Sindikati i 1. maj Međunarodni praznik rada

Nema štednje kada su u pitanju zdravlje i životi radnika

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović je za Grad izjavio da je najvažnija poruka, za ovu godinu, da rast standarda mora da se nastavi, te da će se u narednom periodu najveća borba voditi oko nivelacije rasta plata i troškova života. Iz kruševačkog sindikata poručuju da je prisutan određeni rast plata kako u javnom, tako i u realnom sektoru, ali da će tokom godine pregovarati sa Vladom Republike Srbije oko dodatnog povećanja minimalne cene rada

Piše: Nikola Lazić

Međunarodni praznik rada se širom sveta obeležava u znak sećanja na 1. maj 1886. godine kada su radnici u Čikagu masovnim štrajkovima i demonstracijama počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Tačno sedam godina kasnije, srpski šegrti, kalfe i ostali radnici su se okupili ispred tadašnje kafane „Radnička kasina“, na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu, te demonstrativnim činom obeležili prvi prvomajski uranak u Srbiji.

Što se tiče sindikalne borbe u Kruševcu, njen početak se vezuje za 1. maj 1896. godine kada je Udruženje zanatlija na Bagdali formiralo sindikat kao Radnički pokret. Već tada je osnovna ideja bila da se udružuju radnici radi objedinjavanja aktivnosti u cilju pobošljanja statusa radnika, bez obzira na strukovne, imovinske ili bilo koje druge razlike.

Povodom ovogodišnjeg Praznika rada, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović nam je istakao da rast standarda mora da se nastavi:

– Troškovi života u ovom periodu su bili izuzetno visoki i mora da se nađe nivelacija između rasta plata i troškova života. Plate moraju rasti brže nego što rastu troškovi života. To će biti borba i sindikata, ali i borba same države i naše privrede da se to reguliše.

Početkom godine došlo je do povećanja minimalne cene rada sa 230 na 271 dinar, što predstavlja povećanje od 17,8 odsto. I pored toga, minimalac još uvek ne može da pokrije minimalnu potrošačku korpu, pa bi novi pregovori SSSS-a sa ostalim stranama trebalo da se nastave u septembru ove godine.

– U septembru ćemo ponovo pregovarati oko minimalne potrošačke korpe, jer je to zakonska obaveza sve tri strane: Vlade, poslodavaca i sindikata. Naš cilj unazad par godina, što je bio dogovor na samom Socijalno-ekonomskom savetu, koji su prihvatili i poslodavci i Vlada Republike Srbije, da se izjednači minimalna potrošačka korpa sa minimalnom zaradom. Nažalost, to se ne dešava, jer su cene sve veće i veće, odnosno troškovi života sve veći i ta trka se polako gubi. Zbog toga je neophodno da dođe do ozbiljnijeg skoka minimalnih zarada da bi se taj nivo izjednačio. To je interes svih zaposlenih i svih građana Srbije, a prosto to je i politika koja se vodi u Evropskoj uniji i mislim da mi na tome moramo istrajati – ističe Orbović.

Postoji određeni broj sindikata kojima glavni interes nije sindikalna borba, što stvara nepoverenje kod radnika i generalno javnog mnjenja. Ipak, predsednik SSSS-a smatra da takva udruženja nemaju nikakvog uticaja, te da samo poverenje u sindikat nije tako loše u ovom trenutku:

– Poverenje u Sindikat će se vratiti sigurno i ono nije tako loše u ovom momentu. Postoji veliki pritisak medija, javnosti, udruženja različitih poslodavaca, a i tih pojedinih sindikata koji kolebaju taj odnost. Međutim, sve će to u svoje vreme da se vrati, pa se tako beleže novi članovi i neprestano raste broj novoučlanjenih koji su zaposleni. Što se tiče političkog delovanja pojedinih sindikata, iskreno ne znam koliko su te organizacije sindikati ili se samo tako zovu. Ljudi vode određene organizacije koje se nazivaju sindikatima, a onda su sav svoj angažman dali u svrhu da budu poslanici, da budu uz određene interesne grupe, kako bi dobili određene privilegije. Niti ranije, niti sada to nije uspevalo i neće sigurno uspeti. Možda neko od radnika i uđe u takvo udruženje, ali to su bukvalno minorni sindikati. Više se pričom daje njima na značaju, ali koliko je brojstvo, odnosno snaga i kapaciteti tih udruženja se ne govori, a u realnosti oni nemaju nikakvu snagu.

