Politička misao Dobrice Ćosića (102 godine od rođenja)

Jedan od najvećih srpskih, jugoslovenskih i balkanskih književnika Dobrosav Dobrica Ćosić rođen je na današnji dan (29. decembar 1921) u Velikoj Drenovi, kod Trstenika

Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (od 15. juna 1992 do 1. jun 1993). Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje. Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU.

Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Bio je trostruki kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).

Preminuo je u Beogradu 18. maja 2014. godine.
Povodom 102 godine od rođenja jednog od najznačajnijih Pomoravaca donosimo vam prigodan esej „Politika misao Dobrice Ćosića“ autora Nikole Milenkovića. Esej je napisan nakon objavljivanjaknjige Zorana Avramovića „Dobrica Ćosić i politika“:

Način, oblici i promene Ćosićevog političkog mišljenja o ličnostima, procesima i događajima jugoslovenske države i obnovljene srpske države od 1945. do 2014. godine, osnovni je istraživački cilj Zorana Avramovića. Politička i ideološka misao Dobrice Ćosića razvija se tokom njegovog života od 1939. do 2014. godine.

Avramović tvrdi da je ona deo istorijsko-političkih okolnosti, društvenih uslova i političkog sistema, institucija, situacija, političkih (opozicionih) grupa. Istovremeno ona je u visokom stepenu samosvojna, autentična. Autor je klasifikuje na nekoliko perioda: prva je od 1945. do 1968. godine (komunistička misao, neupitna jugoslovenska državnost); druga od 1968. do 1980(borba za slobodno mišljenje; jugoslovenska država i razvoj srpske nacionalne misli); treća od 1980. do 1990 (socijalistička i demokratska misao; kolebanje oko jugoslovenske države).; četvrta od 1990. do 2000. i potom do kraja života(demokratski i nacionalni zaokret; nova državotvorna misao).

Dobrica Ćosić u svojim zapisima svedoči, analizira i kritikuje sve elemente ratnog razbijanja SFRJ. Osvetljava politiku Zapada prema Srbima, naročito Klintonove administracije. Ćosić je rušenje Berlinskog zida okarakterisao kao početak raspada SFRJ, Čehoslovačke, SSSR i nestabilnosti u ostalim zemljama Istočne Evrope. Po Ćosićevom mišljenju, otcepljenje Slovenije i Hrvatske je pravno omogućio Ustav iz 1974. U svojim spisima, on jasno stavlja do znanja da Srbi nisu bili izazivači ratova, već da su to uradili drugi narodi uz pomoć zapadnih sila.

Rat u Sloveniji je počeo napadom Teritorijalne odbrane Slovenije na JNA, u Hrvatskoj napadom na Srbe u Borovom selu i Plitvicama, a u Bosni i Hercegovini ubistvom srpskog svata na Baščaršiji. Predvideo je da se raspad Jugoslavije ne može ostvariti bez velikog prolivanja krvi i strane intervencije. Mirno rešenje sukoba u BiH, Ćosić je video u stvaranju tri ravnopravne države koje bi funkcionisale na konfederativnoj osnovi, a da u Hrvatskoj Srbi treba dobiju političku autonomiju sličnu Alandu u Finskoj.

On je u skladu sa geopolitičkom realnošću uvideo da Srbi u BiH mogu da ostvare Republiku Srpsku od Drine do Une, a da Srbi u Hrvatskoj mogu da se bore za političku autonomiju. Stvaranje Republike Srpske, Ćosić je, smatrao najznačajnijim događajem u istoriji srpskog naroda od 1878. godine. Za progon Srba iz Hrvatske 1995. tvrdio je da je na taj način Hrvatska ostvarila svoje planove iz Drugog svetskog rata, a za to je optužio Nemačku i SAD da su saučesnici u tome.

U knjizi se osvetljava Ćosićeva kritika zapadne politike prema Srbima, pri čemu ne štedi ni određene savremene vrednosti zapadnog društva. Po njemu, zapadno društvo je potrošačko, profitersko, eksploatatorsko, agresivno, trivijalno, neduhovito i da Evropa danas ne može biti humanistički ideal. Ameriku je nazivao «svetskim policajcem» i da ona zavodi Novi svetski poredak.

Ćosić kritikuje uvođenje sancija SRJ od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1992. govoreći: „Treba li i dalje da smatram svojom patriotskom dužnošću brigu za budućnost srpskog naroda? Treba! Iz inata svom opakom zlom svetu!“ U svojim zapisima, on je, istakao da je NATO agresija na Srbiju planirana davno pre 1999. Bil Klinton je 1993. poslao preteće pismo Slobodanu Miloševiću, u kojem stoji: “U slučaju sukoba na Kosovu koji bi bio izazvan sa srpske strane, SAD će biti spremne da pošalju vojne snage na Kosovo i u Srbiju“.

