnici.

Krenuli smo tragom te informacije i saznali da je reč je o medicinskoj sestri Neni Petrović, koja je nakon deset godina potrage za poslom u struci, dobila nimalo lak zadatak, odnosno počela da radi u Kovid bolnici.

– Osećanja u vezi sa poslom su pomešana jer se osećam dobro radeći ga, ali postoje momenti i kada sam uplašena. Međutim, sve se zaboravi onog trenutka kada kročim u „crvenu zonu“. Tada strah i umor ne postoje, jer me čekaju ljudi kojima sam potrebna. U tim trenucima, mi smo za njih sve, pošto su udaljeni od svojih najmilijih, svaki razgovor sa nama im višestruko znači – objašnjava u razgovoru za list GRAD medicinska sestra Nena Petrović.

Upravo to što su u kruševačkoj Kovi bolnici smešteni pacijenti sa raznih područja, kao i to što posete nisu moguće, čini situaciju sprecifičnom.

– Pored svakodnevnog posla koji obavljamo, trudim se da razgovaram sa pacijentima. Kroz razgovor oni stiču poverenje u mene i ceo tim. U tom trenutku mi smo za njih „svetla tačka“. Oni nama vide samo oči, prepoznaju nas po glasu, ali nam bezgranično veruju. Mi se svi trudimo uprkos uslovima koji vladaju, da njima olakšamo boravak, da ne osete da su udaljeni od svojih – dodaje ona.

U trenutku kada dođu na posao sestra Nena i njene koleginice i kolege iza sebe ostavljaju privatne probleme, strahove i nedoumice. Briga za obolele je prioritet, neretko se sažive sa njima, te postaju spona između njih i porodica koje ih čekaju i brinu.

– Pamtim pacijente. I Ljiljanu sam dobro upamtila. Bila je u sobi 42, u kojoj sam bila mesec dana. Baš sam se zbližila sa tim ljudima, naročito sa onim koji su bili uplašeni. Ljiljana je bila dobro, oporavila se i kada smo se poslednji put videle, bila je planirana za otpust – govori nam sestra Nena.

Njen posao donosi i mnoge teške trenutke, upečatljive slike koje se zauvek pamte i opominju.

– Kada sam radila na intenzivnoj nezi, ležao je mladić rođen 1989. godine. Obilazila sam ga, hranila, provodila vreme sa njim. Nadala sam se da će da se oporavi. Njegovi su stalno zvali, pitali kako je. Nakon što je intubiran znala sam kako će se završiti. Kada je preminuo bilo mi je veoma teško, mislim da to nikada neću moći da zaboravim. Tog jutra je tražio vodu i hranu, pričali smo i šalili se, ubrzo je bio intubiran. To je upravo najgore, ta nepredvidivost korona virusa – opisuje ona.

Svaki otpust iz Kovid bolnice za medicinare je srećan trenutak. Svaki spašeni život dokaz je da su dobro obavili posao, da su usrećili ne samo pacijente već i njihove porodice.

– Sećam se jedne uplašene žene, ona je bila na visokom protoku kiseonika, ali je samoj sebi otežavala jer je zapala u paniku i počela da se guši. Sa njom sam pričala dugo, bodrila je. Kada sam videla da je bolje veoma sam se obradovala. Ona mi se tada zahvalila na svakoj reči koju smo razmenile. Rekla mi je da sam joj dala vetar u leđa i da je zbog mene lakše podnela sve – dodaje sestra Nena.

Kao jedan od trenutaka sreće, izdvaja i priču o starijem pacijentu koji je u Kovid bolnici saznao da je trinaesti put postao pradeda. To su, objašnjava, ti mali trenuci sreće koji motivišu i bodre celu sobu i odeljenje i ohrabruju da se nastavi dalje.

Ona apeluje na sve ljude da se vakcinišu, navodeći primer svoje majke koja je hronični bolesnik – dijabetičar na insulinskoj terapiji. Ona je primila vakcinu, te je, kada se razbolela od kovida, imala blagu kliničku sliku.

S.Mutavdžić