Šta sve čuva Umetnička galerija: Grafika Božidara Džmerkovića „Triptih“ iz 1966. godine

Kako su pokloni bili skoro jedini oblik akvizicija u dužem periodu, sa sporadičnim otkupima, Ministarstvo kulture i informisanja omogućilo je pribavljanje dela savremene umetnosti putem konkursa od 2014. godine. Bila je to prilika da se zbirka Umetničke galerije Narodnog muzeja Kruševac upotpuni delima značajnih umetnika i koliko toliko uspostavi kontinutet nabavke dela

Piše: Ognjen Milićević

Takav je rani primer bio i poklon sa retrospektivne izložbe u Umetničkoj galeriji, 1965. godine, umetnika Franca Miheliča, koji je početkom 20. veka bio profesor Gimnazije u Kruševcu. Od velikog značaja je i poklon zbirka Božidara Džmerkovića, primljena i predstavljena početkom 2022. godine.

Tada je u saradnji sa umetnikom, sačinjen odabir iz umetničkog opusa kao presek celokupnog stvaralaštva i formirana je poklon zbirka – zaveštanje umetnika svom gradu. Poklon zbirku umetnika koji je odrastao u Kruševcu, završio ovde gimnaziju i Kruševac smatrao, pored Beograda, svojim gradom čine 42 slike i 17 grafika nastalih u periodu od 1965.

Do 2020. Ove poklon – zbirke značajnih srpskih umetnika, potom i dragoceni otkupi sa uspostavljenog otkupa iz budžeta Narodnog muzeja u 2022. godini, koji su se odnosili, pre svega, na zastupljenost stvaralaštva starijih starijih generacija kruševačkih umetnika, kao i učinjeni pokloni omogućili su predstavljanje pribavljenih dela upućujući pažnju na važnost praćenja stvaralaštva umetnika koji su deo kruševačke likovne scene i njihovu zastupljenost u zbirci kao deo šire likovne scene.

Grafika „Triptih“ Božidara Džmerkovića iz 1966. godine rađena je tehnikama akvatinta i linorez. Slika je dimenzija 56 X 75,5 cm (44 X 71 cm). U inventaru se čuva pod brojem 698.

Akvatinta

Akvatinta je grafička tehnika duboke štampe, pri kojoj se ploča obrađuje hemijskim putem. Tvorcem ove tehnike smatra se Žan-Batist Le Prens (1734—1781), koji je po prvi put predstavio 29 listova rađenih ovom tehnikom na Salonu 1769. Godine. Tehnika postaje brzo popularna, posebno u Francuskoj, gde se pojavljuju višebojni listovi visokog tehničkog savršenstva.

Kao izuzetnog predstavnika ove tehnike možemo navesti Franciska Goju (1746 – 1828), sa njegovim poznatim ciklusom „Užasi rata“. Gojine akvatinte su nastale prema dobro prostudiranim crtežima laviranim tušem, a njihova izražena granulacija je važan likovni činilac njihovog oblikovanja. Među savremenijim umetnicima, ovom tehnikom su se koristili i Kamij Pisaro (1830 – 1903), Žorž Ruo (1871 – 1958) ili Džoni Fridlander (1912 – 1992).

Linorez

Linorez je grafička tehnika visoke štampe. Dosta je sličan drvorezu. Razlika je u matrici, koja je ovde od linoleuma. I kod linoreza se koriste razni nožići za urezivanje prethodno nacrtanog crteža na ploču (radi se često pomoću indigo papira). Nakon dubljenja, ploča se premazuje štamparskom bojom i onda otiskuje na papir. Netretirani delovi linoleuma nose bojene površine, a crtež ostaje neobojen. Štampa se na sličan način kao i drvorez. Može se otiskivati i samo ručno uz pomoć valjka, ili provlačenjem matrice i papira kroz štamparsku presu. Moguće je izrađivati i višebojne linoreze, ali je to nešto komplikovaniji proces u odnosu na jednobojne.