SSSS konstantno teži omasovljenju sindikalnog pokreta, ali veliki problem im stvara Zakon o radu i strah koji vlada među zaposlenima. Zbog toga Orbović poziva radnike da osnivaju sindikate u svojim firmama gde se vodi najveći deo borbe:

– Vrši se veliki pritisak, kao što smo imali pritiske Jure i dosta takvih firmi gde onaj ko je otišao u sindikat ili postao lider sindikata dobija otkaz. Ne postavlja se pitanje cene koju će firma platiti, da ne dozvoli da se organizuju sindikati, što stvara strah kod ljudi da se učlane u sindikate. Jedini način da zaposleni imaju bolje uslove rada, bolji standard, je da se udružuju u sindikate. Znači, da se udruže u svojoj firmi gde se i vodi najveći deo borbe. Da se tu organizuju, da artikulišu svoje probleme i da preko svojih organizacija te probleme rešavaju. Kažem, to polako raste, a sada imamo i jedan primer gde je Nemačka donela zakon da će sve one firme koje rade sa nemačkim firmama ili same nemačke kompanije bilo gde da se nalaze, ako krše to osnovno pravo učlanjenja, šikaniranja sindikalnih lidera, biti sankcionisane i neće moći da rade, što govori o potpuno drugom pristupu koji će Evropa imati prema svojim firmama i svojim poslodavcima.

Poslednjih godina je sve veći priliv radnika u našu zemlju, koji pristaju na manje plate. Ipak, Ljubisav Orbović to ne smatra suštinskim izazovom, već kao najveći problem navodi nekontrolisanu želju poslodavca za što većim profitom, što se mora ograničiti zarad zaštite prava radnika:

– Sa jedne strane postoji nelagoda, jer mi nismo navikli da iz drugih sredina dolaze radnici, ali očigledno je da je veliki broj radnika napustio zemlju, otišao da traži bolje uslove u svetu, pa tako dolaze drugi iz drugih sredina koji kod nas vide bolje uslove. To u svakom slučaju pravi problem da oni rade za dosta niže zarade, ali mislim da to neće biti suštinski izazov. Najveći problem kod nas je što poslodavci postaju nekontrolisani u svojim željama za profitom, koji im nikada nije dovoljan i konstantno žele više i to je nešto protiv čega moramo više da se udružimo i više borimo. Dakle, poslodavac mora da ima profit, jer bez toga naravno da neće ni raditi, ulagati, investirati, ali deo tog profita mora pripasti i onima koji ga stvaraju, a to su radnici.

Prema podacima SSSS-a, svake godine u Srbiji u proseku na radnom mestu 50 ljudi izgubi život. Bez obzira što ni evropski prosek nije mnogo bolji, moramo da se trudimo da na najbolji mogući način zaštitimo naše radnike, istakao je predsednik SSSS-a povodom novog Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu:

– Svaki zakon o bezbednosti podiže jedan nivo i kvalitet, odnosno trebalo bi da podigne zaštitu radnika u Srbiji, međutim, mi smo i ranije donosili zakone, ali mnogi poslodavci gledaju da uštede. Moram da budem kritičan i da napomenem da i mnoge naše kolege, ne obraćajući pažnju na zaštitu, vrlo često rade bez zaštitne opreme i na taj način dolazi do povreda. Želim da verujem da će pojačanim radom inspekcija i većom kontrolom dođe do toga da se smanji broj žrtava koji stradaju na radnim mestima. Nema nikakve štednje kada su u pitanju zdravlje i životi.

Sa druge strane, predsednik Samostalnog sindikata hemije i nemetala, Ljubiša Nestorović smatra da Zakon neće povećati bezbednost i zdravlje radnika:

– Da bi se to rešilo, potrebne su neke sistemske mere koje iziskuju dosta materijalnih troškova, kako bi se omogućilo da svi radnici budu obezbeđeni na radnom mestu. Što se tiče naših radnika, trenutno nema velikih problema, jedino su nerešene situacije oko firmi Tigar A.D. i Trayal koje nisu privatizovane i nalaze se u restrukturiranju.

