Staročaršijske priče: Barutana „Obilićevo“ 135 godina ranije

– Kako je gorostas izrastao iz Rasine –

„Mi, Milan I, po milosti božijoj i volji narodnoj Kralj Srbije, na predlog našeg vojnog ministra, a po saslušanju našeg ministarskog saveta, rešavamo: Odobrava se ministru vojnom suma od 80.000 dinara, u ime otkupa imanja gospodina Đorđa Simića i okolnih zemljišta na reci Rasini blizu Kruševca koja su državi potrebna za podignuće nove državne fabrike za proizvodnju baruta. Naši ministri vojni, neka ovaj Ukaz izvrše”

Priredio: Ivan St. Rizinger

Tako je, u aprilu 1888. godine, kralj Milan, svojeručno, izdao naredbu o podizanju druge državne barutane – u Obilićevu kod Kruševca. Osnivanje barutane „Obilićevo“, 1889. godine, po Ukazu kralja, označilo je novu istorijsku fazu u proizvodnji baruta. Ukaz je, godinu kasnije, realizovao njegov malodobni sin i nakon Milanove abdikacije novi suveren Srbije – Aleksandar I Obrenović.

Kruševac, koji je 1889. brojao oko 6.000 stanovnika i bio dva puta malobrojniji od Leskovca i tri puta od Niša, izabran je kao Lazareva prestonica, odakle je knez Lazar, „poslednji vladar srednjovekovne Srbije koji nikada nije priznao vlast nevernika”, pošao u susret turskoj najezdi, da se upravo u njoj obeleži veliki jubilej – pola milenijuma od Boja na Kosovu. „Ovom prilikom kralj Srbije Aleksandar I, u prisustvu svojih namesnika i ministara, postavi danas temelj drugoj srpskoj vojnoj barutani, na reci Rasini, te da se u njoj spravlja ubojna spremna za odbranu novo zadobivene slobode i samostalnosti naroda srpskog“ – zapisano je u srpskoj štampi tog vremena o postavljanju temelja „Obilićeva“. Kamen temeljac osveštao je Mitropolit Mihajlo.

O Vidovdanu 1889. godine, Srbija je ujedno obeležavala 500 godina od najveće bitke (u Kruševcu 14. i 15. juna 1889), i miropomazanje mladog kralja Aleksandra I Obrenovića u Žiči (19. i 20. juna). Prema jednom telegramu, koji se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, za koji se pretpostavlja da je iz 1889. godine, može se lako rekonstruisati poseta mladog kralja Aleksandra Kruševcu. On je tada imao 13 godina i u posetu je došao u pratnji svojih namesnika – generala Koste S. Protića i Jovana Beli – Markovića, uz članove vlade i predsednika im Save Grujića. Po dolasku u Kruševac, kralj se prevezao pijacom gde je pogledao mesto određeno za Spomenik kosovskim junacima. Zatim je posetio Crkvu Lazaricu, u kojoj ga je dočekao Mitropolit Mihailo, sa Episkopom Jeronimom i administratorom Žičke eparhije, Arhimandritom Dučićem.

Posle detaljnog ispitivanja i analiziranja različitih mogućnosti, ministar vojni Protić predložio da se nova barutana podigne na Rasini, u blizini Kruševca.

Kamen temeljac položen je na imanju g. Simića na Rasini, po sata od Kruševca, koju je država otkupila. Dan pred postavljanje kamena temeljaca u Kruševcu je bilo više od 15 000 ljudi i brojne vojne jedinice. Od ranog jutra narod je neprestano jurio. Već oko pola 9 pritiskao je veliki komad polja i prostor oko mesta, gde je trebalo da se osveti temelj i gde je kralj sa svitom trebalo da stoji. Oko 9 sati stigao je i mladi srpski monarh koga je sačekao mitropolit Mihajlo sa sveštenstvom i odmah je počeo čin osvećenja.

