Sećanje: Dobrivoje Bobi Janković – Čovek iz kruševačke civilizacije

Preminuo je u julu ove godine, a u njegovih 85 godina stalo je mnogo… Dobrivoje Bobi Janković, naše gore list, rođen je u Stalaću 1937. godine, bio je doajen srpskog i jugoslovenskog sportskog novinarstva, dugogodišnji novinar i urednik Sportske rubrike u “Politici” i saradnik Televizije Beograd. Osim što je, kao vrstan hroničar pratio domaću i svetsku fudbalsku scenu, kao publicista, ostavio je za sobom, između ostalih i knjige „Hajduk ka Evropi“, „Šta kaže Madera“, „Beskrajni Šekularac“, dobio brojne nagrade… Njegova školska drugarica, rođena Kruševljanka koja živi u Beogradu, dugogodišnja saradnica naše redakcije, Radmila Mišić, posvetila mu je tekst u svojoj knjizi “Razneli nas vetrovi ko maslačke”. U njemu ona, najpre prenosi deo Jankovićevog teksta, a potom piše o njemu.

-Nema ravnih ljudima iz moravskog čovečanstva. Hoće Kruševljani i da ih je što više zajedno da i ovom knjigom posvedoče  o svojoj sreći u jednom vremenu kojeg više nema, o jednom gradu koji je toliko nov i drugačiji da mu je samo ime ostalo isto.

Rano, prerano dođe dan, najduži kruševački dan jer tamo nema kratkih dana kada samom sebi moraš reći: Zbogom! Zbogom i detinjstvo i igre, i sve, i sve…

A dotle? A odatle?

Dotle život. Najbolji drugovi, najodanije i najlepše školske druge kojima ne umeš izliti simpatiju jer si šonja, pa najbolja Gimnazija, najbolji profesori. Pa malo dalje „Napredak“, Kruševačko pozorište kao pravi hram umetnosti, pa Lazarica našeg prvog pričesta, pa Muzej koji oličava večnost svakog svog građanina…A korzo od Trgovačke do Spomenika za susrete najlepših i najnevinijih očiju sa nezaboravnim stubovima od ko zna kada iskovanog gvožđa na kojima su bili postavljeni zvučnici za poletnu muziku ujutru kada trudbenici idu na posao. Doduše, korisni su bili. Mi fudbalofili mogli smo da se u sedam i pedeset obavestimo o jučerašnjem „Napretkovom“ rezultatu.

I zanat se začne u kruševačkom dečaštvu. Meni se to dogodilo. Jednom smo sa školom posetili kruševačku štampariju kada su me zainteresovale štamparske veštine.

Već se uveliko razvijala „Pobeda“, lokalni list koji je narod petkom čekao na ulicama. Kolporteri su regrutovani od manguparije iz Parka, kojoj sam i ja pripadao. Kada je objavljen moj prvi prilog, karikatura „Napretkovog“ centarhalfa Vulića, pošto je „Pobeda“ rasprodata, celo posle podne proveo sam šetajući ulicama. Očekivao sam da bar neko kaže: eno ga onaj što crta karikature. Naravno, ništa ne bi od toga, ali zato sam u mom VII-6 dobio aplauz, najdraži u mom životu. Tako je dakle bilo – dotle, dok je svakodnevnog Kruševca bilo u žilama.

A odatle? Sve je drugačije: i ljudi, i novi drugari, i novi profesori i očaravajuća prestonica sa razočaravajućom ruljom koja ne bi mogla da opstane u kruševačkoj kulturi.

Pa, hoće li biti teško u konkurenciji valjda najboljeg što se nakrcalo u Beogradu? Hoće, verovatno. Ali, zašto bi bilo teško, kad kruševački gimnazijalac mora da zna više. Zato… Ka vrhovima slobodno! Nije to ništa za čoveka iz kruševačke civilizacije.

I vrati Kruševcu, uvek mu vrati. Koliko možeš i kad možeš i kad imaš šta da mu vratiš i kad nemaš šta da mu vratiš. Tvoj je. Ostali gradovi nisu tvoji. Ovde bih ja pismo sebi završio, pisano leta gospodnjeg pedeset sedme prošloga veka.

1. I, vrati se kad pobediš! – prenela je Mišićka Bobijevo pismo u svojo knjizi.

Nije se vratio, a pobedio je. Pobedio višedecenijskim korektnim i krajnje profesionalnim izveštavanjem sa domaćih fudbalskih terena, sa hiljadama novinskih priloga iz čitavog sveta, dnevno prisutan najpre na stranicama „Sporta“ i  mnogo, mnogo duže u „Politici“, na televiziji… Pobedio je, ali sa dozom gorčine zbog katastrofalnog razumevanja sportskog novinarstva.

I zato je, kao penzioner, u saradnji sa kolegom Pantićem osnivanjem emisije „Sportska galaksija“ želeo da mnogo toga promeni. Da obaveštava o sportskim zbivanjima kod nas i u svetu uz aktere sporta i merodavne ličnosti, uz stručne analize i komentare autora. Da okupi mlade obrazovane i stručne ljude. Da pozvane makar približi poimanju današnjeg i budućeg modernog sportskog novinarstva već uveliko prisutnog diljem čitavog sveta. I vratiće se kad Beograd otvori vrata talentima iz provincije, jer „ oni imaju šansu, a koja će im vlast pružiti, videćemo“.

Nije se vratio,  već otišao zauvek na veliku žalost  sportske, novinarske  i celokupne javnosti.

Iz knjige “ Razneli nas vetrovi ko maslačke“ autorke Radmile Mišić ili njegove školske druge Radice B. Radovanović

Naslovna foto: https://www.usns.rs