Na današnji dan: Rođen Goran Grbović – svemirski Čarapan

Goran Grbović proslavljeni srpski košarkaš, dugogodišnji igrač Partizana i reprezentativac Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), rođen je 9. februara 1961. godine u Dečanima, a od najranijeg detinjstva odrastao na kruševačkoj glavnoj gradskoj „džadi“.

Njegova baka je bila pitomica kraljice Marije u Beču koja je po završetku studija dobila posao babice u Dečanima. Goranov otac je Crnogorac iz Sandžaka, dok mu je majka bila glumica tada amaterskog pozorišta iz Kruševca: – Radmila je iz Kruševca, glumica bila. Sve sam ih upoznao po kafanama kao klinac – Đuzu, Taška Načića, Čkalju, svi su iz Kruševca…

Odrastao je i školovao se u Kruševcu, u njemu završio osnovnu školu i gimnaziju. Talenat za košarku uočio je njegov nastavnik fizičkog već u osnovnoj. Počeo je da trenira sa 12 godina u Napretku.

O svojim ranim košarkaškim danima u Kruševcu priča: – Ne znam tačno ‘74. ili ‘75. došao Partizan da igra u Kruševcu. Došlo par ozbiljnih igrača, Toša je bio, Čermak, ne znam ko još. Na otvorenom se igralo, a bila kiša. Ja leteo po barama k’o ludak neki, mogao sam vrat da slomim. Odmah me snimili. Klinac, dobro se kreće u reketu, dobar odraz. Posle Republičko prvenstvo srednjih škola bilo u Čačku, mi igrali za Kruševac. Razvalio ih ja, prvo poluvreme. Onda otrčao neko na poluvremenu po profesora Nikolića da dođe da me vidi. On tada 1978. godine, kao svetski šampion iz Manile došao da bude trener Borca. Nisam tada šutirao uopšte, nisam mogao da pogodim ništa. Nego federi, bato. Odraz, metar iz mesta. Šta god padne u reket, ja pokupim i zakucam. Zakucao sam, ja mislim, 15-20 puta na toj utakmici. Posle priđe Profa, predstavi se, raspita se ko sam, šta sam i kaže da sam postao juniorski reprezentativac, idem na Svetsko prvenstvo juniora u Brazil. I da bi bilo dobro, da kao juniorski reprezentativac igram za nekog prvoligaša, da bi on voleo da dođem u Borac.

Sa reprezentacijom SFRJ nastupio je na Evropskom prvenstvu za juniore 1980. godine, Univerzijadama 1983. i 1987. godine, te Evrobasketu koje je 1987. godine održano u Grčkoj. Na tim takmičenjima okitio se sa zlatnom, dve srebne i jednom bronzanom medaljom.

U dresu Partizana osvojio je titulu Jugoslovenske lige, te dva puta igrao u finalu tog takmičenja. Dva puta je sa crno-belima osvojio treće mesto u Kupu Šampiona, a sedmi je najbolji strelac u istoriji tog kluba.

Ništa manje uspeha nije imao ni u Španiji, gde je proglašen najboljim strelcem u klubu tokom sezone 1988/1989. Početkom devedesetih godina 20. veka povukao se sa terena.

Profesionalnu karijeru visokog ranga započeo je u Borcu iz Čačka gde su mu treneri bili Dragan Gaga Milošević i legendarni Aleksandar Aca Nikolić. U jednom intervjuu je ispričao kako su treninzi trajali satima, akcije se uvežbavale po ceo dan, te kako je trener odmorom i relaksacijom smatrao trčanje. Prelomni trenutak desio se kada je Borac gostovao Partizanu u Beogradu. Već tokom prvog poluvremena Grbović je s lakoćom savladavao odbranu i postizao poene sa skoro svih pozicija na terenu.

Iskusniji igrači bili su nemoćni pred mladim snagama iz Čačka. Ipak, trener ga je izveo na poluvremenu i više ga nije uvodio na teren. Kada mu je Goran prišao da ga pita šta se dešava i zašto mu ne dozvoljava da igra, on mu je odgovorio da nema smisla da ubaci 50 poena ekipi u kojoj će igrati sledeće sezone.

