Miloš Stojadinović, pronalazač kruševačkih uspomena

Najviše verujem papiru

Godinama sam radio na digitalizaciji fotografija i dokumenata, što činim i danas, a zatim sam počeo da prikupljam stare fotografije i razglednice i stvaram svoju kolekciju. Nisam to doživljavao kao hobi u klasičnom smislu, već kao izraz neizmerne ljubavi prema rodnom gradu. Iz te ljubavi nastale su knjige, stranica na društvenim mrežama i brojni drugi sadržaji kojima pokušavam da sačuvam delove kolektivnog sećanja od zaborava

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Ovaj grad ima, kao i drugi slični njemu, plejade znamenitih ličnosti, heroje, mangaše, boeme, velike istorijske momente, tragične ljubavi… i veliku sreću da se, u kontinuitetu, u njemu rađaju i, do upokojenja, beskompromisno verni i u njega zaljubljeni sakupljači materijalnih i nematerijalih duhovnih blaga izrođenih iz ovih ulica – hroničari.

Već godinama unazad prva zvezda rudarenja po novoiskopanim žilama istorije, a još u mladoj dobi, što obećava još kapitalnije pronalaske, je Miloš Miša Stojadinović, čuvar svojevrsnog kruševačkog trezora pod imenom „U vremenu starog Kruševca“ i svega ostalog što se iza njega valja.

Neobično je da si se vrlo mlad zainteresovao za sakupljanje i sistematizovanje raznoraznih artefakata kruševačke prošlosti, obično taj entuzijazam poklonike lokalne istorije i nasleđa uhvati tek u srednjim godinama… Šta je to što te inicijalno pokrenulo u tom smeru i koliko ta tvoja strast može biti opasna po emotivno stanje osobe – neka do sad neviđena slika stara 100 i više godina npr. može u tebi da izazove radost pronalaženja, ali i golemu tugu zbog nepostojanja nečeg tako lepog (sa fotografije) danas?

Miloš: Interesovanje za istoriju Kruševca javilo se kod mene prilično rano, još u detinjstvu, verovatno zato što sam oduvek imao potrebu da bolje razumem grad u kojem živim, slušajući priče o njegovoj slavnoj prošlosti. Ipak, presudan trenutak bio je moj odlazak na privremeni rad u Francusku. Tamo sam u slobodno vreme obilazio znamenitosti i predivne dvorce u dolini reke Loare i imao priliku da vidim koliko Francuzi neguju i čuvaju svoje kulturno nasleđe. Smatram da je upravo to jedna od snaga svake države. Čak i dvorce koji su bili u ruševinama Francuzi su obnavljali decenijama. Jedan od najpoznatijih primera je Karkason, najveći utvrđeni srednjovekovni grad na svetu i jedna od najposećenijih turističkih destinacija u Francuskoj. Taj grad danas u velikoj meri živi od turizma.

Posle tri godine provedene u Francuskoj vratio sam se sa željom da ostanem u svom gradu i da krenem u istraživanje svog porekla, ali i prošlosti Kruševca. Tada nisam ni pomišljao da ću jednog dana postati hroničar i pisati knjige o svom gradu. Sve je počelo iz radoznalosti. Jedna stara fotografija Kruševca posebno me je fascinirala i navela da se zapitam koji su to objekti prikazani na njoj. To pitanje vodilo me je ka novim istraživanjima, a iz njih je spontano nastalo višegodišnje prikupljanje i sistematizovanje građe.

Godinama sam radio na digitalizaciji fotografija i dokumenata, što činim i danas, a zatim sam počeo da prikupljam stare fotografije i razglednice i stvaram svoju kolekciju. Nisam to doživljavao kao hobi u klasičnom smislu, već kao izraz neizmerne ljubavi prema rodnom gradu. Iz te ljubavi nastale su knjige, stranica na društvenim mrežama i brojni drugi sadržaji kojima pokušavam da sačuvam delove kolektivnog sećanja od zaborava.