„Simićevo imanje je otkupila država za dosta veliku sumu, kao što čujemo za 14 do 15 hiljada dukata. Put od Kruševca do novih barutana pritisnut je bio grdnom prašinom. Na ulasku u atar barutane podignuta su bila dva slavoluka, lepa i ukusna, od zelenila i srpskih grbova, a ceo prostor iskićev zastavama, istaknutim na visokim stubovima, koji su svi bili obvijeni u zelenilo. Sam prostor, gde će se podići barutane, okružen je bio zelenim vencem, a svako barutansko odeljenje zasebno obeleženo natpisima. Izloženi su bili i planovi za ove zgrade, gde je glavni mašinsko-tehnički posao g. Toše Seleskovića, mladog i darovitog enženjera. Za Nj. V. Kralja bila je podignuta naročita tribuna. Pri dolasku Nj. V. sa svitom, dočekao Ga je g. mitropolit Mihail s arhijerejima i ostalim sveštenicima, kao i tehničko osoblje, kome je povereno podizanje Fabrike, i velike gomile sveta. Za tim se kralj popne na tribunu gde je odslužena shodna liturgija. Upravo očitane su molitve namenjene osvećenju temelja, posle čega je prisutna prva poljska baterija moravskog artiljeriskog puka ispalila dvadeset i jedan metak, a kragujevačka pevačka družina „Šumadija“ otpevala novu Kraljevu himnu, u koju se mešao pucanj topovskih i puščanih plotuna. Posle liturgije pročitan je pergamenat, koji će se metuti u kamen temeljac. Posle je Nj. Veličanetvo sa svitom razgledalo planove nove građevine, pa se onda pristupilo polaganju kamena temeljca u stakleni cilindar, napunjen zejtinom, u koji je uturen pergamenat, metute su još i ove stvari: nekoliko staklenih ploča, na kojima su snimljeni planovi; nekoliko komada čaurica nove Mauzer — Kokine puške i dva cindera — sve izrada kragujevačke Fabrike vojne. Stakleni cilindar umetnut je u metalnu kutiju, pa je sve to položeno u užljebljeni kamen temeljac, koji je bio od 61 loga mramora, a odozgo se poklapao metalnom pločom, s natpisom: „Kraljevsko srpska barutana u Kruševcu. 16 juna 1889 godine.“ Za tim dolazi grb Srbije, a ispod nje produžen natpis: „Sazidana pod vladom Kralja Aleksandra Prvog“.

Posle svečano odslužene božje službe, kralj je sa svitom prišao do stojeće prostrane daščare – paviljona, gde su na podužem stolu bili izloženi svi građevinski planovi novih zgrada, koje je trebalo podići za ovu najveću fabriku baruta u Srbiji. Svuda su natpisima bila obeležena mesta u samoj prirodi gde će pojedine zgrade biti podignute.

Po sačinjenom predračunu ova će fabrika državu stajati ukupno preko 300 000 dukata zajedno sa mnogobrojnim i skupocenim mašinama koje će za nju biti nabavljene.

Posle svečanosti kralj se vratio u Kruševac i prisustvovao javnom upisu sredstava za spomenik za koji je bilo prikupljeno preko 9.500 dinara.

Narod okruga ustupio je državi za podizanje barutane 54.837 dinara, a sama opština varoši Kruševca obećala je 12.000 dinara.

Maja 1890. godine počeli su radovi na izgradnji pojedinih zgrada. Planirana je izgradnja, čak, 33 objekta. Od toga – 18 radionica i 15 zgrada za skladištenje i stanovanje.

Podizanje barutane bio je, ipak, pre svega finansijski vrlo opravdan zahvat jer je izračunato da će ona koštati onoliko koliko se skuplje plaća barut koji se nabavlja na strani. Cena uvoznog baruta krajem devete decenije 19. veka bila je 3,45 dinara za kilogram, dok je proizvodnja u nas iznosila svega 1,30 dinara po kilogramu… i ne zavisiš od stranog partnera koji zna i posebne uslove da postavlja. Jednostavnom računicom dokazano je da su uštede u to vreme iznosile pozamašnih 712.000 dinara, ako se vojska snabdeva barutom iz domaće barutane.

Zanimljivo je da je prvi barut kod Kruševca počeo da se proizvodi 1833. godine i to u ataru sela Veliki Šiljegovac nedaleko od Crkve Svetog Aranđela. U ovom selu se osim pravljenja baruta, pravilo i naoružanje za lov, ali i topove. Tu se ćumur pretvarao u prah, a uz dodatke šalitre i sumpora mesio se kao testo. Potom se „testo“ tucalo drvenim maljevima, posle čega bi se sušilo. Posle finalne obrade, dobijao se lovački barut, nešto krupniji za obične puške, još krupniji koristio se za puške sa većim olovom, a najkrupniji za prangije i topove. Barudžije su bili Dimitrije Petrović, zvani Mita Latinče i njegov pomoćnik Mihajlo Janković, koji je osnovao prvu barutanu kod Svetog Aranđela.