Ova tehnika je dosta jednostavna, pa se koristi u školama na predmetu likovna kultura, a i na akademijama, kada se budući umetnici uče osnovama grafičkog postupka.

Linoleum je otkriven u Engleskoj 1863. godine. U početku korišćen za oblaganje podova, počeće da se upotrebljava u grafici tek 1900. godine. Neki od najpoznatijih umetnika koji su se služili ovom tehnikom bili su Anri Matis (1869 – 1854) i Pablo Pikaso (1881 – 1973). Pikaso, koji je svoj prvi linorez izradio 1954. Godine, je autor posebnog principa u okviru ove tehnike, pri kome za svoje višebojne linoreze koristi samo jednu ploču linoleuma, režući i štampajući sukcesivno jednu po jednu boju.

Džmerkovićeva linogravura

Inijativom Karanovića i Džmerkovića stvoren je jedan novi tip duboke štampe- linogravura, što će od sredine šezdesetih godina u Beogradskom krugu biti osobenost grafičkog postupka jednog broja mlađih autora, čiji će izraz direktno proizilaziti iz eksperimentisanja sa ovim materijalom.

Božidar Džmerković je u toj meri bio obuzet „tehnikom koja omogućava bitku u materijalu”. On je čak i kiselinama „atakovao” na linoleum i tako postizao izvesne strukturalne efekte. Najveću ekspresivnost postigao je u seriji linogravura koje sadrže sećanje na jednostavnost i „sirovost” primitivne umetnosti.

U želji da se po reljefnoj plastičnosti grafičkih listova približi jeziku skulpture on je stvarao drastične sudare svetlih površina sa tamnim robustnim obrubima predmeta i figura i dubokim neravnomernim urezima koji su maksimalno dramatizovali strukturu, koja je na momente postajala sama sebi svrha.

Umetnost Božidara Džmerkovića

„Slikarstvo me je odvelo u grafiku”, rekao je u jednom razgovoru Džmerković. Od litografije, akvatinte i linogravure, preko crtanja i slikanja do kolaža, Džmerković je, u potrazi za definisanim autorskim stavom, načinio značajan luk u velikoj gradaciji problemskih srodnosti u svetlosnim, materijskim, kolorističkim i prostornim vrednostima rada…

Stvaralaštvo Božidara Džmerkovića prisutno je skoro sedam decenija na likovnoj sceni i vezuje se za najznačajniji period razvoja jugoslovenske i srpske grafike i postojano negovanje figuracije, stvaranje utišane atmosfere i neprestano traganje za harmonijom u slici i grafici.

U katalogu izložbe slika i grafika priređene decembra 1994/ januara 1995. U Umetničkoj galeriji u Kruševcu akademik Nikola Milošević istakao je dva detalja iz biografije kako je potom zapaženo kojima se može tumačiti likovno delo, ali i plodan pedagoški rad Božidara Džmerkovića, a odnose se na savet profesora Nedeljka Gvozdenovića- da mladi ljudi u slikarstvu kao i u životu imaju običaj da bez mnogo razmišljanja sednu u prvi voz koji odnekuda naiđe.

Kao neizostavne činjenice i impuls stvaralaštvu Džmerkovića, bio je, svakako i taj da je bio učenik Marka Čelebonovića, kao i sklonost ka kulturi moderne, dok su ga marljivost i predanost iz slikarstva odveli na grafiku, koju je paralelno izučavao na Akademiji. Grafiku je potom i predavao i izlagao često uporedo sa slikama.

Prigušen, taman kolorit, atmosfera svojevesne melanholije, posvećenost oblikovanju formi, tematski repertoar- vaze, cveće, voće, kutije… nisu u službi mimetičke predstave, već analitičkog postizanja atmosfere minimalnim sredstvima, a strpljivo građenje kompozicija, prostora punog osećanja i energije, odlike su stvaralaštva koje nastaje decenijama u tišini i osami.