Pokojni dr Milutin Tasić često mi je sa izvesnim iznenađenjem govorio da se ovakva interesovanja uglavnom javljaju kod starijih ljudi, najčešće penzionera, te da sam po godinama bio svojevrsan izuzetak. Istovremeno mi je ukazivao na to koliko je važno učiti od iskusnijih. I zaista, mnogo toga naučio sam upravo od hroničara, kolekcionara i istoričara koji su nesebično delili svoje znanje. Oni su me upućivali kako se istražuje, kako se pišu tekstovi i na koji način se pravilno koriste i navode istorijski izvori.

Što se tiče emotivne strane, ona svakako postoji. Susret sa fotografijom starom više od jednog veka, ali i mlađa, može da izazove ogromnu radost jer otkriva nešto što dugo nije bilo poznato ili dostupno javnosti. Istovremeno, takve fotografije mogu da probude i setu kada vidimo koliko se Kruševac promenio i koliko je toga nestalo. Ipak, za mene je važnije da razumemo, sačuvamo i vrednujemo ono što je nekada postojalo, kao i ono što je do danas opstalo. Upravo ta svest da možemo da otrgnemo od zaborava makar deo prošlosti daje ovom radu poseban smisao i čini da radost otkrivanjauvek bude jača od tuge.

Tokom svih ovih godina aktivnog istraživačkog rada i publikovanja novih saznanja o Kruševcu i okolini čini se da je u tvom opusu neprežaljeno zatvaranje portala Slike Kruševca, na kome su sistemski bile raspoređivane teme, na njemu je bilo puno komotnije naći sve ono što čitaoca zanima… Činjenica je da takav, reprezentativan elektronski medij nedostaje Gradu, ima i posvećenih entuzijasta, ali očito ne i dobre volje onih koji bi to finansijski podržali…

Miloš: Pre svega, drago mi je što je portal „Slike Kruševca“ ostavio takav utisak. Ideja je potekla od nekolicine mladih ljudi okupljenih u udruženju „Idejnet“, a od samog početka cilj nije bio samo objavljivanje starih fotografija, već stvaranje mesta na kojem će se naći priče, stara dokumenta i svedočanstva naših sugrađana o prošlosti grada. Imali smo čast da razgovaramo sa kruševačkim arhitektom Predragom Vertovšekom, profesorom Milentijem Đorđevićem i dr Arsićem. Zahvaljujući takvim sadržajima, portal je predstavljao svojevrsnu digitalnu hroniku Kruševca. Naravno, žao mi je što portal više nije aktivan. Održavanje ovakvog projekta zahteva mnogo vremena, rada i određenu finansijsku podršku. U jednom trenutku, kada je trebalo obnoviti domen, nisam bio u mogućnosti da snosim te troškove, pa je portal ugašen.

Međutim, gašenjem portala nije ugašena i priča o istoriji Kruševca. Svoje aktivnosti nastavio sam kroz Fejsbuk i Instagram stranicu „U vremenu starog Kruševca“. Stranica je poslednje dve godine svakodnevno aktivna, a rezultati tog rada vide se kroz komentare, poverenje i fotografije koje pratioci često šalju. Sve je više ljudi koji žele da sačuvaju uspomene na Kruševac i podele svoja saznanja o njegovoj prošlosti.

Verujem da će se, u ovom ili nekom drugom obliku, ideja o jedinstvenom mestu posvećenom prošlosti Kruševca ponovo razviti, jer grad sa tako bogatom istorijom to svakako zaslužuje.

Moram da priznam da i dalje najviše verujem papiru, jer postoji bojazan da nas digitalizacija jednog dana može izneveriti i da bismo mogli izgubiti dragocenu građu sačuvanu na internetu. Upravo zato planiram da u bliskoj budućnosti objavim knjigu posvećenu starom Kruševcu. Voleo bih da nosi isti naziv kao i stranica – „U vremenu starog Kruševca“. Mislim da će tako živeti večno.

Miloš Stojadinović i dr Milutin Tasić

Kad smo kod stranice „U vremenu starog Kruševca“ jedan od pokazatelja njenog uticaja, osim velikog broja pratilaca, je i činjenica da se sve više ljudi odlučuje da ti poveri da oglasiš auditorijumu njihove intimne porodične hronike, fotografije, artefakta, priče… iz davnih vremena. To je sad sve veće jezero u koje se uliva bezbroj najrazličitijih tokova i dokaz da ti ljudi bezuslovno veruju.

