Na današnji dan ubili su Zorana 

Pre 22 godine, u 12:25, hicima iz snajpreske puške, ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić. Atentat je izvršen kada je ulazio u zgradu Vlade Srbije u Nemanjinoj. Za pripremu i realizaciju ubistva pravosnažno su osuđeni pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO)

Đinđić, dugogodišnji lider Demokratske stranke, prvak DOS-a, prva ličnost promena 5. oktobra 2000. godine, imao je tada 50 godina.

Na poziciji prvog čoveka Vlade Srbije bio je od 25. januara 2001, kada je zamenio prelazni kabinet Milomira Minića obrazovan krajem oktobra 2000. godine.

Ovaj atentat je doveo do vanrednog stanja u Srbiji i policijske akcije „Sablja” tokom koje je uhapšeno 11.665 osoba povezanih sa organizovanim kriminalom.

Nove demokratske snage koje su preuzele vlast na talasu narodnog nezadovoljstva koje je srušilo Miloševića 5. oktobra 2000. godine, nisu bile u mogućnosti da čvrsto drže vlast kao, nekada, autokrata Milošević. Novi vladajući krugovi su bili slabi i nestabilni od samog početka. Predsednički izbori koji su održani prethodne godine, na kojima ni jedan kandidat nije dobio dovoljno glasova da bi bio izabran, bili su pokazatelj nesloge u vladajućim strukturama.

Zaverenici su atentat pripremali, takoreći, od dana kada je Zoran Đinđić postao premijer. Dugogodišnje diskvalifikacije o Đinđiću kao „stranom plaćeniku i izdajniku“ preko noći su zamenjene novom, o Đinđiću kao mafijaškom saradniku, „šefu kriminalnih porodica”, „šverceru cigareta” i sl. Cilj ove političko-medijske kampanje bio je diskreditacija Đinđića u javnosti do te mere da bi njegovo fizičko uklanjanje zapravo bilo poželjno „u korist Srbije“. „Duvanska afera“, „Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića“, „Pokušaj provale u Vladin Biro za veze“, „Ubistvo Gavrilovića“, „Pobuna Crvenih beretki“, samo su neki od najznačajnijih afera koje su zaverenici kreirali sa ciljem da diskredituju i kriminalizuju Zorana Đinđića. Kako pokušaj njegovog političkog smenjivanja nije doneo očekivane rezultate, ali je Đinđić politički postajao sve moćniji, neposredno pred preuzimanje Vojske SCG – u redovima zaverenika doneta je odluka da ga fizički uklone.

Krajem 2001. godine, premijer Đinđić je najavio da će 2002. godina biti godina borbe protiv organizovanog kriminala. Decembra 2002, pet meseci ranije doneti republički Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, usvojen je i u Saveznoj skupštini SRJ, čime je stupio na snagu. Tim zakonom, u pravosuđe su uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal (tzv. Specijalni sud), koji su osnovani mesec dana kasnije. Takođe, tim zakonom je uvedena i institucija svedoka-saradnika.

Nakon tri bezuspešna pokušaja, zaverenici su tražili novo mesto sa kojeg bi bilo pogodno pucati na premijera. Nekoliko puta su odlazili u stambenu zgradu u Birčaninovoj ulici, na suprotnoj strani u odnosu na mesto sa kojeg je Đinđić kasnije ubijen. Ninoslav Konstantinović, Dušan Krsmanović i Zvezdan Jovanović su se predstavljali kao radnici koji treba da uvedu kablovsku televiziju u zgradu, dok bi Jovanović zapravo, laserskim daljinomerom „bušnel 1000“, merio udaljenost od te zgrade do dvorišta zgrade Vlade i ustanovio da je ona oko 230m. Međutim, zaverenici su odustali od pucanja iz te zgrade saznavši da se stanari učestalo raspituju oko uvođenja kablovske televizije. U međuvremenu je Jovanović, od Milorada Ulemeka, dobio pušku kojom je trebalo da izvrši atentat, kao i još dva pakovanja municije. Tu pušku je Jovanović isprobao na Iriškom vencu na Fruškoj gori.

Konstantinović „i još neko” su, potom, saznali da se u zgradu u Ulici admirala Geprata, iz koje se takođe vidi dvorište zgrade Vlade, može ući bez poteškoća. Desetog marta, oko 10 časova, Konstantinović, Aleksandar Simović i Jovanović su ušli u tu zgradu prerušeni u molere i prošli pored portira bez problema. Potom su se popeli na drugi sprat i ušli u jednu praznu kancelariju u kojoj su ostali do 14 ili 15 časova. Međutim, Đinđić nije dolazio u zgradu Vlade ni tog dana, a ni sutradan, kada su ga zaverenici ponovo čekali u istoj kancelariji.

{„remix_data“:[],“remix_entry_point“:“challenges“,“source_tags“:[„local“],“origin“:“unknown“,“total_draw_time“:0,“total_draw_actions“:0,“layers_used“:0,“brushes_used“:0,“photos_added“:0,“total_editor_actions“:{},“tools_used“:{„resize“:1,“transform“:1},“is_sticker“:false,“edited_since_last_sticker_save“:true,“containsFTESticker“:false}

12. mart

Predsednik Vlade Republike Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić pogođen je snajperskim hicem 12. marta 2003. godine u 12.25, ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Srbije. Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14. Nakon ubistva, atentatori su otišli u unapred unajmljene stanove, dok su pušku iz koje je izvršen atentat sutradan sakrili na gradilištu u bloku 26, a „folksvagen pasat“ spalili u Ulici Zarije Vujoševića na Novom Beogradu.

Đinđić je, uprkos hirurškoj intervenciji u Urgentnom centru, proglašen mrtvim u 13:30 časova. Policija je ubrzo aktivirala akciju „Vihor“ kojom se blokira saobraćaj na izlazima iz Beograda. Osim toga, saobraćaj u gradu je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama, a hiljade ljudi su se peške vraćali kućama sa posla. Ljudi i automobili bili su nasumice zaustavljani i pretresani.

Biografija

Zoran Đinđić rođen je u Bosanskom Šamcu, 1. avgusta 1952. godine. Otac, vojno lice, tamo se nalazio po zahtevima službe.

Desetak godina živeo je u Travniku, gde je započeo i srednju školu. Poslednja dva razreda završio je u Beogradu, u Devetoj gimnaziji.

Upisao je potom studije filozofije na Univerzitetu u Beogradu. Bile su to godine uzburkanih studenstkih aktivnosti, neposredno nakon događanja 1968. godine.

Uspelo mu je da se nametne u Savezu studenata Filozofskog fakulteta. Već tada je privođen. Suđeno mu je u Ljubljani novembra 1974. godine. Šestoricu tada procesuiranih studenata izbavio je pritisak međunarodne javnosti.

Navodno se nemački kancelar Vili Brant zauzeo za njega. Osnovne studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu završio je 1974. godine.

Dalje usavršavanje nastavio je u Nemačkoj, u Frankfurtu, pa u Konstanci, gde je doktorirao 1979. godine sa tezom „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva”. Mentor mu je bio Jirgen Habermas, jedan od najistaknutijih filozofa druge polovine 20. veka.

O. M.