Rođaci Kruševca: Sećanje na Dobricu Ćosića, na godišnjicu smrti velikog pisca

– Dobrica Ćosić nas je napustio jednog kišovitig dana koji je pre ličio na srpski biblijski potop, ali je i ta tragedija pristalala simbolici kojim je on osećeo svoje doba – život u tuđem veku! Ipak, bio je veliki naš rođak. Rođak grada Kruševca! Ovde neću pominjati ni Rasinski partiznanski odred, ni njegovo političko angažovanje, ni Slobodište, ni romane vezane za Kruševac – kaže Ljubiša Bata Đidić, istaknuti kruševački književnik, iznoseći detalje saradnje nekadašnje srpske prestonice sa velikim zemljakom i “ocem srpske nacije”.

Dobrosav Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u Velikoj Drenovi, a umro je 18. maja 2014. u Beogradu. Bio je veliki srpski književnik, redovni član SANU, politički i nacionalni teoretičar, učesnik NOB-e i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 15. juna 1992 do 1. juna 1993. godine.

U domaću i svetsku književnost ušao je 1951. godine sa svojim prvim romanom “Daleko je sunce”, a zatim je postao slobodni umetnik. Napisao je kultne romane: “Koreni”, “Deobe”, “Vreme smrti” (tetralogija), “Vreme zla” (“Grešnik”, “Otpadnik” i “Vernik”), “Vreme vlasti” i mnoge druge, kao i brojna dela iz esejistike i političke publicistike. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu i bio jedan od najčitanijih pisaca u svom vremenu.

U prisećanjima na vreme Dobrice Ćosića i njegov odnos sa zavičajem, Ljubiša Đidić još kaže:

– Godine 1998. Dobrica Ćosić, u nesporazumu sa voljenim gradom koji ga je u to vreme dugo /politički/ odbacivao, pristao je da mu Izdavačka kuća Bagdala dodeli nagradu Zlatan prsten Despota Stefana Lazarevića. U prepunoj sali Kruševačkog pozorišta, na Svečanoj akademiji pred piščevu besedu (koju je ispisanu ćirilicom predao organizatoru), njegovo „moravsko čovečanstvo“ , svi do jednog, ustali su u znak poštovanja i pijeteta frenetično aplaudirajući velikom piscu čitavih dvadeset minuta!

„Bagdala me izmirila sa gradom,“ rekao mi je Dobrica. i dodao: „Književnost je ipak večnija od nas. I od svake politike…“ I izgovorio svoju čuvenu besedu “Dug zavičaju”:

‘Kada bih Bagdalin prsten primio kao nagradu, ne bih ga primio. Majka i zavičaj svojoj deci ne treba da daju nagrade. Njihova ljubav i zahvalnist predstavlja trajanje u bezuslovnoj odanosti i jedinstvenoj prisnosti, u obostanom davanju i uzimanju svega što imaju. Jer, majka i zavičaj sobom nagrađuju decu…’

Iako je živeo u „tuđem veku“ Dobrica nas za sve vekove i dalje objašnjava… Svojim velikim književnim delom – zaključuje Ljubiša Bata Đidić.

Ž. Milenković