Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Legat porodice Braljinac

U Narodnom muzeju Kruševac čuvaju se lični predmeti i dokumenta koja je knez Miloš izdao prvom upravniku kruševačkog okruga nakon oslobođenja od Turaka,  predsedniku suda, narodnom poslaniku i članu Apelacionog suda Milosavu Braljincu. U muzeju se čuvaju i isprave koje je kralj Milan izdao unuku Milosavljevom, Savi Braljicu, koji je rođen u Kruševcu

Priređuje: Ognjen Milićević, istoričar

Milosav Petković Braljinac (1779 – 1849): Mladost i školovanje

Kako piše Slavoljub Bojić u članku „Milosav Petković Braljinac- ratnik, sudija, političar“, Milosav se rodio 1779. godine u Braljini, na levoj obali Južne Morave. Njegovi preci su se doselili sa Kosova i Metohije. Njegov otac Petko se u frajkorima (srpski dobrovoljci u austrijskoj vojsci) borio protiv Turaka. U toku rata se oženio Milicom i dobio sinove Tomu, Pana i Milosava. Turci su Milosavu obesili oca. Majka Milica želeći da joj sin Milosav izuči knjigu i bude sveštenik, dade ga u najbliži manastir Sveti Roman, gde je ostao sve do 1801.  U manastiru se Milosav odlikovao vrednoćom i poslušnošću, tako da je vrlo često hvaljen od starešina i bratstva, pa je zato u celoj okolini bio poznat pod imenom đak Milosav. Međutim, kasnije je odustao od namere da se zakaluđeri. Bio je jedan od najpismenijih ljudi u svom kraju, što je tada bila retkost.

Karađorđe postavlja Milosava za buljubašu

U vreme Prvog srpskog ustanka 1804. godine u Braljini se pronela vest da Karađorđe u Šumadiji svuda proganja Turke. Milosav je u to vreme razmišljao kako da pređe preko Morave i priključi se ustanicima. Prilika mu se ukazala 1805. godine, kada su se turske lađe natovarene hranom nasukale na Braljinski tesnac. Milosav sa svojom družinom napadne Turke, otme dereglije, pređe preko Morave i hranu odnese u Karađorđev logor kod sela Maskare. Karađorđe pohvali Milosava i njegovu družinu, primi ih u vojsku i postavi Milosava za buljubašu. Od tog vremena Milosav i njegova družina učestvuju skoro u svim bitkama na jugoistočnim bojištima Srbije.

Bojeći se osvete da mu Turci kad saznaju da je u Karađorđevoj vojsci ne zlostavljaju familiju, sagradio je kuću u selu Gavezu, a kada je Karađorđe oslobodio Kruševac preselio se u varoš.

Milosav se posebno istakao hrabrošću u Varvarinskoj bici 1810. godine. Vredno je pomenuti jedan događaj iz Varvarinske bitke koji je zabeležio Sava Braljinac (unuk Milosava) po pričanju Milosavljeve snaje. Kada su Srbi i Rusi pod komandom pukovnika Orurka na Varvarinskom polju razbili Huršid-pašu i kada su Turci bežali u neredu, Rusi su se vratili na svoje prvobitne položaje, dok su Srbi nastavili da ih gone i ubijaju. Među njima je bio i Milosav, koji se u gonjenju toliko zaboravio da je daleko ispred svih odmakao. Neki turski delija videvši Milosava sama, povrati se na svom hatu (konju) da ga poseče. U toj nemilosrdnoj borbi, posle žestokih okršaja, Milosav uspe da ga savlada i ubije. Zatim je uzeo Turčinovog konja i oružje i tako se vratio kod svojih da se pohvali šta je sve zaplenio. No, ovo ga umalo nije koštalo glave, jer konj nije hteo natrag već samo za turskom vojskom, pa ga je Milosav jedva savladao i u svoj logor doterao. Ovoga konja Milosav je čuvao i svuda jahao.

Milosav postaje „kapetan pješački“

Posle Narodne skupštine održane u Beogradu 30. maja 1811. godine, Karađorđe i Praviteljstvujušči Sovjet postavljaju Milosava „kapetanom pješačkim“ i stavljaju ga pod komandu vojvode od knežine Đorđa Simića.

