Putovanje je njena sudbina

Uspešna preduzetnica, književnica i svetska putnica, Nada Milosavljević obilazi planetu. Ona je viša medicinska sestra po struci, omiljena u podjastrebačkim selima, koje je obilazila u Službi patronaže, pesnikinja i romanopisac. Objavila je zapaženi roman „Plod“, koji je prihvatila književna kritika i mnogobrojniu čitaoci.

– Jesi li u zemlji Srbiji?

Ovako sa Nadom počinjem poruke. Često je na putu, poslovno ili turistički. Od kad postoje društvene mreže, iako ne objavljuje svako putovanje, shvatam da putuje češće nego što sam pretpostavljao.

Zanima me, kad se rodila tvoja želja za putovanjima? Znam da potičeš iz sela Poljaci, gde nije bilo saobraćajnica, vozova, aviona?

– Pripadam generaciji koja je mahala avionima i pevala „Avione, avione, baci mi bombone“. Potičem iz domaćinske kuće koja je poznata po radu, entuzijazmu i komunikativnosti. Prva putovanja, kojim sam bila očarana, bila su do Kruševca. Izmolila bih roditelje, češće deku, da me povedu u Kruševac. Nijedna kasnija daleka destinacija, nije nadmašila vožnju konjskim „Špiriter“ kolima kroz drvored topola koje su nekad natkrivale jastrebački put. Polazak pre svanuća, izlazak sunca tek kad prodjemo Modricu, ušuškanost u ćebadima, pored sanduka punih trešanja koje vozimo da prodamo i onaj osećaj da se drveće kreće a ne kola, nenadmašena je avantura u mom životu i začetak poslovno-avanturističkih putovanja.
Poslovna putovanja imaju još jedan važan koren u porodičnoj delatnosti. Moji su se oduvek više bavili zanatom, nego poljoprivredom. Otac i deka su, pre pojave kombajna, vršalicom radili u široj okolini. Počeli bi od rasinskih sela, gde brže stigne pšenica a završavali u planinskim selima, Rlici, Boljevcu, Ljuptenu. Majka i ja smo odlazile po ujam. Pamtim konjsku zapregu a kasnije traktor, isto u zoru, dok prolaze kroz planinske puteve. Kad sam posle tridesetak godina dobila isti teren kao patronažna sestra, ljudi su me dočekivali sa velikom radošću i poštovanjem zbog lepe saradnje sa mojim ocem i dedom.

U našoj kući su, takodje, pričane divne priče o dogadjajima i šalama sa puta. Sav taj naporan rad i danas vidim kao karavan radosti i smeha. Ljudi su veselo dočekivali vršače, kitili vencima cveća vršalicu i traktor, često bi se uz bogat ručak, po vršidbi zasviralo i zapevalo. Imali su niz šaljivih dogodovština. Ti sigurno znaš onu „kad su Boljevčani bili kod Tita“. Tako je put postao moja sudbina. Put je značio radost, tada i sada.

Poznato mi je da si najčešće putovala u Kinu. Kako se taj put svile otvorio patronažnoj sestri? Ti si među prvima započela trgovinu kineskom robom?

– Tih devedesetih godina, već se uveliko putovalo u Kinu. Bilo je mnogo mojih poznanika i prijatelja koji su me pozivali da krenemo zajedno, znajući da sam ljubitelj putovanja. Stidim se predrasuda sa kojima sam se tada obračunavala. Bilo je sramota trgovati, zvalo se „švercovati“ iako su se uredno plaćale dažbine, porezi, carine. Kad je inflacija obezvredila zaradu toliko da nisam mogla kupiti ogrev za kuću, setila sam se Kine. Otvorila sam butik, krenula je trgovina. Potreba da se ponudi stalno nešto novo, otvorila je još mnogo destinacija. Niz dalekih država redja se i danas: Indija, Vijetnam, Tajland, Turska, Francuska, Italija…

Da li putovanja trgovačkog karaktera ostavljaju prostor za obilazak kulturnih znamenitosti?

