Staročaršijske priče: Olja i Čoče – divovi koji su branili (za) Jugoslaviju

Osim činjenice da je Napredak, nedugo nakon osnivanja, poneo epitet najboljeg fudbalskog kluba Centralne Srbije stoji i konstanta da je oduvek slovio i kao rasadnik kvalitetnih čuvara mreže – još od epskog Firge… Ipak, samo dvojica, u poslednjih pola veka, stigla su od kruševačke kaldrme do dresa A reprezentacije – Ognjen Petrović, slavan samom činjenicom da je po odlasku iz čaršije godinama bio nezamenljiv član prve postave Crvene zvezde i junak onog tima koji je izbacio velikog Reala u Kupu pobednika kupova, te Zoran Simović, zvezda najuspešnijeg Napretkovog tima, legenda splitskog Hajduka i turskog Galatasaraja i neustrašivi heroj epske pobede nad Bugarskom u Splitu nakon koje smo otišli na Evropsko prvenstvo… Iako rođeni sa samo sedam godina razlike, danas su, u srcima svih velikih poklonika bubamare, prevodnici dve potpuno različite epohe jugoslovenskog fudbala – Olja prve polovine ’70-tih, Čoče one naredne dekade. Ovo su njihove priče..

.Priredio: Ivan St. Rizinger

Ognjen Petrović – nesavladivi Olja sa Bara

Ognjen Olja Petrović, nekadašnji legendarni golman Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, rođen je 2. januara 1948. godine u Kruševcu. U redove crveno-belih stigao je 1965, posle zapaženih pertija u omladinskim selekcijama Napretka i ekipe “14. oktobar“. Zabeležio je najviše nastupa, od svih rođenih Kruševljana, u reprezentativnom fudbalskom dresu.

Gradske polulegende, pogotovo one ispredane decenijama po sokacima Bara (naselja izniklog posle Drugog svetskog rata između Lazarice i Starog groblja, na samom obronku Bagdale) podučavale su decu mukotrpnom radu i maksimalnom samopožrtvovanju – ako žele da jednog dana budu slavna i uspešna kao „Olja“. A ovaj div među stativama, ponos i zakletva miliona navijača Zvezde često je znao da „zaluta“ u svoj rodni kraj i da se zaigra sa klincima na poljančetu poniže groblja, na samo 200-nak metara od njegove kuće…

Kad je Crvena zvezda osvojila Prvenstvo Jugoslavije u fudbalu 1969/70. stao je jednom na gol prvog tima, ali je standardni prvotimac postao tek u sezoni 1972/73 kad su crveno-beli ponovo osvojili šampionsku titulu. Sa velikim uspehom čuvao je mrežu Crvene zvezde i bio reprezentativac do 1976, odigravši za crveno-bele ukupno 259 utakmica, od čega 115 prvenstvenih. Postigao je i tri gola. Učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule 1970. i 1973. godine, Superkupa Jugoslavije 1972. i Kupa prvoligaša 1973. godine.

Jedini je golman u istoriji kluba koji je bio strelac u zvaničnim mečevima. Sva tri pogotka postigao je sa “bele tačke“, i to u mečevima protiv Čelika, Željezničara i Reala iz Madrida u Kupu pobednika kupova 1974/75, kada je matirao svog kolegu iz kraljevskog kluba u 55. minutu i doneo Zvezdi vođstvo od 2:0. Taj meč je Petrovićeva lična karta, jer se proslavio fenomenalnim intervencijama, a na kraju je u penal seriji odbranio šut Santiljane, i Zvezda je sa 6:5 prošla u polufinale. Prethodno je i sam realizovao jedan šut u penal seriji pred čak 100.000 gledalaca na stadionu Crvene zvezde. Penali su izvođeni jer je prvi meč u Madridu dobio Real sa 2:0.

Meč protiv Reala je Petrovićeva lična karta, jer se proslavio fenomenalnim intervencijama, a na kraju je u penal seriji odbranio šut Santiljane, i Zvezda je sa 6:5 prošla u polufinale. Prethodno je i sam realizovao jedan šut u penal seriji

Ognjen Petrović je u Zvezdu stigao 1965. godine i dugo je čekao svoju šansu, jer je Ratomir Dujković godinama bio neprikosnoven na golu crveno-belih. Petrović je standardan postao u sezoni 1972/73, kada je osvojena titula posle dve godine pauze. Sve do kraja sezone 1975/76 bio je Zvezdin broj jedan i ljubimac navijača. Isticao se spektakularnim intervencijama od kojih zastaje dah, a među starijim navijačima je vrlo cenjen i smatra se jednim od najboljih golmana u klupskoj istoriji. Branio je na svih osam utakmica u Kupu pobednika kupova 1974/75, kada je Zvezda eliminisala Real Madrid u četvrtfinalu, a poklekla u dvomeču protiv Ferencvaroša u polufinalu (1:2 i 2:2). Bio je na golu i u dve istorijske pobede protiv Liverpula od po 2:1 u osmini finala Kupa šampiona 1973/74.

Karijeru je 1976. godine nastavio u francuskoj Bastiji, gde je igrao zajedno sa Draganom Džajićem. Povukao se 1978. godine zbog povrede sa svega 30 godina, što je za čuvare mreže vrlo rano.

