Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Temnićki natpis (najstariji sačuvani ćirilični zapis)

– Ključaonica kulturno-istorijskog blaga – šta čuvaju kruševački depoi –

Temnićki natpis predstavlja jedan od najstarijih ćiriličkih natpisa i spomenika staroslovenske pismenosti na Balkanskom poluostrvu, koji se odlikuje lepotom uklesanih slova. Ovaj natpis se vezuje za sam početak 11. veka, a na njemu su ispisana imena desetorice od 40 Sevastijskih mučenika. Verovalo se da se, ispisivanjem njihovih imena, građevine štite od rušenja. Replika Temnićkog natpisa čuva se u Narodnom muzeju Kruševac

Priređuje: Ognjen Milićević, istoričar

Pronađena je početkom 20. veka u Gornjem Katunu kod Varvarina kod škole, pokraj leve obale Morave, kada je seljak Živko Đ. Stevanović riljao u svojoj njivi zemljište za vinograd. Nabavljena je za Narodni muzej 1909. godine. Danas je deo arheološke zbirke Narodnog muzeja u Beogradu. Sam natpis predstavlja epigraf, poput Humske ploče iz istog doba, uklesan na kamenoj ploči dimenzija 19.5 x 19.5 x 5 cm. U celom natpisu ima 26 slova. Temnićki natpis predstavlja četvrti deo kamene ploče koji je bio uzidan najverovatnije u neku crkvu. On predstavlja dokaz da su Srbi u to vreme imali slovensku liturgiju.

Svetih 40 mučenika Sevastijskih

Kratak tekst sadrži imena desetorice svetih Sevastijskih mučenika: Ksantije, Sisinije, Leontije, Meliton, Severian, Filoktimon, Angije, Iraklije, Ekdikt, Kirion i molbu: molite Boga za nas! Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji su bili vojnici u rimskoj vojsci (rodom iz Kapadokije) koji su verovali u Isusa Hrista. Kada je otpočelo gonjenje u vreme cara Licinija, oni su izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im je zapretio da će im oduzeti čast vojničku, na šta je jedan od njih — Sveti Kandid, odgovorio: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega”. Posle toga naredio je vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike. Ali kada su sluge bacali kamenje na hrišćane, kamenje se vraćalo i padalo na njih same. Jedan kamen pao je vojvodi na lice i razbio mu zube. Mučitelji potom vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Bio je strašan mraz, i jezero se ledilo oko tela mučeničkih. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo kraj jezera ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo. Hrišćani veruju da je noću padala neobična svetlost s neba, koja je razgrejala vodu u jezeru i tela mučenika, a sa tom svetlošću se sa neba spustilo trideset devet venaca na glave njihove. To je video jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Isusa Hrista, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca. I zaista, na njega siđe taj poslednji venac. Sutradan iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Hrišćani takođe veruju da su se trećega dana javili mučenici mesnom episkopu Petru i pozvali ga da sakupi po vodi i izvadi mošti njihove. Izađe episkop po noći sa klirom svojim, i videše na vodi gde se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja je bila odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetlela se kao sveća. Pokupili su ih i česno sahranili. Mučenički su postradali 320. godine. Temnićki natpis govori da se u ovom kraju od davnina poštovao kult mučenika Sevastijskih. Manastir Svetog Luke u Bošnjanu i dan danas proslavlja ovaj praznik, 22. marta.

Mesto i vreme nastanka Temnićkog natpisa

Ako se uzme da je tačna pretpostavka da je ova ploča pokrivala mošti Svetih mučenika Sevastijskih na časnoj trapezi, onda je moguće da je pre iz 10. nego iz 11. veka. Krajem prve četvrtine 11. veka car Vasilije II podvlastio je pod Vizantiju celo Balkansko Poluostrvo, i sve episkopije potčinio Ohridskoj arhiepiskopiji. To nije bilo zgodno vreme za podizanje novih crkava, već na protiv, moguće je, da je u tim ratovima ova crkva i srušena, i ploča ostala pod zemljom do naših dana.

Pojedini istraživači smatraju da sadržina i oblik natpisa upućuju na pretpostavku da je bila ugrađena u časnu trpezu crkve kojoj je pripadala, dok su drugi mišljenja da je sa još tri ploče, sa imenima ostalih trideset mučenika, činila celinu. Ovaj epigraf, anonimnog klesara, prema ortografskoj analizi pokazuje sličnost sa svim staroslovenskim ćiriličkim spomenicima i svedoči da je na našem tlu ćirilica, pored glagoljice, bila rano u upotrebi.

Na osnovu Temnićkog natpisa, profesor Radoslav M. Grujić tvrdi: „Iz vrlo su ranog doba, po svoj prilici iz rimskog, i crkve Sv. Nikole u Đunisu, četrdeset mučenika u Varvarinu i još neke druge.”

Sasvim je izvesno da natpis ne potiče sa mesta na kome je nađen već da je tu prenet sa nekog drugog lokaliteta. Postoje, zapravo, samo dva lokaliteta sa kojih je mogao da bude donet, a to su crkva u Orašju i crkva u Varvarinu. Varvarinska crkva posvećena Uspenju presvete Bogorodice sagrađena je 1825. godine, tačnije, tom prilikom je obnovljena starija sakralna građevina. Zanimljivo je da se u povelji vizantijskog cara Vasilija II Bugaroubice kojom je ovaj vladar 1020. g. Potvrdio Ohridskoj arhiepiskopiji teritorijalni opseg koji je imala u vreme bugarskih careva Samuila i Petra, u okviru Beogradske episkopije, pominje se grad Bela crkva, kako se najverovatnije Varvarin nazivao u 11. veku. U Varvarinu je i otkrivena nekropola iz 9 ili 10. veka. Na lokalitetu selu Maskare pronađeni su odlomci opeka iz 6. ili 7. veka, među kojima neke nose ukras u vidu manjeg krsta. Primeri ovakvog tipa krsta često su urezivani na zidovima crkava značajnih hrišćanskih centara 10. veka.

Foto: Vikipedija