U razgovoru sa Vensom i Ovenom, Ćosić je od njih čuo da SAD nisu za podelu Kosova i Metohije i da o tome ćuti pet godina. Njegova knjiga «Vreme zmija» dnevnik je svakovnevnog bombardovanja Srbije 1999. godine. U njemu osuđuje NATO pakt, ali i rukovodstvo SRJ. Za agresiju je rekao da je genocidna i da NATO vodi «totalni rat» protiv SRJ. Ćosić nije štedeo ni unutrašnje aktera ratnog sukoba. Za Miloševića je pisao da se opredelio za rat koji neminovno gubi i da nije pokušao da realistički reši kosovsko pitanje.

Kritikuje i opoziciju i srpske pisce „demokrate“ koji su samo gledali svoj goli finansijski interes i da su likovali posle dizanja optužnice protiv Slobodana Miloševića od strane Haškog tribunala. Ćosić kritički piše o Haškom tribunalu i čak se zapitao: „Zar je to istina da će se Karadžiću suditi kao Himleru i nacistima u Nirnbergu?“ Po njemu, Haški tribunal je osnovan da sudi Srbima, da je pristrasan, da teži da dokaže da su svi nesrbi žrtve, a Srbi agresori.

Dobrica Ćosić je razlikovao tri srpske ideologije. Prva je nacionalna oslobodilačka u srednjem veku. Druga je ideologija srpskog liberalizma u 19.veku, koja se preuzima sa zapadnih izvora i koja je nadahnjivala srpske borbe za ujedinjenje i oslobođenje. Treća je odredila sudbinu srpskog naroda u 20.veku, a to je ideologija KPJ i Kominterne, koja je posle 1928.godine nacionalne interese Srba kvalifikovala kao „hegemonističke.

Što se tiče karakterologije Srba, Ćosić ističe da je srpski narod svojim odnosom prema Titu i titoizmu pokazao da ima mnogo rđavog, sramnog, slugeranjskog, izdajničkog. Za srpski titoizam, Ćosić je imao objašnjenje: Titova borba u NOB-u, otpor Staljinu 1948, prelazak na samoupravljanje, otvaranje granica, omogućavanje sitnog privatnog preduzetništva, međunarodni ugled (Pokret nesvrstanih), način vladanja. Smatrao je da su Srbi izgubili samopoštovanje u getu demokratije, da su postali uprostačen narod, psovački, galamdžijski. Uočio je kod Srba protivrečan nacionalni karakter koji se koncentriše oko ose racionalnog i iracionalnog duha.

Na jednoj strani slobodoljublje, na drugoj rajinski nemilosrdna mržnja, na jednoj patriotizam, na drugoj izdajstvo. Što se tiče pozitivnih osobina srpskog naroda, Ćosić ističe da su Srbi trpnički, žilav i stvaralački moćan narod. Da su slobodarstvo i herojstvo tradicionalna svojstva Srba,da su Srbi jedini narod u Evropi koji pruža otpor gospodaru sveta.

Da Srbe, kao i druge Slovene, odlikuje veća osećajnost, a manje instrumentalizovani racionalizam, da srpski narod ima veliku dušu i da je dobar i veličanstven, da su pravičnost i pravda najjače socijalne i ljudske vrednosti Srba i da ne mogu dugo da mrze i da lako praštaju. Ćosić je u svojim spisima dao svoj sud o našim političarima, poput Tita, Miloševića, Đinđića, Koštunice, Rankovića, Đilasa… O Titu i Miloševiću je različito govorio u različitim vremenskim periodima. U početku vladavine obojicu hvali, a kasnije ih otvoreno kritikuje.

Često ih je poredio. Za Koštunicu je rekao da je najveći pobednik 5. oktobra 2000, ali da nije pragmatičan političar. Zorana Đinđića je ocenio kao političara koji državu vidi kao privredno preduzeće i da se bori da uspostavi ličnu i partijsku vlast nad Srbijom. U knjizi se analiziraju i Ćosićevi stavovi o Kosovu i Metohiji, demokratiji, politici, njegovim vrednostima i idealima, njegov odnos prema veri i crkvi.

Zoran Avramović istražuje u svojoj knjizi misaono nasleđe značajne ličnosti srpske kulture druge polovine 20 veka. Njegova knjiga je naučni doprinos istraživanju nasleđenih i savremenih političkih vrednosti i praktičnog delovanja srpskog društva. Ona će biti saznajno interesantna, ne samo za proučavaoce Ćosićevog političkog mišljenja, već i za istraživanja srpsko-jugosvenskog nasleđa, i niz drugih aspekta srpskog političkog bića.