Fabrika „Trayal“ tenderski je privatizovana 2006. godine, a za njenu kupovinu bugarska kompanija Brikel izdvojila je 12,2 miliona evra, uz obavezu da u prvih pet godina investira 25 miliona evra. Umesto toga, radnici su ostali bez plata, proizvodnje nije bilo, a iz fabrike je izneto sve što se moglo izneti, o čemu je govorio Milosav Vukojičić, predsednik Samostalnog sindikata u korporaciji „Trayal“:

– To je jedan period koji je ostao iza nas, vrlo težak, gde su oni iz Brikela došli da unište fabriku, jer su prodavali sve što mogu da prodaju od metala, alata, ventila i svega ostalog što je bilo na tržištu. Mi smo se borili i imali 27 štrajkova ispred zgrade gde je uvek bilo oko 80 odsto radnika. I zahvaljujući toj borbi kao i podršci tadašnjeg gradonačelnika, Bratislava Gašića, krajem 2013. godine smo uspeli da ih oteramo i da na čelo fabrike dođe Miloš Nenezić koji je danas uspešno vodi. Ostala je neisplaćena jedna i po plata iz tog perioda, koja se isplaćuje prilikom odlaska u penziju ili ukoliko radnik ode iz fabrike.

Vukojičić ocenjuje da je sadašnja saradnja sa poslodavcem uspešna:

– Sindikat je zadovoljan, jer imamo odličnu saradnju sa generalnim direktorom. Sve obaveze prema Sindikatu iz Zakona o radu se poštuju, dok se svaki pojedinačni problem razmatra u saradnji sa rukovodstvom. Fabrika je ponovo stala na noge, plate su redovne, uslovi rada dobri, radnici imaju topli obrok i organizovan prevoz, i svi zaposleni dobijaju poklone za praznike.

O trenutnom položaju radnika u Kruševcu razgovarali smo sa Sašom Nešićem, predsednikom Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) za grad Kruševac i opštine Ćićevac, Brus i Varvarin:

– U vezi sa sindikalnim organizacijama u Kruševcu, koje su pod ingerencijom Saveza samostalnih sindikata Srbije za grad Kruševac, trenutna situacija radnika je povoljna. Imamo određeni rast plata u javnom sektoru, čak imamo rast plata i u realnom sektoru. Što se tiče nekih poteškoća, to su uglavnom neki pojedinačni problemi gde ljudi otprilike na kraju svoje karijere, pred odlazak u penziju, dolaze na konsultacije u našu pravnu službu, jer im nisu uplaćeni neki doprinosi. Tada mi preuzimamo tu obavezu i to im završavamo u najbržem roku. Osim toga, nekih većih problema nema.

Sredinom aprila u Gradskoj upravi je gradonačelnik Ivan Manojlović potpisao kolektivne ugovore sa kruševačkim javno-komunalnim preduzećima, odnosno direktorima i predstavnicima sindikata, što je takođe bila tema za Nešića:

– U planu nam je potpisivanje još nekih kolektivnih ugovora koji daju radnicima veća prava i veće finansijske mogućnosti nego što su bile u 2023. godini. Što se tiče kolektivnih ugovora, koje smo nedavno potpisali za javno-komunalna preduzeća, oni su povoljniji nego prethodni upravo za taj finansijski deo. Takođe, veći akcenat se stavlja na zaštitu na radu radnika, što je važno jer se radi o komunalnim delatnostima i vrlo specifičnim zanimanjima koja su dosta izložena opasnostima na radu.

Na pitanje da li se neko sindikatu obraćao zbog mobinga na radnom mestu, Nešić kaže da toga u Kruševcu nije bilo, ali je zato prijavljen jedan vid diskriminacije u opštini Trstenik:

– Zabeležili smo diskriminaciju u opštini Trstenik zbog koje su se obratili nama, a mi smo to rešili u najkraćem mogućem roku. Što se tiče Kruševca i pravne službe Sindikata, nismo imali nijednu pritužbu što se tiče bilo kakve vrste mobinga ili diskriminacije u bilo kom obliku.

U narednom periodu Sindikat planira da nastavi pregovore o visini minimalca sa Vladom Republike Srbije kada ona bude formirana.

– Krećemo u priču oko minimalne cene rada. Ona je povećana početkom 2024. godine, ali mi ćemo pokušati da je za određeni procenat dodatno povećamo. Takođe, uvek nam je u planu omasovljenje samog sindikata, jer čim je sindikat brojan, mnogo su nam olakšani pregovori i sa poslodavcima, predstavnicima Grada, ali i na republičkom nivou sa Vladom Republike Srbije – istakao je na kraju razgovora Saša Nešić.