Slobodan Grašić: Jezero Ćelije možemo spasiti mudrim razvojem

– Mudar razvoj se od održivog razlikuje po tome što nije eksploatatorski nego se vodi računa o tome da predeo ostane što više intaktan, da se što manje ošteti – kaže za krusevacgrad Slobodan Grašić, šef mikrobiološke laboratorije u Fabrici vode Majdevo. Grašić oko tri decenije prati ekosistem jezera Ćelije, prvi je upozorio na pojavu mikrocistina u jezerskoj vodi i učestvovao u izradi prve studije o proglašenju jezera predelom posebnih odlika, a na koju se oslanja i ova koja se sada priprema i koja bi trebalo da konačno obezbedi adekvatnu zaštitu jezerskog sliva od prekomerne eksplotacije i raznih vidova zagađenja 

Takozvano “cvetanje jezera”, odnosno pojava modrozelenih bakterija (cijanobakterije) prvi put je na jezeru Ćelije zabeležena 1988. godine. Modrozeleni “tepih” na površini jezerske vode uznemirio je građane i potvrdio ono o čemu je Grašić govorio još od izgradnje Fabrike vode u Majdevu – da odluku da se Kruševljani vodom za piće snabdevaju sa jezera nisu pratile i odgovarajuće mere sanitarne zaštite ovog izvorišta.

Kada je jezero cvetalo…

Šta se desilo  te 1988. godine, pitali smo Slobodana Grašića, biologa koji je čitav profesionalni život posvetio proučavanju jezerskog ekosistema i borbi za njegovo očuvanje.

– Prethodne zime je tadašnji šef brane spustio nivo jezera za 4 metra, zato što je mislio da će, ako ispusti vodu zimi, kada dođe proleće voda da se osveži. Time je poremetio termičku strukturu, toplotni režim jezera i sav živi svet u njemu. Sledeće godine imali smo toplo i sušno leto i krajem jula se pojavila prva vrsta cijanobakterija Microcystis aeruginosa i odmah iza nje, Aphanizomenon flos-aquae. Ta druga vrsta je stvorila skramu debelu oko 50 centimetara u Zlatarima.

 Hvatanje u koštac sa ovom pojavom za zaposlene u Fabrici vode, ali i za ostale stručne i naučne institucije bilo je potpuno novo, jer se tek početkom sedamdesetih uopšte saznalo da cijanobakterije mogu da budu toksične. O njihovoj toksičnosti u to vreme se još se vrlo malo znalo, i sva ispitivanja koja su rađena bila su praktično fundamentalna visoko naučna istraživanja, tako da javnost bila vrlo malo upoznata sa njima, čak i Svetska zdravstvena organizacija, navodi Grašić.

– Mi nismo znali mnogo, ali smo pošli od pretpostavke da obe vrste mogu da budu toksične. Glavni akcenat je bio na Aphanizomenon flos-aquae, jer se tada smatralo da proizvodi saksitoksin, izuzetno potentan nervni otrov koji krupne životinje ubija za nekoliko sati. Ne rekavši ništa ljudima po selima, posmatrali smo krave koje su napajali sa jezera. Ništa se nije desilo. I pošto je Aphanizomenon na kraju preovladao i samo on ostao u jezeru, došli smo do zaključka da jezero nije toksično. U svakom slučaju, pošto smo u Fabrici već imali ozonatore koji su radili, bili smo zaštićeni ma šta da je bilo.

 Bilo je to najveće cvetanje, ali ne i jedino koje se dogodilo na jezeru. Ova pojava je, kao kratkotrajna, zabeležena i 2001. godine kao posledica naloga Ministarstva odbrane da se 1999. godine nivo jezera spusti za dvadeset metara, priseća se Grašić. A onda je usledila sušna 2003. godina.

Pioniri u analizi cijanotoksina na Balkanu

Tokom leta te  2003, izgubilo se više od dva metra vode po dubini, što znači da je površina jezera sa kote 277 m nadmorske visine spala na kotu 275 m. Krajem jula pojavila se M. aeruginosa, da bi se zatim pojavio i A. flos-aqua koji, međutim, nije potisnuo prvu vrstu kao ranije, nego su, kako objašnjava Grašić, napravile neku vrstu klackalice u smenjivanju brojnosti. Tada su stručnjaci Vodovoda primetili i jednu, do tada nepoznatu, neobičnu pojavu: da se ova klackalica nastavila i u jesen iako je većina cijanobakterija, osim onih koje žive na visokim planinama ili blizu polova, toploljubiva.