Padom Srbije pod Tursku vlast 1813. godine, Milosav pobegne sa familijom iz Kruševca, preko Zapadne Morave u selo Cernicu, a 1816. godine se preselio u Jasiku kod Kruševca. Pod vođstvom kneza Miloša u Drugom srpskom ustanku 1815. godine, Milosav je stupio u vojsku kod kneza Milete Radojkovića, koji ga, kao iskusnog ratnika postavlja za starešinu. Istakao se u prvim bitkama oko Kragujevca, na Majurskom polju i Jagodini. Milosav se posle Prvog srpskog ustanka pa sve do svoje smrti prezivao Braljinac, po rodnom mestu Braljini.

Deputat u Glavnoj skupštini

Kao najpouzdanijeg svog poverenika za Kruševac, knez Miloš je 1820. izabrao Braljinca, za osobu od poverenja koja će se starati o skelama na Moravi kod Jasike i Varvarina. Nagli uspon Milosava Braljinca u politici započinje 1829. godine, od momenta kada su ga žitelji Jasike izabrali za deputata predstavnika u Glavnoj skupštini, o čemu je dobio i punomoćje od strane Milete Radojkovića.

Čovek od poverenja kneza Miloša

Poznanstvo kneza Miloša sa Braljincem nije bilo obično poznanstvo. On je zaslužio poverenje koje mu je knez Miloš ukazivao, jer je bio pravedan i preduzimljiv i, što je najglavnije, veoma odan. Braljinac je izvršavao veoma poverljive poslove. Knez Miloš 1822. godine piše Braljincu da od kurira Arnautina uzme pismo upućeno Sašit-paši u Leskovac, odnese ga paši i lično mu donese odgovor. Knez Miloš je još 1826. za prikupljanje carskog harača u Nahiji jagodinskoj odredio Milosava Braljinca.

Učešće u oslobođenju Kruševca

U oslobođenju Kruševca i okoline 1833. godine, Milosav Braljinac je veoma mnogo doprineo. Braljinac je sa „Deli pop Markom“ po uputstvu kneza Miloša radio na oslobađanju preostalih šest nahija. Knez Miloš je vešto iskoristio nasilje braće turskih begova Frenčevića nad Srbima, a posebno otimanje dve devojke Miljkane i Marije iz sela Mozgova, a zatim njihovo islamiziranje u Jurmusu i Fatimu, da pobuni narod na ustanak. Dok je knez Miloš vodio diplomatsku borbu za oslobođenje šest preostalih nahija, dotle su ustanici proterali Turke iz srpskih sela i oslobodili Kruševac, 22. novembra 1832. godine. Konačno je Kruševac i cela nahija kruševačka zvanično oslobođena Hatišerifom iz 1833. godine i prisajedinjena Kneževini Srbiji. Za oslobođene krajeve kao kneževi izaslanici i predstavnici srpske državne vlasti, bili su izabrani člen Suda Narodnog Srbskog Mileta Radojković i nadziratelj Knjaževskog dvora Arsenije Andrejević.

Dolazak kneza Miloša u Kruševac 1833.

Na Petrovdan, 28. juna (11. jula) 1833. godine, knez Miloš dolazi u Kruševac gde mu je priređen svečani doček. Tada je na Košijskom polju postavio knezove, sudije i druge starešine. Milosava Braljinca je 3. maja 1833. godine, postavio za predsedatelja suda i upravitelja cele nahije kruševačke. Za starešinu grada Kruševca postavljen je Stojan Simić. U to vreme nahija Kruševačka sastojala se iz tri sreza: jastrebačkog, kozničkog i moravskog.

Starešina Kozničkog sreza

Braljinac je 21. januara 1836. po svojoj želji postavljen za člana ispravničestva Kruševačkog okruga. Na ovom položaju ostao je sve do 6. maja 1837. godine, kada je po potrebi službe, postavljen za starešinu Kozničkog sreza, Kruševačkog okruga i unapređen u čin majora. Braljinac se obreo na nemirnoj granici Kozničkog sreza kao pogodan i pouzdan čovek kneza Miloša.

Predsedatelj suda Kruševačkog okruga i član Apelacionog suda

Milosav je bio starešina Kozničkog sreza sve do 25. februara 1837. godine, kada mu je uručena diploma o novom postavljenju za predsedatelja suda Kruševačkog okruga. Na dužnosti predsednika kruševačkog okružnog suda, Milosav je ostao sve do 3. juna 1842. godine, kada je unapređen i postavljen za člana Apelacionog suda u Beogradu sa godišnjom platom od 1.200 talira.