Miloš: Poverenje ljudi smatram najvećim priznanjem koje sam dobio. Kada neko podeli porodične fotografije, dokumenta, uspomene ili priče koje su decenijama čuvane u porodičnom krugu, to znači da veruje da će one biti predstavljene sa poštovanjem i sačuvane od zaborava. Stranica je vremenom postala mesto gde se susreću lična i kolektivna sećanja Kruševca. Zbog toga osećam i veliku odgovornost da svaku priču pažljivo obradim, proverim podatke i sačuvam autentičnost onoga što mi je povereno. Upravo zahvaljujući tim ljudima i njihovom poverenju, danas zajedno stvaramo jednu veliku hroniku grada.

Najlepši je osećaj kada potomci saznaju nešto što nisu znali o svojim precima koji su živeli, radili i stvarali u Kruševcu. Dok istražujem, i sam neprestano učim i otkrivam nove zanimljive detalje, a posebnu radost mi pričinjava to što ta otkrića mogu da podelim sa svojim sugrađanima.

Istraživanje prošlosti je lep, ali zahtevanposao koji traži mnogo vremena i strpljenja. Nedavno sam, na primer, pronašao podatke o rodnim kućama glumaca Taška Načića i Milana Puzića. Taškova kuća još uvek postoji u Ulici majke Jugovića i smatram da su to podaci koje treba podeliti sa javnošću. Takođe sam pronašao fotografije i informacije o poseti našeg nobelovca Ive Andrića Kruševcu.

Želim da takve priče ostanu zabeležene i da ne padnu u zaborav. Narod koji zaboravlja svoju prošlost postepeno gubi svest o sopstvenim korenima. Zato je važno da čuvamo sećanje na ljude, događaje i mesta koja su oblikovala naš identitet.

Eto, na pragu smo novog Vidovdana… Čini mi se da se još uvek nije pojavila knjiga koja bi na sveobuhvatan način oslikala značaj i mnogobrojna dešavanja, kroz vreme, vezana za ovaj dan u Srba, a pogoto Kruševljana. Koliko zapravo fizičkih dokaza (fotografija, novinskih isečaka, memoarske građe) je sačuvano iz prošlosti i jesi li u skorije vreme naleteo na nešto do sada nepoznato što bi podelio sa nama?

Miloš: Ni meni nije poznato da takva knjiga postoji. Kada pominjemo Vidovdan mislim da taj dan treba da bude neradan u Srbiji i prirodno je da se Srbi sa svih strana okupe upravo u Kruševcu.

U najnovijem broju revije „Čarapanija“ objavljen je moj tekst pod nazivom „Vidovdanska hronika Kruševca“, u kojem sam nastojao da na jednom mestu prikažem najznačajnija vidovdanska dešavanja u našem gradu kroz različite epohe. Takve teme najbolje se istražuju kroz staru štampu, koja je za nas hroničare nepresušan izvor podataka.

Upravo zahvaljujući starim novinama pronašao sam niz zanimljivih činjenica: da je na Vidovdan 1840. godine organizovan prvi vašar u Kruševcu, da je 1909. godine, uoči Vidovdana, u Kruševac stigao prvi voz, da je 1925. osnovan aero-klub, kao i da je 1934. godine Sabor hrišćanske pravoslavne zajednice, na čelu sa svetim vladikom Nikolajem Velimirovićem, proglasio Kruševac svetim istorijskim mestom.

Među manje poznatim podacima je i činjenica da je 1944. godine u barutani „Obilićevo“ otvoren Nedićev „Dečji grad“, u kojem je utočište pronašlo više od hiljadu ratne siročadi. Takođe, na Vidovdan 1990. godine Trg maršala Tita dobio je današnji naziv – Trg kosovskih junaka. A to su samo neki od primera; vidovdanska hronika Kruševca nastavlja se sve do današnjih dana.