– Po pomoru puževa plućaša u jezeru, već krajem jula smo imali indikaciju da je Microcystis toksična. Pojačali smo ozoniranje vode, od 1,4 do 2,1 miligrama ozona po litru, to je ogromna doza, i time smo faktički uklanjali mikrocistine iz vode za piće, što se kasnije pokazalo i u analizama. Odmah smo nabavili i opremu za ekstrakciju mikrocistina iz vode, a 2003. godine nabavili smo i jedan od dva tada u svetu postojeća ELISA testa za analizu mikrocistina i faktički smo u Zavodu za javno zdravlje, sa dr Dušicom Simonović, prvi  našli mikrocistine u ćelijskom materijalu i to u ogromnoj koncentraciji.  Bili smo prvi na Balkanu koji su to uradili.

 Cvetanje se, dodaje Grašić, nastavilo i 2004. godine, ali u nešto blažoj formi. Na pitanje da li su, osim u procesu prerade vode za piće, mogle biti preduzete neke intervencije i na samom jezeru, Grašić je decidan:

– Što se samog jezera tiče, na jezeru nema intervencije. Svaka intervencija može da bude kontraproduktivna.

Za naselja kraj vode – ključ u eko turizmu

Degradacija vode u jezeru Ćelije je posledica brojnih faktora koje Grašić svrstava u dve grupe: fizičko-hemijsku i biološku. O biološkom aspektu kaže:

– Jezero po svojoj morfometriji, s obzirom na to da ima srednju dubinu oko 13 metara, mora  da bude eutrofno, bez obzira na sve mere zaštite, pošto za jezera u umerenim oblastima važi pravilo da srednja dubina treba da bude veća od 18 metara da bi jezero imalo manju organsku produkciju,  a što je manja organska produkcija to je voda kvalitetnija.

On podseća i da je jezero napravljeno kao mnogonamensko, da su dva sela ostala pored jezera, a da, pri tom, nisu uopšte preduzete mere sanitarne zaštite.

– Onog momenta kad je aktuelizovana funkcija vodosnabdevanja, jezero je moglo da se ogradi žicom po dotadašnjem zakonu. Mi smo imali žicu samo oko vodozahvatnog basena, oko ostalog dela jezera nismo jer su oni koji o tome odlučuju smatrali da je to skupo. Onda na jezeru ne bi bilo ni ribolova, možda bi bile dve plaže onde gde su sela, gde i oni imaju prilaz i to bi bilo sve. Ne bi bilo čak ni divlje gradnje, jer ne bi bilo privlačno za divlju gradnju. Ne bi bilo pogodno ni za kampovanje i jezerska okolina bi na taj način bila zaštićena – smatra naš sagovornik. Trebalo bi, dodaje on, sa ljudima koji kraj jezera žive uspostaviti vezu, staviti jezero pod zaštitu i krenuti ka mudrom, a ne održivom razvoju.

– Mudar razvoj se od održivog razlikuje po tome što nije eksploatatorski nego se vodi računa o tome da predeo ostane što više intaktan, da se što manje ošteti. Znači, ako bi se stanovnici bavili, a mogu, seoskim turizmom, čuvali bi jezero onakvo kakvo jeste i ceo predeo bi bio bolje zaštićen. Eko turizam sa dve plaže – time bi se potpuno rešio problem tih naselja kraj jezera.

 Upozorava, međutim, da bi i u takvim okolnostima jezero bilo izloženo takozvanom netačkastom zagađenju.

Obogaćivanje jezera fosforom

– Netačkasto zagađenje znači da, kada padne kiša, sva voda koja se sliva sa svih površina: njiva, erodiranih terena, završava u jezeru. Plus Brus i Blace i privredna aktivnost koja je tamo, pogotovo u Blacu. Tako se stalno unose velike količine fosfora u jezero, a to dovodi u konstantnu neravnotežu dva ključna makroelementa u vodi: azot i fosfor – objašnjava Grašić. Dodaje i da azota nema mnogo u jezeru, ali ga ima dovoljno za normalnu organsku produkciju, ali da je zato fosfor mnogo ređi u prirodi i on je uglavnom ograničavajući činilac organske produkcije.

 – Vremenom se fosfor nagomilavao u jezeru, povećavala se koncentracija, i sada se povećava što može da se vidi po našim podacima, i to je dovelo do eutrofizacije, znači do povećane organske produkcije, do dizanja trofičkog nivoa i samim tim i smanjenja biodiverziteta. Dakle, smanjuje se broj vrsta u fitoplanktonu i konsekventno na sledećim nivoima trofičke mreže koju čine lanci ishrane. Osiromašuje se celokupno živo naselje i smanjuje biodiverzitet.

 Ipak, kako svi ekosistemi teže ravnoteži u datim klimatskim uslovima, Grašić ocenjuje da je od pre nekoliko godina jezero Ćelije ušlo u takozvanu fazu disklimaksa, ili pseudoklimaksa, što, kako on objašnjava, karakteriše ekosisteme koji se održavaju kao stabilni u uslovima koje čovek neprekidno održava izmenjenim.

