Obeležili šest decenija mature u kruševačkoj Gimnaziji

Četrdesetak maturanata Gimnazije, koji su tu školu završili pre šezdeset godina, okupili se nedavno kako bi obeležili taj značajan jubilej. Utiske za krusevacgrad.rs prenosi jedna od njih, inače dugogodišnja saradnica novina GRAD, Radmila Radovanović Mišić

Pošto zakoni prirode nisu u potpunosti učinili svoje, okupismo se po tradiciji druge subote u junu da obeležimo 60 godina naše Velike mature položene u Višoj mešovitoj Gimnaziji u Kruševcu.

Došlo nas je sa svih strana, iz Bad Homburga (Nemačka), Ljubljane, Sarajeva, Novog Sada, Beograda, Kraljeva, Brusa, Velikog Šiljegovca, Trstenika, i svakako, iz Kruševca.

Uz dominaciju zadivljujuće vitalnih, bilo je među nama nekoliko malo teže hodajućih, poneko oslabljenog vida ili sluha, no svi zajedno smo iskreno želeli da se sretnemo, izgrlimo, izljubimo, ispričamo, jer duh iskrenog drugarstva i trajnog prijateljstva nikada nas nije napustio.

Radovali smo se jedni drugima, bili puni priča, ličnih, porodičnih, sećanja na pohujalo vreme, a najviše na sve moguće zgode i nezgode koje su pratile to veoma teško doba, ali  nam prelepo, doba našeg školovanja.

Okupljanje je počelo oko podneva ispred Gimnazije, a potom smo, pažnjom Uprave škole, zaposeli profesorsku zbornicu i totalnom nepažnjom iste, doživeli da ne budemo makar pozdravljeni ako ne i prozvani bar od najmlađeg profesora, ako je već ceo kolektiv sa direktorkom škole toga dana bio zauzet ozbiljnijim poslom.

U stvari, shvatismo, smešno bi i bilo žrtvovati divan subotnji dan za proslavu tamo neke 60. godišnjice mature i gubiti vreme uz nekakve sede glave. Svejedno, hvala na prostoru i ljubaznoj „tetkici“ koja nas je primila iispratila, a sve ostalo, uprkos svemu doživljenom, obavili smo sami.

Tradicionalni organizator svih prethodnih okupljanja, naš Ljubiša Đorđević, u velikoj galami jedva nas je nekako smirio i uz naočare, da da veću važnost celoj stvari, započeo prozivku uz naš neprestani žagor.

Tako, od 181 učenika, preselilo se u rajska nebesa i zauvek ostalo u našim sećanjima njih 73, odsustvovalo, što zbog zdravstvenih razloga, što zbog putešestvija po zemlji i inostranstvima 67 i prisustvovalo 41, nešto više u odnosu na 55. godišnjicu. A već odavno smo ostali bez naše direktorke i 33 poštovana i draga profesora.

Po prozivci, zbog novonastale graje, bilo je potrebno veliko umeće preneti neku poruku i pozdrave odsutnih.

Već po ustaljenoj praksi, slikasmo se i po toj „važnoj obavezi“;, uputismo na zajednički ručak. Gde bi? Pa tu, u gimnazijski komšiluk, u“Prerovo“;. Neko bi pomislio da smo zadojeni Ćosićem, a možda i jesmo, jer smo čini mi se, prva ili druga generacija kojoj je u Književnost uvedena i Jugoslovenska moderna, Ćosićevo „Daleko je sunce“;, Davičova  „Pesma“; i Ćopićev „Prolom“;, a u stvari, taj restoran nam je bio najbliži.

I tu smo se odlično držali, sve ukupno oko pet sati. Veseli, raspoloženi, raspričani, u pravoj đačkoj atmosferi, malo li je za skorašnje osamdesetogodišnjake. I da ne behu televizijski prenosi sa Fudbalskog šampionata Evrope, još bi potrajalo.

I ponovo pozdravi, grljenja i ljubljenja, poruke u smislu daljih kontakata, srećno onima koji odlaze i srećan dolazak za pet godina. Čak se čulo i za deset. Malo nas je, ali nas još ima. Nikad se ne zna.

Radmila Radovanović Mišić