Što se tiče sačuvane građe, nje svakako ima više nego što se na prvi pogled čini, od fotografija, preko novinskih članaka i službenih dokumenata, do memoarskih zapisa. Međutim, siguran sam da je mnogo toga još uvek rasuto po privatnim zbirkama i porodičnim arhivama. Zato se s vremena na vreme pojavi poneki do sada nepoznat detalj ili fotografija koja dopuni mozaik naše kruševačke prošlosti.

Tvoja knjiga „Zanimljiva Čarapanija“ je, a to je utisak mnogih, bila pravo osveženje u ovim lokalnim literarnim krugovima. Poznajući tvoj rad prilično sam siguran da već sad imaš materijala za nekoliko narednih dela… Kakvo je tvoje iskustvo, na ovom mikro planu, sa dosadašnjim štampanim poduhvatima i šta možemo očekivati, od tebe, u bliskoj budućnosti?

Miloš: Pre svega, hvala na lepim rečima. Veoma mi znači kada čujem da je „Zanimljiva Čarapanija“ pronašla put do čitalaca i ostavila utisak osveženja na domaćoj književnoj sceni. Do sada sam objavio četiri knjige. Prva je hronika sela Pasjak, kojom sam želeo da se odužim svojim precima i meštanima ovog sela. Zapravo, to je svojevrsna lična karta Pasjaka i na tu knjigu sam posebno ponosan.

Zatim sam, u koautorstvu sa Slobodanom Nikolićem, objavio dve knjige – „Kruševac u Velikom ratu“ i „Dnevnici iz Velikog rata“. Njihovim objavljivanjem i promocijom obeležili smo stogodišnjicu oslobođenja Srbije u Prvom svetskom ratu. Nakon toga usledila je „Zanimljiva Čarapanija“, knjiga koju sam priredio na osnovu više od pedeset zanimljivih i istinitih novinarskih priča. Ona je imala humanitarni karakter i sav prihod od prodaje bio je namenjen našoj sugrađanki Katarini Arsić za kupovinu mikroprocesorske proteze, kako bi mogla normalno da hoda.

Što se tiče budućih planova, ideja i materijala zaista ne nedostaje. Godine rada, beleški i prikupljanja starih fotografija stvorile su osnovu za nekoliko novih projekata koji polako dobijaju svoj konačni oblik. Ne volim da otkrivam previše unapred, ali mogu da kažem da će buduća dela ostati verna mom autorskom senzibilitetu, uz istraživanje novih tema usko povezanih sa istorijom Kruševca. Najvažnije mi je da svaka nova knjiga donese nešto iskreno, autentično i vredno pažnje.

Ono što pratioci Fejsbuk i Instagram stranice „U vremenu starog Kruševca“ mogu da očekuju za Vidovdan jeste video-snimak sačinjen od fotografija starog Kruševca, koje su oživljene uz pomoć veštačke inteligencije. Video će pratiti numera „Bagdalskom kaldrmom“, našeg sugrađanina, uspešnog kompozitora i producenta Miljana Miletića.

Miljan je autor video-zapisa i muzičke numere, dok je klavirsku deonicu izveo pijanista Vidan Stolić. Verujem da će naši pratioci i sugrađani biti zadovoljni, jer će kroz ovaj video moći da osete duh starog Kruševca. Upravo tome doprinosi i ova prelepa melodija, koja na poseban način dočarava atmosferu nekadašnjeg grada.

U međuvremenu, nastaviću da pišem priloge za lokalne časopise i portale, kao i da sarađujem sa svima kojima je prošlost Kruševca zanimljiva i važna. Imam i određene ideje kada je reč o očuvanju kulturnog nasleđa i nadam se da će nadležne ustanove u gradu i državi imati sluha da bar deo tih predloga usvoje i sprovedu u delo. Nije mi važno da ja budem zaslužan za neku ideju ili projekat. Mnogo je važnije da postoji volja da sačuvamo ono što smo nasledili i da sa ponosom izgovaramo ime slavne prestonice Svetog kneza Lazara.

U vremenu starog Kruševca: Radnici „Jugoprevoza“ u novoj garaži (1973.)