Pitali smo roditelje: Da li vaša deca nose brendirano?

Tabloidna kultura postavlja jasne kriterijume kako mladi treba da se oblače da bi se uklopili. Trendove diktiraju influenseri, sportisti i ljudi iz pop kulture, a tinejdžeri ih olako prihvataju. Izraz „fušer“ koristi se da opiše one kojima ne kupuju firmirane stvari i deo je novog vida vršnjačkog nasilja. Zato smo postavili pitanje roditeljima kako gledaju na ove trendove i da li su u mogućnosti da udovolje svojoj deci, jer stvari koje u trendu nimalo nisu jeftine

Većina roditelja uglavnom se trudi da da prednost garderobi koja je korisna, kvalitetna i sa pristupačnom cenom. Dok odrastaju, deca ne mare mnogo za brendove, ali u pubertetu, pod pritiskom sredine i tablodine kulture, sistem vrednosti se menja. Roditelji tada obično popuste i udovolje prohtevima dece.

– Moja deca su sa 13. godina znala da se patike i trenerke kupuju na sniženjima, kada i imaju cenu koja odgovara kvalitetu koju možemo da platimo. To uglavnom nije bila markirana garderoba, dok patike jesu. Međutim došao je trenutak kada su se hvatali za naskuplje „komade“. Tada sam primetila da je postao običaj da se na Instagramu objavlju šta je ko kupio, koliko košta, da se komentariše da li je nešto original ili „fuš“ – kaže B. J., majka troje dece uzrasta 16, 13 i 11 godina.

Ona navodi da je taj priod bio izazovan i da su ga rešavali razgovorom.

– Deci smo objašnjavali, što i sada činimo jer jedno po jedno ulazi u taj nezgodan period, da se ljudi cene prema svojim osobinama i delima, a ne prema tome šta nose. Oni su, u pojedinim momentima, zaista bili nesrećni jer smo odbijali da kupimo najskuplje patike iz radnje. Srećom, to nije dugo trajalo – objašnjava ona.

Cene brendirane garderobe na izlozima u našem gradu izuzetno su visoke, prosečna plata u Rasinskom okrugu je 47.432 dinara, a da postoje sumnje da je stvarna prosečna zarada znatno niža. Pritisak okoline je veliki, pa su roditelji često primorani da kupuju na rate, ili čak da dignu kredit kako bi „udesili“ decu po poslednjoj modi i kako ona ne bi bila omalovažavana.

Ž.M. majka tinejdžerke, kaže da ima veliki problem sa ćerkom koja stalno traži nove stvari.

– Čim se pojave neke nove patike, ona ih poželi, a stare nije ni prerasla. To sve dolazi iz društva, ona vidi da su kupile njene drugarice pa i sama traži. Uglavnom traži Najk. Kad vidim da je u pitanju neki hir ja joj objasnim, ali kad su stvarno potrebne nove patike, npr. za ekskurziju, ja joj kupim, sačekamo sniženje ili uzmem na potvrdu – objašnjava ona.

I.R. majka tinejdžera i tinejdžerke, navodi da je, dok je radila u prodavnici preko puta jedne osnovne škole, primetila da skoro sva deca nose bredirano.

– Većina ima bredirane, skupe patike i skup mobilni, to se danas podrazumeva. Svi govore o pravim vrednostima, a retko ko ih primenjuje u svojoj porodici – kaže ona.

U porodici M.J. potražnja za brendiranom garderobom je prolazna pojava.

– Sa jednim smo postigli dogovor da može da dobije markiranu trenerku i još dve „obične“ stvari tokom sezone, što je njemu u to momentu odgovaralo. To je finansijski bilo kao da smo mu kupili nekoliko različitih stvari, nemarkiranih, što bismo inače i kupili. Drugi je shvatio da mu se to baš ne isplati pa je rešio da čeka sniženja. Sada svi čekaju sniženja i kombinuju po jedan markirani odevni predmet sa više „običnih“ – navodi ona.

P.Z. majka sedamnaestogodišnjakinje kaže da je njena kćerka sasvim prerasla potrebu za brendiranim stvarima.

– Kad je bila mala tražila je skupe patike, trenerke. Ona nije ni znala da je to skupo, već je videla da imaju druga deca. Sada se to promenilo, ona je porasla, ima svoj autentičan stil, sad se ne libi da uđe u second hand radnje. Skoro je kupila markirane čizme, bile su skupe, ali jako su kvalitetne, potrajaće – ističe ona.

Većina roditelja se slaže kako u „njihovo vreme“ nije bilo baš tako.

– Mi nismo ni imali neki izbor, u „Astri“ je bio Converse, a „Planika“ je imala Addidas. Svi su nosili iste patike, a u školi smo nosili uniforme. Možda bi bilo rešenje da ih deca i sad nose, koliko znam tako je i sad u nekim bogatim zemljama. Tako bi svi bili jednaki – navodi D.S. otac petnaestogodišnjaka.

Za mnoge tinejdžere telefon je najvrednija stvar koju poseduju, ujedno je i najznačajniji statusni simbol njihove generacije pa zato roditelji najveću sumu odvajaju upravo za mobilne telefone. Retki kupuju poslednje i najtraženije modele, a najčešće se uzimaju uređaji koji se otplaćuju preko operatera godinu do dve.

– Što se tiče telefona kombinujemo, kupujemo one koji su srednje skupi, ne kupuju se ajfoni, niti najnoviji modeli drugih proizvođača, poneki telefon nasleđuju mlađi od starijih ili od nas. I tu je bilo pokušaja težnje ka skuplim modelima, ali smo to ipak lakše rešili. Trenutno nam je najbitnije da su ti telefoni doboljno dobri, da mogu da isprate sve njihove školske potrebe, jer je zbog situacije sa koronom telefon postao jedno od osnovnih sredstava za učenje – ističe B.J.

V.T. kaže da njegov sin uvek ima najbolji telefon u porodici.

– On ima najbolji i najskuplji telefon u kući, kad njemu kupim novi, ja nasledim njegov stari i tako funcionišemo već par godina. To nije najskuplji telefon na tržištu, uzimam uvek preko „paketa“. Koliko vidim, deca danas najviše i koriste telefone, to im je osnovni vid zabave – objašnjava ona.

A kako sa decom kada se suoče sa pritiskom vršnjaka da kroz brendirane stvari budu u trendu, savet naše sagovornice sa početka priče:

– Sve u svemu treba naći način da se deci objasni da to što je neko markiran od glave do pete nije njegov kvalitet, pre bih rekla da je mana. Iako se u prvom trenutku čini da deca to ne shvataju, vremenom počinju da uviđaju i da razumeju šta im govorimo. I sada im kupujemo po nešto od markirane odeće, ali na sniženjima ili uz njihovo učešće (novac od baka, deka, rodjendana) ako oni zaista žele na to da ga potroše. Kako odrastaju, to sve ređe žele – kaže B.J.

M.S.