Spasoje Ž. Milovanović, institucionalni mozak, a izvan okvira

Nisam gradio karijeru – živeo sam je!

Poezija te ne pita za dozvolu – ona se samo useli… I tu je taj teret ličnog poznanstva – moraš biti fer prema čoveku, a ne samo prema sopstvenom sećanju na njega… Umetnik koji ne reaguje na vreme u kojem živi nije umetnik – samo je dekoracija… Draže mi je biti unutra i pomerati granice nego stajati napolju i komentarisati

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Foto: Nikola Milosavljević

Na početku beše reč, kažu, i dobroćudni, uvek široki osmeh mladog pesnika u pubertetu i njegov čelično samouvereni pogled koji bez treptaja potvrđuje da osoba koja besedi apsolutno veruje u sve što izgovori. I tako, već četiri decenije putuje Spasoje iz Pejtona po svim mogućim dijagonalama i magistralama umetnosti i vrlo ih vešto zapetljava u svoj lični, jedinstveni iskaz. Posle reči slediše i dela, potpuna predavanja teatru, vladanje plemenitim gestama i srdačno podrazumevanje nerazumevanja okoline. Spasoje nikada nije želeo da bude neka harizmatična slavna ličnost, samo je neumorno puštao inspiraciju da iz njega pljušti na sve strane…

Prošle su decenije od onih bezbrižnih kruševačkih školskih dana – jesi li nostalgičan i šta ti nedostaje u gradu, nešto što mu je nekada davalo možda neki drugačiji miris i ukus?

Spasoje: Nostalgičan? Pa… selektivno nostalgičan, što je jedini podnošljiv oblik nostalgije. Onaj koji ti dozvoljava da se setiš samo lepih stvari i elegantno preskočiš one manje sjajne – kao što svaki dobar reditelj iseče scenu koja ne služi priči.

Kruševac mog detinjstva bio je grad koji je nekako imao više vremena. Ljudi su imali više vremena jedni za druge, ulica je bila živa na neki prirodniji način, a mi deca smo odrastali napolju – bukvalno. I sad se setim: sve je već tada bila pozorišna predstava, samo nismo znali da nam je to struka.

Pozorište me je uhvatilo baš u tom periodu, u onom momentu kada čovek još nije svestan da ga nešto hvata. Kruševačko pozorište je za mene tada bilo nešto između hrama i tajnog kluba – mesto gde odrasli rade nešto čudno i ozbiljno iza zatvorenih vrata, a onda izađu pred publiku i pretvore se u neke druge ljude. To me je fasciniralo pre nego što sam uopšte razumeo šta gledam. Šta mi nedostaje? Nedostaje mi onaj osećaj da grad ima centar – ne geografski, nego društveni i kulturni. Mesto gde se razgovori ne zakazuju nego dešavaju. Pozorišna kafanska tradicija, ako mogu tako da kažem – ona vrsta razgovora posle predstave koja je trajala duže od same predstave i bila, čisto između nas, često bolja.

Danas sve zakazujemo, sve planiramo, a onda ne dođemo jer smo zauzeti planiranjem nečeg sledećeg. Možda je to i tema za neku dramu. Ko zna, možda je već napisana.

Zaveo te teatar i „pojeo“ veliki komad inspiracije, ostavljajući ti premalo prostora za bavljenje poezijom, iako si za mene i danas arhetip potencijalno antologijskog pesnika… Masovnija popularnost poezije naprosto je nestala s početkom balkanskog brodoloma – a šta tvoja promišljanja govore – zašto je ona najviše stradala od svih umetničkih grana? I kako vidiš tvoje negdašnje i sadašnje mesto u njoj?

Spasoje: Hvala ti na ovim lepim mislima – primam ih sa zahvalnošću i samo malo sumnje u sebe… Ubi me ta prepotencija.

Počelo je, kao i kod većine nas, sasvim jednostavno – knjigama. Gutao sam ih bez reda i sistema, što je možda i bio jedini pravi sistem. Književna omladina Kruševca, prva zaljubljivanja, prve pohvale za stihove, prve nagrade… Sve to je nešto učinila sa mnom pre nego što sam stigao da pitam šta se dešava. Poezija te ne pita za dozvolu – ona se samo useli.