Vratio se u Čačak, a uskoro su počeli pregovori s Partizanom i Crvenom zvezdom. Kada su čelnici crno-belih došli kod njega, otac je pošto je bio zakleti grobar odlučio da sina pošalje u Partizan. Već tokom prve sezone, 1981/82 plasirali su se u finale Jugoslovenske lige. Godine 1982. osvojili su treće mesto u kupu šampiona, a sezonu 1984. je priveo kraju sa prosekom od 21 koša  i šest skokova. Taj period obeležile su i priče o manjku discipline. Kasnio je na treninge, nije se pojavio na okupljanju reprezentacije i slično. To je rezultovalao izostankom poziva za učešće na Olimpijadi 1984. godine. Nakon toga otišao je na odsluženje vojnog roka, a  1986. godine vratio se u klub. Tokom te godine pogađao je i promašivao, a umeo je da oduševi publiku nestvarnim zakucavanjima preko najboljih odbrambenih igrača jugoslovenske košarke. Na polovini sezone ’87 ušao je u sjajnu formu. U sećanju navijača Partizana ostaće duboko urezan meč sa Cibonom kada su Zagrepčani od petog do desetog minuta ubacili osam uzastopnih trojki. Beograđane je sa klupe predvodio Dragan Kićanović, a na parketu Vlade Divac, Aleksandar Saša Đorđević, Žarko Paspalj i drugi. U prelomnom momentu meča svi su osim Grbovića poklekli. Zabeležio je 32 poena i sedam skokova, te impresionirao „Grobare“ kada je dva puta zakucao preko Mihovila Nakića.

U polufinalu su se sastali sa Bosnom, kada je ubacio 44 koša, a u finalu sa Crvenom zvezdom je zabeležio 28 poena, šest trojki, šest skokova i šest asistencija. Partizan je te 1987. godine osvojio Prvenstvo Jugoslavije, a Grbović je proglašen najkorisnijim igračem plej-ofa.

Ljubitelji košarke zapamtili su polufinale Kupa Jugoslavije kada se Partizan u Rijeci sastao sa Jugoplastikom. Meč je obeležio veliki preokret na poluvremenu u korist splitskog kluba, Grbovićev tehnički faul i tuča između Tonija Kukoča i Ive Nakića. Partizan je tokom poluvremena ubedljivo vodio, a Grbović je ubacio koš sa linije 6,75 metara. Sudija je pokazao na dva poena, a on mu je, ubeđen da je bila trojka, u trku podigao još jedan prst. Dobio je tehničku ličnu grešku, a Jugoplastika pravo na dva slobodna bacanja i sledeći napad. U drugom poluvremenu Partizan je za sedam minuta postigao samo dva poena, dok su momci iz Splita bili ubedljivi. Pri rezultatu od 59:49 u korist domaćina Nakić je oborio Tonija Kukoča u napadu. To je izazvalo revolt domaćih igrača i navijača, pa su se akteri nemilog događaja umalo fizički obračunali. Veći problem sprečili su članovi stručnih štabova i pojedini igrači. Meč je okončan rezultatom 75:73 u korist Jugoplastike koja se plasirala u finale Kupa Jugoslavije.

Proglašen je najboljim strelcem domaćeg prvenstva dve godine zaredom. Sa 44 pogotka drži rekord drugog najboljeg strelca u klupskoj istoriji u plej-ofu, a sa 3 889 koševa na 240 utakmica sedmi je najbolji srelac u istoriji Partizana. Po utakmici je u proseku davao 16,2 poena. Iz Partizana je 1988. godine prešao u Košarkaški klub Puleva iz Granade. Tokom sezone 1988/89 proglašen je za najboljeg strelca u klubu. Bio je jedan od kandidata za naslov najboljeg strelca španske lige. Nagrada mu je izmakla „za dlaku“, a osvojio ju je pokojni Dražen Petrović koji je tada igrao u Real Madridu.

Po okončanju ugovora sa španskim klubom kratko je igrao u Tel Avivu i beogradskom IMT-u, a 1991. godine „okačio je patike o klin“.

Učestvovao je na Evropskom prvenstvu za juniore koje je 1980. godine održano u Jugoslaviji. Zlato je osvojila reprezentacija Sovjetskog saveza, a Jugoslaviji je pripala srebrna medalja. Na Univerzijadi koja je održana tri godine kasnije u Kanadi, bio je deo seniorskog tima, kome je pripalo još jedno srebro. Tri godine kasnije je sa reprezentacijom učestvovao na Univerzijadi u Zagrebu. Jugoslavija je u finalu savladala Sjedinjene Američke Države i okitila se zlatnom medaljom. Iste godine održano je Evropsko prvenstvo u Grčkoj gde su osvojili treće mesto, iza domaćina i Sovjeta.

I.St.R.