Sećanje na Miloša Petrovića

Piše Snežana Jakovljević

Odnela sam mu, sada već davnih devedesetih, rukopis svoje prve knjige „Eva od kaveza“. Da pročita ako hoće i da mi da preporuke. Nisam tada poznavala mnogo osoba, koje su imale veze sa književnošću. On je bio jedan od retkih za koje sam čula, znala sam čime se bavi i što je takođe bilo veoma važno, živeo je u Kruševcu, tamo gde i ja.

Po dogovoru odem i ostavim mu rukupis. Vratim se, opet po dogovoru, posle nekoliko dana . On kaže: Plašio sam se da niste neko piskaralo, dolaze takvi ponekad i donose rukopise, ali ovo uopšte nije loše. I drago mi je zbog toga. Samo… trebalo bi još da radite na ovome. Likovi su vam beskrvni, ne znam zašto ste koristili zamenice umesto imena, svakako bih vam preporučio da im date neka imena… I opišite ih malo, udahnite im život.

Miša Petrović bio je, nesumnjivo, autoritet i znao je šta je dobra knjiga. Nije mi palo na pamet da ne poslušam i nastavim da doterujem ono što sam napisala.

Posle sam postala članica redakcije „Bagdala“. Doprinosila sam koliko sam mogla i stizala. Miša, kao glavni urednik nije zamerao. I izgledalo je da mi se uvek raduje. Imala sam privilegiju da govori na promocijama o mojim knjigama, da piše o njima u književnim časopisima. U kontaktima je bio blag, prilično tihog glasa i imao je neki svoj, zaobilazni, način da nešto nekome prebaci ili izrazi nezadovoljstvo zbog nečega. Pitala bih se u u takvim prilikama o kome i o čemu  stvarno govori. Ponekad bih pronalazila odgovor na to, posebno kada bih  sama bila predmet tih njegovih „osvrta“ na nešto što sam uradila ili nisam, a on je očekivao da uradim. Sada razumem da je zapravo bio pažljiv i tražio način da ono što kaže ne povredi sagovornike i sagovornice.

Poslednjih godina sretali smo se, uglavnom, na ulici. Nisam stizala da odem do redakcije književnog časopisa „Bagdala“, u kojoj je on redovno držao sastanke i okupljao saradnike i saradnice i one koje su tamo voleli da svrate. Nije mi se dalo. Ili sam putovala. Ili pisala izveštaje. „Imala posla preko glave“. To bih mu rekla svaki put kada bismo se sreli. Kazao bi mi da dođem kad mogu. Obećala bih i ponovo ne bih otišla. Grizla me je savest, očito ne dovoljno i ne često. Naravno da mi je sada žao. Drugog avgusta navršava se mesec dana od kada taj tihi i književnosti posvećen čovek čita i govori o knjigama negde drugde. Uz iskreno saučešće njegovoj divnoj porodici, sa ljubavlju i poštovanjem, nastojim da i dalje čujem šta kaže.

Miloš Petrović, profesor književnosti, književni kritičar, esejista, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik časopisa „Bagdala“, bard Književnog kluba „Bagdala“ i inicijator mnogih značajnih kulturnih manifestacija grada preminuo je 2. jula ove godine. Rođen je u Trsteniku, 1. decembra 1928. godine. Završio je Filozofski fakultet u Beogradu. Radio kao profesor u Gimnazijama u Trsteniku i Kruševcu te Pedagoškoj akademiji u Kruševcu. Bavio se književnom i pozorišnom kritikom. Radove objavljivao u periodici: Mlada kultura, Bagdala, Književne novine, Književna reč, Književnost, Savremenik, Pozorište, Gradina…Dobitnik je brojnih nagrada, prevođen je na francuski, španski, slovenački i makedonski. Objavio je knjige: Čitajući posle Skerlića, Iz kruga u krug, Uhvati živu reč, Iz trinaestog reda, Fragmenti, Kod vrnjačke Euterpe, Potez skakačem…