Tri zbirke su iza mene, četvrta je pred vratima. Dakle, nisam odustao – teatar me nije pojeo, samo mi je ponudio veću društvenu angažovanost. Moji dramski tekstovi su prepuni songova. Poezija je tamo, samo je promenila kontekst i okolnosti nastanka.

Što se tiče tvog pitanja – zašto je poezija „stradala“ – ja se ne bih složio sa dijagnozom. Poezija nije stradala. Ona je, ako hoćeš, otišla u neku vrstu ilegale.  Ona prava, ona koja oneobičava stvarnost i tera te da zastaneš usred rečenice i pogledaš kroz prozor – ta poezija postoji, samo je teže pronaći. Utopila se u moru samizdata i društvenih mreža gde svako ko sastavi dva stiha proglašava sebe pesnikom, što je ponekad naporno.

Balkanski brodolom devedesetih svakako je slomio štošta u kulturnom prostoru – ne samo u poeziji. Ali, stvaralaštvo ima tu iritantnu osobinu da preživi gotovo sve.

Moje mesto u poeziji? Tamo negde između scene i stranice – što i nije loše mesto za nekoga ko celog života pokušava da razume gde jedna stvar završava a druga počinje.

A ti si se razvijao, nakon Akademije, imam utisak – u mnogo iskustvenih pravaca… Sećam se da si radio scenarije za zabavne RTS emisije, režirao po mnogim mestima i okupljao amatere, pisao scenarije u KP zajednici, režirao na RTK… Kako bi označio taj rani period svoje karijere, šta je suma sumarum tog delanja pre no što si postao opštepoznato ime srpske kulture?

Spasoje: Taj period bih označio jednom rečju – glad. Ona specifična, mladalačka glad za svim i svačim. Već na prvoj godini FDU bio sam reporter na B-92, na drugoj sam pisao scenarije za RTS, Studio B, RTV Pink… Atelje 212 mi je postavio dramu. A onda saradnja sa dečjim pozorištem “Čarapa”… Nisam čekao da diplomiram da bih počeo – diploma je stigla kao potvrda onoga što sam već radio, ne kao startni pištolj.

Po apsolviranju – glavni i odgovorni TV Plusa, scenarista i reditelj RTK, kolumne u Pobedi, pisanje za novine Grad i časopis Šok, Književne novine, Bagdalu, LUDUS… A onda KP zajednica, koja je bila nešto sasvim posebno. Saradnja sa raznim divnim ljudima: od dece u vrtićima i školama, preko onih što piju pivo ispred prodavnice, do akademika, više od 600 programa, svečanih akademije, festivala, manifestacija… FEŠT, FEDRARO, Svetosavska nedelja, Saborovanje u Lazarevom gradu, prvi doček Nove godine na Trgu kosovskih junaka, slogan “Kruševac – tradicija budućnosti”… Kruševac je dobio neke od tih stvari jer je neko morao da ih smisli i pokrene, i taj neko sam bio ja – što zvuči samohvalisavo, ali je prosto tačno. Naravno, sve je to bilo moguće jer sam imao poverenje, dozvolu i podršku svih onih koji su se u tom desetogodišnjem periodu, od 1999. do 2009, nalazili na mestima odlučivanja u gradu. Lista prijatelja i saradnika sa kojima sam delio sva ta putešestvija je dugačka. Čini mi se da je to bilo Periklovo doba Kulturno-prosvetne zajednice Kruševca.

A sve to vreme – pisao sam o pozorištu, za pozorište, magistrirao, režirao po amaterskim pozorištima širom Srbije i Crne Gore, učestvovao na pozorišnim festivalima u Srbiji i onim državama oko nje kao pozorišni kritičar i teatrolog.

Nisam gradio karijeru – živeo sam je, u realnom vremenu, bez nacrta. Možda je to i bio nacrt, samo ga nisam čitao unapred.