Prvi Kruševljanin student na Akademiji

Osim generacija studenata Fakulteta primenjenih umetnosti kojima je predavao, kao prvi Kruševljanin student na Akademiji likovnih umetnosti, potom i akademski slikar, kako i sam kaže „otvorio je vrata Akademije” za sledeću generaciju studenata slikarstva i vajarstva. Poučen svojim iskustvom kada je na prijemni ispit za Akademiju umetnosti došao bez neke posebne pripreme, znanje i iskustvo preneo je potom mladim Kruševnjanima pri upisu na Akademiju- Milanu Đokiću, Božidaru Dodi Lazareviću, vajaru Milivoju Mićiću i Slavoljubu Čvoroviću, sa kojima će u Kruševcu zajedno izlagati grafike 1965. Godine. Ta sklonost ka pedagoškom radu potiče svakako iz odrastanja pored oca učitelja Tome Džmerkovića, koji je bio poreklom iz Makedonije i predavao je crtanje u kruševačkoj Gimnaziji. U Kruševcu je porodica Džmerković živela na adresi Karadžićeva 11.

Nakon završetka Akademije, Džmerković je često dolazio u Kruševac i učestvovao na grupnim izložbama, najčešće sa kruševačkim likovnim umetnicima 60- ih godina, ali i kroz izložbe koje su predstavljale jugoslovensku i srpsku grafiku druge polovine 20. veka.

U Umetničkoj galeriji imao je tri samostalne izložbe 1965, 1971. i 1994. godine.

Namera i želja Božidara Džmerkovića da ostavi legat Kruševcu na najbolji način pokazuju značaj darivanja i ukazuju na misiju i delatnost galerije.

Biografija umetnika

Božidar Džmerković je rođen u Mogilecu (Makedonija) 1930. godine, a odrastao je u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1954, a postdiplomske studije 1956. u klasi profesora Marka Čelebonovića. Kao redovni profesor predavao je na Odseku grafike Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, do penzionisanja 1996. godine. Član je Grafičkog kolektiva od 1955. i ULUS- a od 1956. Izlaže od 1955. godine.

Samostalne izložbe

Grafika:

Beograd, 1965;

Zrenjanin, 1966;

Kruševac, 1968.

Slike:

Kruševac, 1971;

Skoplje,1972;

Beograd, 1972.

Beograd, 1994.

Kruševac, 1995.

Vrnjačka banja, 2005.

Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Beograd, 2016.

Kolaži:

Grafički kolektiv, Beograd, 2013.

Značajne grupne izložbe

Redovne izložbe ULUS i Grafičkog kolektiva;

I–XX Oktobarski salon;

Izložba jugoslovenske grafike, Zagreb, 1958;

Moderna srpska grafika, Novi Sad, 1960;

II–V zagrebačka izložba jugoslovenske grafike;

Grafika Jugoslavije, Palić, 1964;

Dom JNA, Beograd, 1965;

Grafika beogradskog kruga, Ljubljana, 1965;

Jugoslovenska grafika XX veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd;

III trijenale likovnih umetnosti Jugoslavije, Beograd, 1967;

Memorijal Nadežde Petrović, Čačak, 1972;

Salon u Herceg Novom, 1977.

Najvažnije nagrade

Nagrada Umetničke kolonije Ečka, 1965;

Nagrada Oktobarskog salona, 1966;

Zlatno pero Beograda, 1967;

Zlatna igla ULUS, 1968;

Nagrada ULUS (za grafiku);

Muzej savremene umetnosti na III trijenalu, 1967;

Dve nagrade za plakat, 1968/69;

Plaketa grada Beograda zaslužnim umetnicima, 1969;

Povelja ULUS zaslužnim članovima, 1975;

Povelja Grafičkog kolektiva, 1980;

Nagrada ULUS za životni doprinos za razvoj grafike u Srbiji, 1992;

Nagrada za životno delo na Bijenalu grafike, Beograd, 1996.

Markotik prepisao prvu dozu svog eliksira melanholije “Prizivaš pomisli”