Buna protiv izbora Aleksandra Karađorđevića za kneza u Kruševcu

Braljinac je uživao poverenje i posle odlaska kneza Miloša iz Srbije. Toma Vučić Perišić daje Braljincu specijalno ovlašćenje (Punomoćje), preporučujući mu da pazi i na rđave ljude i bukače koji se njemu nikako nisu svideli. U Kruševcu, 4. septembra 1842. godine, digla se buna u korist Obrenovića. Zato su Toma Vučić i njegovi istomišljenici razmišljali kako da bunu umire. U toj njihovoj nevolji setili su se Milosava i predlože Vučiću da njega, kao poznatog i omiljenog čoveka u Kruševačkom okrugu, pošalju da on tu stvar završi. Vučić, koji je tada bio polkovnik i kavaljer, posle dvoumljenja, pristane da pozove Milosava, koji se tada nalazio u Beogradu kao član Apelacionog suda.

Poznajući situaciju u Beogradu, procenio je da buna u Kruševcu ne bi uspela i narod bi uzaludno stradao. Zato je Milosav prihvatio da izvrši zadatak koji mu je dat od Privremenog Pravlenija. Odmah po dolasku u Kruševac sa jednim momkom na konju, saopštio je svim činovnicima svoje punomoćje i naredio da se narod dobošom pozove na skup. Kada se narod okupi, Milosav glasno zapita: „Braćo, poslat sam ovamo da za vreme vršim dužnost Načelnika ovog okružja i čuo sam da vi nešto tražite, zato sam vas pozvao da od vas, kao vaš stari poznanik i prijatelj, čujem šta hoćete“. Na ovo svi povikaše: „Hoćemo našeg starog kneza Miloša.“ Milosav tada glasno povika: „Braćo, vi znate mene i ja oću knjaza Miloša, ali braćo on je sa svojom familijom otišao u Cesariju. Knjaz Miloš i kad bi hteo da se vrati ne da mu ćesar. Zato braćo idite vi mirno svojim kućama i gledajte svoju kuću i svoju decu, a ostavite carevima da stvar o Knjazu Milošu izvedu.“ A da bi dao važnosti svom govoru naredio je da se kraj njega popne i neko od činovnika koji su narod na bunu podsticali. Videvši ovo, narod se poče razilaziti i od tolikog broja naoružanih ljudi, ostalo je samo nekoliko viđenijih ljudi iz Okruga koje je Milosav radi dogovora zadržao.

Zadnje godine života

Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza novembra 1842. Ova promena nije štetila Obrenovićevcu Milosavu Braljincu. Naprotiv, njegove usluge i sposobnost bile su potrebne. Da bi mu ukazao svoju pažnju, knez Aleksandar Karađorđević, dekretom od 25. novembra 1842. ponovo je postavio Milosava Braljinca za presedatelja Kruševačkog okružnog suda. Ovo je učinjeno po Braljinčevoj molbi. Hteo je da izbegne beogradske intrige i ujedno da bude kod svoje kuće u Kruševcu. Knez Aleksandar Karađorđević je, ukazom od 4. juna 1846. godine, Braljinca proizveo u čin pukovnika. Milosav Braljinac je bio predsednik kruševačkog okružnog suda sve do smrti. Umro je u Kruševcu 1849. Sahranjen je kod crkve Lazarice, gde mu se i danas nalazi nadgrobna ploča.

Braljinac je bio omiljen u narodu, a njegovo službovanje prate mnoge anegdote. Jednu je zabeležio i Milosavljev unuk Sava Braljinac – jednom deda osudi nekog seljaka na telesnu kaznu zbog neke krivice na 25 batina. Obore osuđenog i počnu ga batinati. Za svo vreme Braljinac je kraj otvorenog prozora gledao i brojao udarce. Kada je pao i poslednji udarac, on sa prozora poviče na pandure: „Dosta more, ubiste čoveka, nismo ga mi obalili da ga ubijemo, no samo da ga popravimo.“ Bijeni je posle pričao u selu: „Bog da prosti ko rodi Braljinca da ne beše njega ubiše me.“