Kad iole ozbiljniji analitičar makar samo pretrči preko tvoje biografije ostaje zatečen na koliko si paralelnih koloseka „vozio“ – meni posebno privlače pažnju dve monografije koje si uradio o našim dičnim zemljacima, velikanima – Đuzi Stojiljkoviću i Tomi Trifunoviću. Podeli sa nama to iskustvo i hoće li ih biti još, pogotovo vezanih za bardove rasinskog kraja?

Spasoje: Đuza Stojiljković i Toma Trifunović – dva čoveka koja su bila mnogo veća od prostora u kojem su živeli, a opet nerazdvojno vezana za njega. Pisati o njima nije bila samo istraživačka obaveza – bila je i duboko lična stvar. Oni su autoriteti samo po sebi, sa Tomom sam dugi niz godina sarađivao i družio se, dobijao savete, kritike… I kao svaki mlad čovek nervirao se što je na kraju ipak on bio u pravu.  Pisati monografiju o njemu jeste vraćanje duga jednom od onih koji su omogućili da Kruševačko pozoriste bude pozorište o kojem se govori. Na kraju krajeva da nije njegove generacije ne bi bilo ni moje, ni onih posle u Kruševačkom pozoristu

“Vlastimir Đuza Stojiljković – Pozorišne poslanice“ nije nastala kao klasična monografija – nastala je kao dramatizacija naših razgovora. Što je bilo najlogičnije: čovek koji je ceo život živeo na sceni i kroz scenu zaslužio je da ga zapamtimo u dijalogu, a ne u fusnotama. Uzeo sam ono što smo razgovarali, ono što je govorio između redova, ono što je hteo da ostane – i dao tome formu. Dramaturg i teatrolog koji piše o glumcu kroz razgovor koji su vodili. Teško je zamisliti prikladniji oblik. To je nešto što arhiv ne može da vam da – živ utisak, rečenicu izgovorenu usput, gest koji niste zaboravili. I tu je taj teret ličnog poznanstva – moraš biti fer prema čoveku, a ne samo prema sopstvenom sećanju na njega.

Trenutno sam zaokupljen završavanje monografije Kruševačkog pozorista. Radni naslov je ”Naš grad, naše pozorište, naša priča”, planirano je da izađe na jesen, u okviru obeležavanja 80 godina Kruševačkog pozorista. Takođe, dugo već se bavim idejom da napišem vodič “Sva švalerska mesta grada Kruševca”, kao zbirku gradskih anegdota. Nadam se da će npr. Turistička organizacija naći interes da to objavi.

Od tebe je čovek uvek mogao da očekuje najneočekivanije – od čuvenog ogromnog “gasterbajterskog” Mercedesa iz ’70-ih, parkiranog na sred Zakićeve, preko performansa koje ste radili Milomir Bata Cvetković i ti u Džez klubu, do glumačkih pojavljivanja po Pinkovim tv novelama… Pitanje je ko koga tu nalazi – ti nadrealnu situaciju ili nadrealna situacija tebe?

Spasoje: Da budem iskren – ja sam tražio te situacije. Ali ne iz ljubavi prema haosu radi haosa – nego iz potrebe da reagijem. A umetnik koji ne reaguje na vreme u kojem živi, po meni, nije umetnik – samo je dekoracija.

Kič kabare sa Batom Cvetkovićem i Milošem Bešićem nije bio ekscentričnost niti provokacija zarad provokacije. Bio je odgovor. Na kič koji se predstavlja kao kultura, na lažni moral koji se predstavlja kao vrednost, na nepotizam koji se predstavlja kao zasluga. Na mit i mito – ta dva pojma koja su u srpskom društvu nekako uvek išla ruku pod ruku. Na pornografiju banalnosti koja je preplavila sve ekrane i sve razgovore. Na fascinaciju vođama koja se vraća kao loša navika, na politikanstvo koje se presvlači u državništvo, na onaj klizavi prostor između nacionalizma i građanstva gde se čovek nikad ne zna gde stoji.