– Obilazak istorijskih i kulturnih znamenitosti obavezni je deo svakog mog putovanja. Ima gradova, poput Pekinga, Gvandžoa, Istanbula, Pariza, u kojima sam bila stotinu puta i uvek našla nešto novo da posetim. O jednom narodu i državi najbrže saznate kad vidite pijacu, groblje, probate hranu i odgledate igre. Kina kao drevna civilizacija ima bezbroj značajnih lokaliteta, nisu to samo Kineski zid i Zabranjeni grad. U Parizu svaka zgrada, od Notr Dama do Trijumfalne kapije, ima napisan bar po jedan roman. U Tursku idem pet-šest puta godišnje. Istanbul je nesagledivo bogatstvo istorije i kulture. Iskreno, jedino je mesto gde se nisam oduševila dok sam gledala oružje u muzejima. Iako sjajno, oglancano, saznanje da su na njemu tragovi krvi mog naroda, izazivalo mi je suze.

Ima li destinacija gde ne trguješ, gde dolaziš isključivo turistički?

– Naravno. Moj najdublji utisak inostranstva, druge kulture, klime i načina života, do danas je Egipat. Pustinje izazivaju posebna osećanja. Bila sam i u Tunisu, videla sam pustinju Atakama u Čileu, slanu pustinju u Boliviji, spavala u hotelima od soli, ali Egipat je ostao na vrhu značaja. Prošle godine sam posetila Maldivska ostrva. Iskreno, posle Tajlana, Zanzibara i grčkih ostrava, nisam se oduševila. Volim da u zimskom periodu provedem neko vreme u toplim krajevima. Posle ostrva Koh Samui, na Tajlandu, vraćam se Zanzibaru, obično u februaru, svake godine. Nedavno mi je Google sam napravio albume sa putovanja. Jedan album „Svi moji vodopadi“ podsetio me je na vodopade koje sam bila zaboravila, Igvasu izmedji Argentine i Brazila, Jednog velikog vodopada na ostrvu Koh Samui, Plitvička jezera, Lisine, Krupajsko vrelo, Jalovarnik, Ripaljku…

Vodiš li neku evidenciju, brojiš li koliko si zemalja obišla?

– Deca su mi poklonila greb kartu. Ozbiljna površina je predjena ali ništa mi ne znače količine, utisci su važni. Kad sam videla koliki deo sveta još nisam obišla, zabrinula sam se. Hoću li stići da još koji put vidim Rusiju, da vidim severni deo Evrope, Severnu Ameriku, Australiju…

Kažu da je putovanje ponekad bekstvo. Od čega?

– Ima istine u tome. Prevashodno, to je bekstvo od monotonije. Čak i najbolja rutina, dosadi. Potrebno je ponekad pobeći i od najvoljenijih. Rastanak i povratak su važni elementi svake veze. Sa udaljenosti i problemi postaju manji. A tek biranje i primanje poklona sa putovanja, ne zna se kome je lepše, onome što ih kupuje ili onome koji ih dobija. Bekstvo sa povratkom, dobra je praksa u gradnji ljudskih odnosa. Bez toga bi život ličio na ropstvo.

Videla si mnogo dalekih zemalja, koliko si putovala po Srbiji?

– Zahvaljujući virusu korone, obišla sam dobar deo Srbije. Nedovoljno, naravno. Naša zemlja ima toliko prirodnih lepota, značajnih istorijskih lokacija, kulturnih manifestacija, da je nemoguće sagledati je. Ne propuštam prilike da putujem po Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Sada ima sjajnih turističkih, kratkih i jeftinih tura. Putujem sa jednakim zadovoljstvom po Srbiji kao i po svetu. Iskreno, računam da bliže destinacije ostavim za dublju starost. Grabim, dok je energije, da proputujem dalekim delovima sveta.

Neka poruka o putovanjima?

– Važno je unapred imati saznanja o mestima u koja dolazimo. Posle pročitanih knjiga, filmova, muzike, svaka stopa nam je poznatija, bliža razumevanju.

Lepo je upoznati svoj svet. Kad smo dobili termin na planeti Zemlji, red je da poklon otvorimo i uživamo u njemu, da se radujemo svakom koraku. Tek sa upoznavanjem kultura drugih naroda, istinski naučimo da poštujemo svoju. Putovanje kao i čitanje, obogaćuje život.

Galerija:

Živomir Milenković