S obzirom na to da su se tokom gotovo celog 19. veka u Srbiji vodile borbe za oslobođenje i nezavisnost, proizvodnja naoružanja i municije predstavljali su osnovu za razvoj industrije. Proizvodnja se odvijala u državnim preduzećima. Tako je prva barutana u Srbiji podignuta u Stragarima, na reci Srebrenici, 1806. godine, dve godine kasnije podignuta je topolivnica u Beogradu, a 1836. godine – livnica u Kragujevcu. Petnaestak godina kasnije, iz livnice je nastao veliki „vojni arsenal”, tj. Vojno-tehnički zavod. U državnoj barutani u Stragarima nije bila moguća modernizacija pogona, povećanje proizvodnje i kvalitetnija proizvodnja savremenog naoružanja, jer je snaga reke Studenice bila nedovoljna za pokretanje mašina.

Istaknuti državni i vojni zvaničnici dugo su „tražili pogodno mesto za izgradnju barutane u onim krajevima naše zemlje koje su preporučivali za ovo strategijski i drugi obziri”. Posle detaljnog ispitivanja i analiziranja različitih mogućnosti, ministar vojni Protić predložio da se nova barutana podigne na Rasini, u blizini Kruševca. On je napravio i detaljan finansijski proračun, a sve je pomogao novcem i narod „Okruga kruševačkog i varoška Opština, polazeći od toga da će to biti od ogromnog značaja za ovaj kraj.” Mašinski i energetski deo projekta izradilo je Ministarstvo vojno, pod rukovodstvom pukovnika Šafarika i Perišića, a kompletan projekat hidroelektrane uradio je inženjer Todor Selesković.

Prvi značajniji posao posle polaganja kamena temeljca bilo je trasiranje puta Stalać – Kruševac. Na ovoj deonici prosečen je kolski put koji je predstavljao najkraću vezu sa carigradskim drumom i već izgrađenom železničkom prugom Beograd – Niš. Tim putem prevezene su mašine i oprema za celo postrojenje.

Maja 1890. godine počeli su radovi na izgradnji pojedinih zgrada. Planirana je izgradnja, čak, 33 objekta. Od toga – 18 radionica i 15 zgrada za skladištenje i stanovanje. Započeti su i radovi na jazu hidroelektrane. Na tri kilometra od središta barutane i uzvodno uz Rasinu podignuta je brana. Voda je dolazila do barutane tzv. Gospodarskim jazom, kojim je moglo da se obezbedi i do pet metara kubnih vode u sekundi, sa padom od tri metra. Ta voda bila je dovoljna za pokretanje tri turbine od po 25 konjskih snaga. Njihov projektant bio je inženjer Todor Selesković, a izgrađene su pod njegovim nadzorom u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, gde je radio. Inače, turbine za hidroelektranu barutane u Obilićevu bile su istog oblika kao i turbina koju je Selesković ranije konstruisao i izradio, takođe u kragujevačkom Zavodu, za potrebe jedne strugare na Stolovima. Bila je to prva hidraulična turbina napravljena u Srbiji, i to je najveća Seleskovićeva zasluga.

Potrebne mašine za rad svih postrojenja u okviru barutane, a koje nije bilo moguće izraditi u Vojno-tehničkom zavodu („kolodrobi”, tj. mlinovi, prese za barut, merni instrumenti i generatori), bile su naručene kod nemačke firme „Gruson-Magdeburg”. Gotovo svim radovima rukovodio je inženjer Raka Mutavdžić, i već s jeseni 1891. godine izgrađeni su potrebni objekti. Nešto ranije, početkom avgusta, počela je da radi i prva turbina hidroelektrane u režimu tzv. probnog rada. Za uspešno obavljeni posao Mutavdžić je bio odlikovan Takovskim krstom petog stepena, a Selesković – Takovskim krstom trećeg stepena, za izrađeni projekat.

Nakon nešto više od dve godine od polaganja kamena temeljca, 15. septembra 1891. godine, počela je da radi barutana u Obiliću. Svečanosti koja je upriličena tim povodom prisustvovao je, i ovog puta, kralj Aleksandar.

U fabrici baruta radilo je oko stotinu zaposlenih: mašinista, bravara, električara, stolara, barudžija i osoblja iz uprave. Radni dan trajao je 12 sati, sa dva sata odmora. Električno osvetljenje bilo je postavljeno i u krugu barutane, što se vidi na situacionom planu – neposredno ispred ulaza u mašinsku salu hidroelektrane vide se dve sijalice, koje su bile sa ugljenim vlaknom od po 16 sveća.

Iako je proizvodnja bila unicificirana, barut više nije bio isti. „Obilićevo“ je pravilo tzv. bezdimni barut, koji se dobijao hemijskih putem. Tehnologija se usavršavala posle Prvog svetskog rata, kada barutana postaje Vojno – tehnički zavod Obilićevo, gde se osim nitroceluloznog baruta, pravi i aktivni ugalj i proizvodnje zaštitne maske…