I da – traktor ispred Spomenika kosovskim junacima. To je jedna slika koja govori više od bilo koje analize. Neko je to parkirao tamo kao bingo dobitak, niko se nije previše uzrujao, život je nastavio dalje. A to „nastavio dalje“ je možda i najveća anomalija od svih. Kič kabare je nastao kao reakcija na sve to. Na žalost, ostao je aktuelan. Najgore što možeš da kažeš za jednu satiričnu predstavu jeste da posle decenija i dalje ima materijala za rad. Mi taj materijal, bojim se, nikad nećemo potrošiti.

Tako isto i Mercedes 123 na Zakićevoj, Pink novele, performansi – to su za mene bili različiti jezici istog iskaza. Pozorište, ulica, televizija – svaki od tih prostora ima svoju publiku i svaki od tih prostora zaslužuje da ga neko podražava ili provocira iznutra. Draže mi je biti unutra i pomerati granice nego stajati napolju i komentarisati. Nije to nadrealizam – to je umetničko izražavanje u punom smislu reči. Forma se menja, potreba ostaje ista: reći nešto o vremenu u kojem živiš, dok još ima vremena.

Pa, ko kaže da glumačko pojavljivanje u popularnoj televizijskoj seriji nije jednako legitiman umetnički čin kao nastup na nekoj ozbiljnoj sceni? Možda je čak i subverzivnije – ući u masovni medij i tamo biti svoja čudna verzija sebe. Provocirati ne znači nužno vređati ili rušiti – znači pomerati granicu onoga što se smatra normalnim i pitati: a zašto je baš tu? Granica, mislim. Pozorište me je naučilo da svaka scena ima okvir i da je najzanimljiviji trenutak onaj kad neko taj okvir dovede u pitanje.

Dakle – ni “nadrealnost” nije mene nalazila, niti sam joj slučajno padao u zagrljaj. Ja sam kucao na njena vrata. Ona su se samo, srećom, uvek otvarala.

I tako iz te prebogate, avangardne šume ulećeš u deceniju i po čiste meinstrim ravnice – postaješ direktor Drame Narodnog pozorišta, dobitnik Zlatnog prstena KPZ-a, direktor Niškog pozorišta, odnedavno predsednik Upravnog odbora BITEF-a… Na kojoj strani se bolje osećaš, kad dobro razmisliš?

Spasoje: Znaš šta je problem sa tim pitanjem? Pretpostavlja da su to dve različite strane. A ja nisam siguran da jesu. Imam, moram da priznam, institucionalni mozak. Celog života se borim u instituciji i za instituciju – što nije isto što i biti njen poslušni činovnik. Naprotiv. Bolje nego iko znam koliko institucija može da bude spora, kruta, samozadovoljna, konzervativna, tradicionalistička itd.

Studentima na Akademiji stalno govorim da pozorište živi u paradoksu – između kritike i hvale društva, između vlasti i pobune protiv nje. I taj paradoks nije slabost pozorišta, to je njegova snaga. Pozorište koje samo hvali je propaganda. Pozorište koje samo ruši je performans bez publike. Između te dve krajnosti nalazi se sve što je ikad bilo vredno. A onda dolazimo do one stvari koju mladi teško prihvataju: koliko god da si avangardan, moderan, začudan – ti pripadaš tradiciji avangarde. Od Trojanskog rata do dana današnjeg, svako društvo u svakom istorijskom trenutku imalo je svoju konzervativnu i svoju avangardnu naraciju. Uvek. To nije slučajnost – to je struktura. I kad to jednom shvatiš, prestaneš da se boriš protiv jednog ili drugog i počneš da ih koristiš. Što je, paradoksalno, možda i najavangardnija stvar koju možeš da uradiš.

Direktor Drame, Zlatni prsten, direktor Niškog pozorišta, osnivač, direktor i selektor festivala “Teatar na raskršću” u Nišu,  predsednik Odbora i selektor BITEF – to nisu izdaje nekog ranijeg sebe. To su samo novi prostori u kojima sam mogao i mogu da radim ono isto, samo sa više poluga u ruci.

Na kojoj strani se bolje osećam? Na onoj gde se ta dva glasa ne poništavaju nego razgovaraju. A institucija, kad je voliš dovoljno da se za nju boriš, to na kraju i oseti.

Pamtenik: Bule – kruševački gimnazijalac