Na današnji dan: Rođen Milan Puzić – po bagdalski „Mile Oreoplan“

O Milanu Puziću nećete naći mnogo podataka na internetu. Tek ono najosnovnije. Da je rođen u Kruševcu, 2. aprila 1926. i da je još kao srednjoškolac glumio u gradskom pozorištu.

Kasnije filmski, pozorišni i TV glumac.
Od 1946. do 1948. godine pohađao je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu i studirao na Filozofskom fakultetu. Godine 1946. je postao član Radio drame, od 1947. član Beogradskog dramskog pozorišta, od 1951. član Narodnog pozorišta. Na filmu je od 1950. godine („Jezero“ Radivoja Lole Đukića i „Crveni cvet“ T G. Gavina), a glavne uloge je tumačio u ostvarenjima V. Pogačića Sam i pukotina raja (oba 1959) te Čovek sa fotografije (1963). Kasnije tumači karakterne epizodne uloge, od kojih se ističu u filmovima Akejsa Dzbduč (L.D. Lukov, 1958), Osma vrata (N. Tanhofer, 1959), Osvajanje slobode (Z. Šotra, 1980), Avanture Borivoja Šurdilovića (A. Đorđević, 1980), Zalazak sunca (K. Viček, 1982), Živeti kao sav normalan svet (M. Radivojević, 1982), I to će proći (N. Dizdarević, 1985), Život je lep (B. Drašković, 1985) i Divlji vetar (A. Petković, 1986).

Od 1951. do 1987, kada je otišao u penziju, glumio je u Narodnom pozorišnu u Beogradu, punih 36 godina, uz povremena gostovanja u kruševačkom…

Iza ovako šture biografije krije se mnogo šira, koloritna i zanimljiva životna priča o „glumcu kome su i velike i male role bile velike, kome su i glavne i epizodne uloge bile glavne, koji je sigurno vladao tekstom i dikcijom“.
Tako ga je videla i opisala Radmila Mišić:

– Pozorište je za Milana Puzića počelo „život da mu znači“ već u rodnom Kruševcu kao učeniku kruševačke Gimnazije, kada je u dvorištu roditeljske kuće u Obilićevoj ulici „pravio pozorište“ za komšijsku decu, školske drugove i odrasle. U sedamnaestoj godini glumio je na pravoj pozorišnoj sceni u Kruševcu, usmeravan od strane nezaobilaznog gospodina Bore Mihajlovića koji je u njemu otkrio talenat koji bi se morao, kao i svaki talenat, negovati.
Jula 1976. godine popunio je Milan Puzić „stranicu svog života“ u tada popularnom nedeljniku „TV novosti“:

– Otkad znam za sebe bio sam zaljubljen u nebo, u sve što njemu pripada: zvezde, ptice, oblake, kišu, sneg, magle, pahuljice, balone, zmajeve, avione… Avione od papira, od metala, od drveta i plastike… Zaljubljen u sve što bi htelo da se odvoji od zemlje, da uzleti, da neobuzdano luta prostorom još kao dete bio sam strastan lovac ptica, vrebao i hvatao, a onda pažljivo negovao štiglice, to jest lokere, kako se oni zovu u mom rodnom Kruševcu. Bivalo je da ih imam i po dvadeset. Ali, nikad ih nisam lovio „na lajm“ da se ne bi ozledili, i nisam žalio kad pobegnu, nego se gotovo radovao, gledao veselo za njima kako se provlače kroz zeleno granje i lete iznad njiva i živica. Zamišljao sam, tada, kako je lepa zemlja koju oni odozgo vide… Sa Bagdale sam, zajedno sa drugim dečacima, puštao šarene zmajeve. I trudio se da budu uvek različiti, izmišljao nove oblike. Bilo mi je osam godina kada sam u dvorištu napravio poveći avion od dasaka, zbog čega su mi susedi nadenuli ime Mile Oreoplan.

Kasnije, u gimnaziji, gde smo imali modelarsku sekciju, pravio sam daleko savršenije avione. Neki su čak mogli pomalo i da lete, uz pomoć opruge imale elise. Odnosio sam ih na Bagdalu i trčao za njima. A kad bih se zamorio, ležao sam na travi, gledao u nebo, i čekao da naiđe „nela“ pravi, istinski avion.

Iako sam uvek govorio da ću postati pilot, život me je poveo drugim putevima. još u gimnaziji, u kruševačkom pozorištu počeli su da mi dodeljuju neke manje uloge, zatim sve veće.

Onda je došao rat. Kad sam se demobilisao, četrdeset i pete, nisam znao kuda da krenem.

Uopšte, uvek mi je nedostajalo praktičnog duha, uvek sam se nekako, u važnim trenucima, zbunjivao, i tek kasnije bi mi dolazilo u pamet šta je trebalo da učinim, kuda da se uputim…
I to je, otprilike, to.

– Fatalni Milan Puzić – tako ga je jednom priliko opisala naša popularna glumica Ružica Sokić:
– Moja priroda odvela me je u glumce. Otkad pamtim sebe imala sam potrebu za travestijom, za bežanjem iz realnog života… Prve predstave koje sam gledala u Beogradskom dramskom pozorištu, na Crvenom krstu, bile su očaravajuće. Još kad se pojavio Milan Puzić – svako veče ceo ženski razred išao je da ga gleda.

Bio je lepota od glumca, obožavale smo ga. Posle predstave odlazile smo do njegovog stana i ostavljale mu ceduljice. Zamislite, jednog dana dođe baš u naš razred, da sprema komad „Srećni dani“. U našoj, Trećoj ženskoj gimnaziji već je postojala tradicija dramske sekcije, zahvaljujući genijalnom profesoru književnosti Bori Stojkoviću. Prijavila sam se da igram u tom komadu, ali bila sam toliko zaljubljena u Milana da me je bilo sramota da glumim. Kasnije sam mu to pričala da sam se osećala kao vezano pile, smejao se kad je čuo šta se događalo u meni.

Gospodstveno držanje, prefinjeni maniri, prijatan glas i perfektna dikcija opredelili su ga pre svega za salonskog glumca i u takvim, „salonskim“ komadima zaista je bio jedinstven („Sanjalica“, „Duboko plavo more“, „Tri meseca zatvora“, „Lepeza ledi Vindermir“). Ali, i u mnogim televizijskim serijama i filmovima, tumačeći likove izvan salona, delovao je takođe sugestivno, odmereno i upečatljivo poput TV filma „Čovek koji je bombardovao Beograd“ gde je maestralno ostvario ulogu generala Lera.

Govorna perfekcija Milana Puzića omogućavala mu je bezbroj najsloženijih uloga u mnogobrojnim radio dramama.

Bavio se i režijom. U kruševačkom Pozorištu režirao je “Duboko je korenje“, „Rat žena“, “Idem u lov“ i „Kiše profesora Noja“. 40.godina umetničkog rada Milana Puzića obeležilo je kruševačko Pozorište 1980. godine premijerom “Duboko plavo more“, njegovom poslednjom režijom u ovom Pozorištu.“

Preminuo je 16. novembara 1994. u Beogradu.