Školski drugovi na okupu – ostali dobri prijatelji i 64 godine nakon mature

Nekadašnji učenici Ekonomske škole, proslavili su 64 godina mature u kafani kod Ljube. Generacija 1956/57 koja je tada brojala 38 učenika ostala je aktivna i nakon svih ovih godina, a  godišnjicu svoje mature već 20 godina proslavljalju svakog leta

– Od 38 učenika genercije koja je maturirala 1957. godine među nama je njih 18, a današnjem „času“ prisustvovalo je svega njih četvoro, kao i supruga „maturanta“. Razlozi zašto ostali nisu došli se razlikuju, tu je i korona, ali mnogi od njih sada žive širom Srbije – kaže nam organizator Miroslav Bogosavljević.

Dodaje da su se posle završene škole prvi put okupili na 20 godina mature, tada na Jastrepcu, da se poslednjih 20 godina sastaju svake godine, a da ih je prošle bilo mnogo više.

Da je reč o uspešnoj generaciji pokazuje podatak da je veliki broj njih svoj radni vek proveo na direktorskim pozicijama, neki su se usredsredili na putovanja i obišli Evropu i svet, neki su svoju karijeru poklonili vojsci Jugoslavije, dok su neki ostali da rade u lokalnim firmama.

Miroslav Bogosavljević je, kaže, svoj radni vek proveo radeći u Župi.

– Kad sam se ja zaposlio u Župi, ta fabrika imala je 169 zaposlenih. Kada sam ih napustio, bilo je više od 1500 radnika – rekao je on. Priča nam i o karijerama svojih drugova.

Život Radovana Valjarevića je, prema njegovim rečima, bio „Odiseja“. Nakon mature završio je ekonomski fakultet u Nišu, i to sve uz podršku svoje supruge koja je sa njim i na proslavi. Nakon školovanja, Radovan je vrlo rado menjao radna mesta sa ciljem da što više nauči i što više vidi. Radio u „22. julu“, potom u „Petoletki“, ali najvažnije, radio je kao komercijalni direktor „Šumsko industrijskog kombinata“ poznatog kasnije i kao ŠIK „Savremeni dom“ i na tom poslu je uspeo da obiđe Afriku, pre svega Ganu i Liberiju, a kasnije Evropu i svet. Od svih putovanja u najlepšem sećanju su mu ostali Moskva i Pariz.

– Lepo sam se osećao na zidinama Kremlja u Moskvi, ali kad sam se popeo na Ajfelovu kulu gore i pogledao na Jelisejska polja, ostao sam bez daha, takva je to lepota – prisetio se Valjarević.

U generaciji 1957. bio je i Milivoje Miletić, koga su zvali Tromoravac s obzirom na to da je poreklom iz Stalaća. Poštuje školu koju je završio jer je njome, smatra, stekao određen status.

– Posle završene škole, gde god sam pokucao na vrata, dobijao sam odgovor „dođi sutra na posao“. Mi smo nakon dva meseca mogli da budemo šefovi računovodstava i finansijski direktori – pohvalio se on.

Miletić je bio zaposlen kao šef uvoza u Vojnoj industriji „Miloje Zakić“, nakon čega je prešao u Kruševac promet gde je bio direktor skoro 20 godina.

Nešto drugačiju priču ima Branislava Lazarević, koju njeni vršnjaci znaju kao Branku Radovanović. Ona je izabrala nešto mirniji život. Nakon mature odmah se udala, zaposlila se kao knjigovođa u preduzeću „14. oktobar“ gde je ostala do penzije.

Kada smo ih pitali ko je njihov najuspešniji vršnjak svi su jednoglasno pomenuli Životija Bojića koji je karijeru završio kao pukovnik, i danas kao penzioner živi u Beogradu.

Govorili su nam i kako je škola bila mnogo drugačija u to vreme, te kako su tada ljudi iz škole izlazili spremni za rad, a da danas mladi sa završenim fakultetom imaju problem da popune najobičniju priznanicu ili zahtev. Oni nisu koristili digitorone, sve su radili „na olovku i papir“. Mladima su poslali poruku.

– Mladi bi trebalo da se malo više angažuju, da preuzmu rukovođenje ovom zemljom. Da se bore, da odu u političare, da budu stručnjaci, ekonomisti, lekari, pravnici. Mladi treba da povedu ovu zemlju napred. Dosta je Srbija propatila, ne smeju da dozvole da dođe do ratovanja. Njihovo je vreme, mi smo tu da pomognemo – poručio je Milivoje Miletić.

Škola koju danas znamo kao Ekonomsko-trgovinska škola, u njihovo vreme se zvala samo srednja Ekonomska, a osnovana je kao Državna trgovačka akademija 1939. godine.

L. Simonović