Uz 10 utakmica za omladinsku reprezentaciju (1968-1969) i jednu za mladu (1972), odigrao je i 15 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 13. maja 1975. godine protiv Poljske (2:2) u Varšavi, a poslednji meč je zabeležio 19. juna 1976. protiv Holandije (2:3) na finalnom turniru Evropskog prvenstva u Beogradu, kada je Jugoslavija zauzela četvrto mesto, a osvojio je i zlatnu medalju na Mediteranskim igrama u Izmiru 1971. godine.

Po završetku karijere bio je trener golmana Crvene zvezde. Preminuo je 21. septembra 2000. godine u Beogradu.

Zoran Simović – leteći Čoče sa Rasine

Zoran Simović, legendarni kruševački reprezentativni fudbalski golman Čoče, rođen je u Mojkovcu, 2. novembra 1954. godine. Sa severa Crne Gore, Simovići, roditelji Vukola i Milka, sa decom Nikolom, Zoranom, Borkom i Veselinom, 1965. prelaze u Kruševac. U kamionu FAP stale su sve njihove uspomene.

– Mojkovac je u to vreme imao tek nešto više od 2.000 stanovnika, zamislite mene kada sam ugledao Spomenik kosovskim junacima ili visoku zgradu Doma sindikata u Kruševcu – priseća se Simović.

– Očeva plata u ŠIK „Crvena zvezda“ bila je dovoljna za kiriju. Bili smo podstanari, selili se po kućicama na periferiji grada. Kada sam doneo majci prvih 25.000 od fudbala, plakala je kao kiša.

Bio je veliki majstor za odbrane jedanaesteraca, a isticao se i čestim, ponekad i nepotrebnim istrčavanjima sa gol-linije.

Profesionalnu igračku karijeru započeo je u Napretku. Sve je krenulo u dobrom pravcu kada je supertalentovanog atletu primetio tadašnji FK Obilićevo (današnji Trayal), a potom i veći Napredak. Na treninge je, međutim, Simović dugo krišom išao. Strogi roditelji insistirali su da se uči škola. Pristali su kada je postalo jasno da im pred očima stasava jedan od najdarovitijih čuvara mreže na našim prostorima.

– Otac nije znao ni pravila u fudbalu, ali je počeo da „iskrsava“ na tribinama: prvo sam ga primetio u Skoplju, pa čujem njegov zvižduk u Tuzli – priseća se poznati golman.

– A majka, mučenica, nije smela da me gleda. Samo bi bežala u drugu sobu i kada se sve završi, provirila bi glavom i upitala u strahu: – Jel’ mu ništa ne fali, da se nije povredio? Bile su to zlatne godine kruševačkog fudbala. Vodio nas je sjajan trener, Toma Kaloperović, kostur tima su činili igrači ponikli u Napretku, deca kluba, grada, sa strane su nas pojačali samo Panić i Tupajić. Šteta, da se nismo rasturili i da nisu vraćani neki dugovi, mogli smo da se borimo i za titulu prvaka. Problemi su nastali kada smo tražili ono što nam pripada, ništa van zakona, čelnici kluba su se oglušili o naše zahteve i ekipa je „nestala“.

Sudbonosne 1980. godine prešao je u redove splitskog Hajduka. Odlične igre u belom dresu dovele su ga i do reprezentacije Jugoslavije. Simović je za reprezentaciju zabeležio 10 nastupa, uključujući i meč kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1984. protiv Bugarske na Poljudu.

Višemilionski auditorijum i danas se seća njegovog sunovratkog trka ka igraču Bugarske, koji je sam izbijao pred njega, i čuvenog krika legendarnog voditelja Mladena Delića „kuda Simoviću“

Višemilionski auditorijum, koji je putem televizije imao priliku da svedoči toj utakmicu „za infarkt“, i danas se dobro seća njegovog sunovratkog trka ka igraču Bugarske, koji je sam izbijao pred njega, i čuvenog krika legendarnog voditelja Mladena Delića „kuda Simoviću“… i nakon toga ispucavanja dugačke lopte do Zlatka Vujovića, na ivici protivničkog šesnaesterca, nakon čega je usledio njegov centaršut pravo na glavu Radanovića… i ostalo je istorija („Pa ljudi moji je li to moguće“), zar ne? Jugoslavija se plasirala na završni turnir u Francuskoj na kome se nije baš istakla, ali je Simovićeve igre zapazio tadašnji trener turskog Galatasaraja, Nemac Jup Derval, na čije je insistiranje Simović prešao na obale Bosfora.

U najvećem turskom klubu Simović je ostao sve do 1990. godine, kada je objavio da se povlači iz fudbala. Nakon glamurozne karijere odlučio se da je najbolje da se vrati u okrilje Rasinske doline: – Po dolasku iz Istanbula, kada sam završio karijeru, pitali su me prijatelji zašto ne dođem u Beograd da živim. Dosta mi je metropola, u prevelikom Istanbulu sam živeo šest godina, odrastao sam u mirnim gradovima i u takvom sam hteo da se nastanim.

U jednoj anketi svrstan je na 12. mesto liste najboljih stranaca turskog fudbala svih vremena i među šest najboljih golmana turske lige, a koliko ga i danas pamte tamošnji navijači najilustrativnije govori podatak da je, dolazeći u posetu Srbiji, turski predsednik Erdogan iskazao želju da u odboru za doček vidi i „najvećeg golmana u istoriji Galatasaraja“ – Zorana Simovića. Pošto je poznat i kao zagriženi navijač dotičnog kluba njegov sud je sasvim dovoljan.