– Ako se u određenim uslovima sredine stvara zajednica koja je stabilna po sadržaju i brojnosti vrsta i uravnotežena, ona će trajati sve dok se takvi uslovi drastično ne promene. To je klimaks kod jedne zajednice. Recimo, to su hrastove šume u našim pobrđima, bukove šume na planinama itd. Isto se dešava i sa vodenim ekosistemima. U jezeru, međutim, mi nemamo klimaks jer se, zbog stalnog obogaćivanja fosforom, ta ravnoteža stalno pomerala. Tako smo u jednom momentu imali osiromašenje fitoplanktona, a onda je počelo njegovo bogaćenje, ali ne na onaj način koji bi bio u prirodnim uslovima, nego u uslovima koji se stalno održavaju različitim od prirodnih. Pošto mi te uslove stalno menjamo, napravio se disklimaks i to je možda srećna okolnost, jer smo nekada imali samo dve-tri vrste cijanobakterija u fitoplanktonu, a sada ih imamo najmanje dvadeset, što znači da su one jedna drugoj konkurentne i da nijedna ne može da nabuja i prevlada kao što se ranije dešavalo. Verovatno će se cvetanje i dalje dešavati ali ne u takvoj meri kao što je to bilo ranije.

 Sa aspekta vode za piće, međutim, tu vodu je sve teže prerađivati, upozorava Grašić.

– Troši se sve veća količina hemikalija, poskupljuje prerada vode, i sve promene koje se dešavaju iziskuju sve obimniji laboratorijski rad.

Galerijska vegetacija štiti jezero…

Ono što se dešava u jezerskom slivu, što dođe sa podzemnom vodom kroz zemljište i uđe u jezero ne može se direktno meriti, doznajemo od našeg sagovornika, ali erozija priobalja i uticaj neposredne okoline može.

– Uticaj neposredne okoline je vrlo brz i neposredan. Ono što dođe iz okoline Radojkovićkog, odnosno vodozahvatnog basena, stiže neizmenjeno, a ono što dođe iz Blatašnice i Zlatara se donekle samoprečisti na putu od devet kilometara, koliko je dugo jezero. Kad se budu napravila postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda iz Brusa i Blaca, mi ćemo svakako mnogo dobiti na zaštiti. Međutim, tu nije reč samo o Brusu i Blacu – upozorava Grašić. Podseća da su iznad Brusa, na Kopaoniku turistička naselja koja isto tako zagađuju i pitanje je kakvo prečišćavanje imaju, da su duž Rasine ribnjaci koji su takođe na reci ili su vezani za reku, a što je takođe ogromno zagađenje.

– Tu je i obrada zemljišta i pored Blatašnice i pored Rasine. I sve to ne bi bilo toliko zlo kada bi bila očuvana galerijska vegetacija. To su oni žbunovi i drveće koji rastu duž obala reka. To je izuzetno moćna zaštita, čak i prilikom velikih padavina, ali ih mi nemamo, jer smo ih uništili. Verujem da tu činjenicu možemo promeniti ako dovoljno radimo sa ljudima koji žive pored reka. To bi i njima odgovaralo jer bi imali i manje ekscesa, recimo prilikom velikih padavina. Time bismo štitili i jezero i same te delove rečnih tokova.

… A vek jezera čuvaju šume

 –Kada je 1965. projektovano jezero, predviđanja su bila da će mu vek biti nekih pedesetak godina, odnosno do 2030.  Međutim erozija uopšte nije bila tolika koliko se očekivalo jer se, još pre nego što je izgrađeno jezero intenzivno radilo na pošumljavanju – odgovara Grašić na naše pitanje o tome koliko će jezero Ćelije trajati. Napominje da je obnavljanje šuma trajalo sve do dvedesetih godina, do početka rata, kada su počeli ponovo da ih seku, te da su te šume sačuvae jezero od velikih erozionih nanosa.

– Ja sam to video vrlo brzo. Još kada smo tokom rata 1999. po naredbi Ministarstva za odbranu spuštanjem nivoa površine ispraznili Zlatarski basen i videli da uopšte nije mnogo zasut, izneo sam pretpostavku koju su tada mnogi smatrali  suludom – da jezero može da traje još 200 do 300 godina. To su sada pokazala i stručna merenja. Vek jezera će biti mnogo duži, a koeficijent erozije manji  je od predviđenog – zaključuje Grašić. A da li će biti i dovoljno vode, to, upozorava on, zavisi od toga kako ćemo se prema šumama odnositi ubuduće.

– Mi imamo sve manje padavina, a proticaj vode kroz jezero pokazuje trend pada. Između 1929. i 1965. kada je projektovano jezero, srednji proticaj bio je negde oko 6 kubnih metara u sekundi. Sada je oko 4,7. Pitanje je kad će Rasina presušiti, a to zavisi od zdravlja i integriteta šumskih ekosistema na Kopaoniku, Goču i Željinu.  I na Jastrepcu, jer Blatašnica praktično dolazi sa Jastrepca. Za sada, nas još čuva ono što su te šume bile.

N.Budimović